23°C

Beograd

Photo: Youtube/Printscreen

Izvor: HappyBSC

KAPETAN DRAGAN OTKRIO TAKTIKU: Rat se nastavlja, a moj rov je sad u Skupštini

Nakon 13,5 godina Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, ponovo je slobodan čovek. Rođeni Beograđanin, odrastao u Australiji, komercijalni pilot, instruktor golfa, komandant Knindži i kako kaže sam za sebe “oficir i džentlmen”. U Hrvatskoj mu je suđeno za zlostavljanje hrvatskih policajaca na kninskoj tvrđavi kao i za napad i zauzimanje Gline u kom je ubijen jedan civil i nemački novinar Egon Skotland, reporter "Zidojče Cajtunga". Suđeno mu je u Splitu gde je osuđen za zločine u Glini i Kninu, a oslobođen optužbe za ubistvo dvojice nepoznatih hrvatskih vojnika kraj Benkovca u januaru 1993. godine. Kapetan Dragan je uhapšen u Australiji 2010. godine, nakon što je presretnut njegov poziv sa Frenkom Simatovićem, bivšim komandantom specijalnih snaga Službe državne bezbednosti Srbije i njegovim advokatom. Hrvatskoj je izručen 2015. godine, nakon 13 odbijenih žalbi pred australijskim sudovima. Iz zatvora je pušten 28. marta ove godine, nakon celokupnog odsluženja kazne, u šta mu je uračunato i vreme koje je proveo u ekstradicionom pritvoru u Australiji. Osnivač je Fonda "Kapetan Dragan" koji je pomagao srpske porodice iz Krajine.

O prvim danima izolacije, o Frenkiju Simatoviću, Krajini, Hagu i čuvenoj jahti u Australiji, Kapetan Dragan je otvorio dušu za HappyBSC.

Vratili ste se u Srbiju nakon 15 godina odležane zatvorske kazne. Da nije korona virusa, danas biste slobodno šetali Beogradom, ali zbog nastale situacije u izolaciji ste 28 dana jer ste u zemlju ušli iz Hrvatske. Kako izgledaju prvi dani na slobodi?

- Telefon mi neprestano zvoni, a tek sada sam naučio da koristim ovakvu vrstu telefona. Puno je vremena prošlo, a tehnologija napreduje (smeh). Sad sam u izolaciji i danas sam išao na preglede na VMA. Izolacija je fizička, ali ceo dan razgovaram telefonom, zovu prijatelji i novinari, svi. Što se korone tiče, nisam plašljivac, ni paničar, po profesiji sam komercijalni pilot pa pratim ta globalna pomeranja u svetu. Upravo pratim Afriku i Južnu Ameriku koje tek sada ulaze u zimu i kakvo je stanje kod njih. To me trenutno interesuje jer Evropa izlazi iz zime. Korona se širi neverovatno brzo na južnoj hemisferi i ako tako nastavi plašim se da će biti hiljade mrtvih tamo, a ko zna šta nas čeka u oktobru kad se ovde vrati zima. Jedini spas je apsolutna samodisciplina, vojnička. Izbegavanje kontakata, samoizolacija čak i kad to medicinski nije potrebno, da zaustavimo širenje ovog virusa. A danas na putu do VMA, išao sam kolima jer sam morao na pregled, bio sam šokiran onim šta sam video. Na samoj klinici sve funkcioniše besprekorno, ali napolju niko ne nosi rukavice ni maske, ništa. Ljudi su na ulici kao da se ništa ne dešava. To je nedopustivo. Pozivam sve ljude da se povuku u izolaciju, da nose zaštitne maske, rukavice, ako imaju dozvolu za kretanje napolju ili preku potrebu, da smanje što više socijalni kontakt. Verujte, to spasava ljudske živote. Ja sam dobro raspoložen, konačno na slobodi, optimističan, zdrav sam, vraćam se normalnom životu. Izolaciju ću poštovati, svih 28 dana.

U Hrvatskoj Vam je suđeno za ratne zločine, neki delovi optužnice su odbačeni. Međutim, u optužnici stoji i da se smatrate krivim za smrt nemačkog novinara Egona Skotlanda u julu 1991. godine kod Gline. Skotland je bio novinar lista "Zidojče Cajtung", a Vi ste optuženi po komandnoj odgovornosti. 

