Čeda je malo nervozan: Inkvizitor iz lažne ,,Sablje“, strepi od prave, panično brani kriminogene strukture, u nadi da če ga zaštititi od pravde!

Dragomir Anđelković, odgovor na tekst Đorđa Žujovića (LDP)

Odgovor na tekst u kome sam se bavio, između ostalog, otužnim lobiranjem LDP za račun Mila Đukanovića, pojavio se u "Novostima"

Odgovor na tekst u kome sam se bavio, između ostalog, otužnim lobiranjem LDP za račun Mila Đukanovića, pojavio se u "Novostima". Bez obzira na to što je političko preduzeće Čedomira Jovanovića gotovo bankrotiralo, ipak je tu preostao još poneki seiz, pa mogu da napišu nekoliko nezgrapnih i besmislenih redova. Čeda i njegovi iskoristili su moj članak kao osnov za salvu udvoričkih i, s druge strane, mržnjom ispunjenih kvalifikacija.

Đukanović je simbol najgoreg iz naše prošlosti. On oličava svojevrsni postmoderni spoj ratnog profiterstva i kriminala iz devedesetih, raznovrsnih tranzicionih marifetluka, neprincipijelnih ideoloških i nacionalnih metamorfoza, rasprodaje državnih interesa radi lično-partijske koristi. Tu se mešaju kriminalizovani delovi DB bratstva, strane službe, Hag, duvan, isluženi i aktuelni političari, kokain, otimačine prerušene u privatizacije, klasična mafija (domaća i strana). A tu je negde, stiče se utisak, i Čedomir Jovanović. "Zemunci", kontroverzna druženja i biznisi, crnogorske veze, do danas velika senka sumnje nad zvaničnom verzijom ubistva premijera Đinđića.

Đukanović je od Crne Gore napravio bazu balkanskog mafijaškog oktopoda čiji kraci su velikim delom stacionirani u Srbiji (a mozak mu je razliven od Podgorice do Beograda). Sada je ta političko-kriminalna sinteza ugrožena. Đukanovićev režim, makar zasada na personalan način asimetrično, počinje da se ljulja. Oni koji hoće Crnu Goru u NATO, ne žele Mila. Ako ne oni, bar njihova javnost ima izvesne higijenske standarde. Zbog njih moraju da ga se otarase, a Đukanović zna da posle nekog vremena sve bezbednosne garancije mogu da se vežu mačku za rep. Možda ga – gle paradoksa – baš uhapsi njegov pulen i naslednik na premijerskom mestu Duško Marković. U totalno kriminalizovanim krugovima ucenjenim od moćnih stranaca, sve je moguće kada se uće u fazu spasavanja sopstvene kože.

Toga je Jovanović potpuno svestan, a izgleda ima razloge da se plaši. Iako marginalan i dalje je na političkoj sceni jer je vešt u sferi političkih i nekih drugih šibicarenja. Njemu i danas pribegava pomišljajući da je možda Srbija na korak do odluke da krene u obračun sa balkanskom mafijaško-političkom hidrom. Pitanje je da li za tako nešto postoji hrabrost. Teška je i rizična to bitka, ali nikada se ne zna. Umesto lažne "Sablje", čiji je i Jovanović bio deo, možda dobijemo i pravu, uz razvezivanje vreće laži o raznim aspektima prošlosti. Verovatno u strahu od toga, Jovanović je krenuo u ofanzivu. Zaklinje se u evroatlantske vrednosti, sikće zbog jačanja uloge Rusije na Balkanu, omalovažava srpske nacionalne interese. Ponovo vidimo staro, na mah zaboravljeno, autošovinističko lice LDP. A u Srbiji se ono skoro nikome ne dopada. Kada je LDP dobijao oko pet odsto glasova, to se nije dešavalo zbog antisrpske ponude. Naprosto, u lošem sistemu, kao što je naš, mnogi su bili toliko revoltirani da su glasali za onoga ko im je delovao u najvećoj meri antisistemski. Za njihovo privlačenje tu su bile priče o modernizaciji, napretku, evropskim standardima, obračunu sa mračnom prošlošću.

Problem za Jovanovića je nastupio kada je kritična masa njegovih birača shvatila da je LDP zapravo maskirani deo sistemskog mulja. Posledica je bila da je spao na mizerne političke grane, a u parlament je ponovo uspeo da uđe u zavađenoj koaliciji koja se okupila na nekoliko dana da bi politički preživela (zbirno je dobila tek da preskoči cenzus). Da bi ga i tu primili, Jovanović je pre uložio u nečiju podršku (finansijsku, mafijašku, obaveštajnu?) nego skoro nulti rejting. Kako god bilo, uspeo je u nameri i ponovo se pravi da se u nekom ćošku velike scene bavi politikom.

Da bi tu ili bar na neki drugi način ostao u igri koja mu prija (a izbegao neku koja mu ne prija), sada se histerično obraća svojim zapadnim zaštitnicima. Poručuje im da će raditi sve što zatraže, kao što je činio u jeku njihove otmice Kosova. Da je spreman da bude u Srbiji ono što je Milov DPS u Crnoj Gori, samo da ga zaštite ako prigusti. Ali problem za Čedu je to što LDP ipak nije DPS (a i tu se ne zna šta će već srednjoročno biti sa Milom). Druga organizacija je ma koliko mračna ipak ozbiljna, dok je prva tek miks kvislinške pretencioznosti i praktično-političke nesposobnosti (ne mislim na lično-šibicarske kapacitete kojih ima na svakoj pijaci). LDP je propala investicija onih koji su na nas izvršili agresiju 1999, te će izgubiti svaku zaštitu ako posle američkih izbora spoljnopolitički pristup te zemlje postane racionalniji. Mogućnost da se to dogodi kao i da u Srbiji konačno počne da funkcioniše pravna država, Jovanovića, a i mnogo ozbiljnije igrače od njega, sada ozbiljno plaši. Zato su neki u tom društvu sada plačljivo-svadljivi, a drugi jako, jako opasni!