- Prilično sam emotivan kad su Banija i Glina u pitanju, iako sam rođeni Beograđanin i nisam ni znao pre rata gde je Banija. Ali sam se vezao za Baniju, za Krajinu, za taj narod tamo. To o čemu me pitate su događaji iz jula 1991. godine i jako dobro ih se sećam. Što se tiče novinara Skotlanda, to je jedna čudna priča. Prema optužnici ispada da ga je moj snajperista pogodio sa 2000 m udaljenosti, što je zapravo nemoguće, niko nema tako dobrog snajperistu. Taj novinar je poginuo za vreme unakrsne vatre i nije dokazano čiji ga je metak pogodio. U tom trenutku on je bio ranjen, kasnije je umro u bolnici, ali se u vreme smrti nalazio na takvom položaju da je nemoguće da ga je mogao pogoditi metak sa srpske strane. Istovremeno, ubijen je i jedan civil, koji se nalazio duboko u hrvatskoj teritoriji, iza njihovih linija, takođe daleko od našeg dometa. Znate, to su čudni događaji jer, recimo, ja sam našao članak iz 1991.godine u kom se prvobitno o tom civilu govori kao o Srbinu. Sad je on u mojoj optužnici postao Hrvat. Takođe, u optužnici se kao ratni zločin pominje da sam šamarao nekakve hrvatske policajce na kninskoj tvrđavi. Kasnije se ispostavilo da oni zapravo nisu policajci, nego su kriminalci, kradljivci automobila. Na stranu što se ja tih ljudi ni ne sećam da su ikada bili na kninskoj tvrđavi, ali sve i da jesu bili, otkada su dva šamara ratni zločin? Tvrdim da ih nikad nisam video niti znam o kome se radi. Međutim, ispostaviće se kasnije istragom mojih advokata, da se isti ti ljudi pojavljuju kao svedoci na nekom drugom suđenju, nevezano za mene, za neki drugi događaj koji se desio u isto to vreme ali na potpuno drugom mestu. Meni do danas nije jasno kako su ti ljudi mogli biti na dva mesta istovremeno koja su fizički udaljena desetinama kilometara. Onda recimo imate neko svedočenje iz Tovarnika, žena je tvrdila da sam je maltretirao. Nikad u životu nisam bio u Tovarniku, nikad nogom stupio u njega. Isto tako, njen opis je u potpunoj suprotnosti sa onim kako ja izgledam, svedočila je o čoveku koji ima veliki ožiljak na jednom obrazu. Iz toga je jasno da se uopšte ne radi o meni ali to je sve stavljano meni na teret. Da, za ubistvo tog novinara sam optužen po komandnoj odgovornosti, kao da sam komandovao ubistvom čoveka koji se tu slučajno zatekao, ubijen zalutalim metkom, a apsolutno nikave komande nije bilo jer mi nismo ni znali da on postoji niti smo imali razloga da pucamo na njega. Ko ga je ubio, ostala je nepoznanica ali je njegovo ubistvo stavljeno meni na teret što je nečuveno.

Godine 2003. pojavljujete se u Haškom tribunalu, na suđenju Slobodanu Miloševiću. U neverovatnom obrtu pred televizijskim kamerama od svedoka optužbe Vi postajete svedok Miloševićeve odbrane. Šta se tada tamo tačno desilo? Neki su smatrali da ste to uradili zbog Frenkija Simatovića. 

- Može se reći da sam bio neprijatelj Miloševića i svi su znali da se nismo podnosili. Ali Milošević je bio predsednik moje države i ja sam odlučio da ga ispoštujem kao instituciju. Kad su me pozvali u Haški tribunal to su uradili jer su mislili da, pošto ne volim Miloševića, mogu da me iskoriste i da ću biti spreman da ga lažno optužim. Ponudili su mi imunitet i da svedočim kao zaštićeni svedok, na neki način me ucenjujući. Ja sam to sve odbio jer meni to nije bilo potrebno, nisam kriminalac niti zločinac da se krijem. Pre svedočenja sam se odrekao imuniteta. Cela stvar je bila u tome da su oni hteli da povežu mene, Simatovića i Miloševića. Na svedočenju sam rekao da je tačno da sve što radim, radim u dogovoru sa bezbednosnom službom. Naravno, oni su mislili da mislim na srpsku bezbednosnu službu. Onda je Milošević pitao sa kojom bezbednosnom službom i ja sam rekao - krajiškom službom bezbednosti. Na taj način sam pokazao da srpska služba bezbednosti nije imala veze sa mojim delovanjem u Krajini. To što sam ja lično prijatelj sa Frenkijem, i to vrlo blizak porodični prijatelj, ne znači da sam mu bio podređen. Ja sam imamo kontakte i sa australijskom bezbednosnom službom jer sam njihov oficir, ali se tačno znalo šta kome govorim i sa kim kako razgovaram. U Krajini sam informacije dobijao i od samog UNPROFOR-a. Ni u kom slučaju mi nije Frenki Simatović izdavao naređenja, on je obaveštajac, administrativac, nikako nije mogao da bude u poziciji da komanduje bilo kakvim jedinicima. U vojsci se zna ko kosi , a ko vodu nosi.

U Hagu ste prošli ispitivanje, Florens Artman je tvrdila da Vas je Tribunal istraživao ali da nikada niste optuženi zbog prestanka rada Suda. Nakon toga sledi Australija i izručenje Hrvatskoj. Šta su Vam rekli u Hrvatskoj kad ste izručeni iz Australije, jesu li Vas tamo ispitivali? 

- Ne, u Hrvatskoj me niko nije ispitivao jer ja ništa nisam ni hteo da kažem. Mene su tamo izručili na osnovu lažnog zahteva Vesne Škare-Ožbolt, ondašnje hrvatske ministrice pravosuđa, a tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić me se kao srpskog državljanina odrekao rekavši da “Srbija se neće mešati u sukob između Hrvatske i Kapetana Dragana, to nema veze sa Srbijom”. To je uplašilo naše ljude u inostranstvu jer svi su znali, ako mene ovako mogu da izruče iz Australije u Hrvatsku, u tom trenutku najpopularnijeg Srbina, šta onda mogu njima da urade. Puno naših ljudi se onda vratilo iz Australije za Srbiju, plašeći se da će biti lažnih optužnica i izručenja. O tome treba da se govori, kako se ministar Jeremić poneo prema meni. To je nezabeleženo da se nekome dogodilo.

Prvo vreme po izručenju u Hrvatsku ste proveli u zatvoru u Solinu, kraj Splita. Kakav je tretman bio u tom zatvoru?

- Sad ću da vam ispričam nešto što mislim da niko i ne zna. Ja sam u zatvoru u Solinu 2016. godine doživeo srčani udar. Stražar, po nacionalnosti Hrvat, spasio mi je život. Odveo me u roku od 40 minuta iz zatvora pravo na operaciju kojom mi je ugrađen jedan stent i spašen život. Taj čovek je danas moj veliki prijatelj. Kuvarice u zatvoru su bile anđeli prema meni. Jedva čekam da sve ovo sa koronom završi, šaljem odmah avion po njih i dovodim ih na Skadarliju i da vide Beograd. One su me tamo tako pazile, spremale su mi morske plodove, tu hranu koju ja volim, razmazile su me! Zatvor u Solinu je za mene bio kao hotel sa 4 zvezdice. Kad sam dobio mrenu na oku, načelnik zatvorskog obezbeđenja i ja smo sami, bez lisica, peške išli kroz Solin do očne klinike. Šetamo, gledamo izloge, ja izaberem naočare, vratimo se laganom šetnjom nazad. To su takva gospoda, ti Hrvati u tom zatvoru, divni normalni ljudi. Navijali su za mene, bili uz mene sve vreme, verovali da nisam kriv. Kulturni, izuzetni ljudi. Dobijao samn šta sam hteo, jeo šta sam hteo, razgovarao sa kim sam hteo, posete su bile dozvoljene. Zaista fenomenalni ljudi.

Zapravo, možemo reći da svugde ima dobrih ljudi, bez obzira na nacionalnost. Slažete li se sa mnom?

Ja sam usvojio dve devojčice, koje su početkom devedeseteih imale 3,5 i 5 godina i koje su Hrvatice. Našli smo ih napuštene u Krajini i ja sam ih doveo u Beograd u dom za napuštenu decu. Neko vreme sam ih obilazio u domu, one su bile jako vezane za mene i moju porodicu i na kraju sam ih usvojio. On su sada odrasle žene. Ja sam čak organizovao, kad se rat završio,  da sretnu svoju majku koja živi u Zagrebu gde je osnovala novu porodicu. Kad smo prvi put kontaktirali njihovu majku ona nije htela da ih vidi, jedva smo je nagovorili. I otišla su deca u Zagreb da se sretnu sa njom. Nakon tog susreta, već su tada bile velike devojčice, to je bilo posle rata, one su same rekle da više ne žele da je viđaju. Ja sam tim devojčicama tata. Hoću da kažem da ne postoji u meni nikakva patološka mržnja prema Hrvatima, moje ćerke su Hrvatice, one žive ovde, imaju svoje porodice, ja čak i među stražarima u Lepoglavi imam prijatelje. Biti nacionalista je hipokrizija.

Vratimo se na ovaj deo kazne koji ste odležali u zatvoru u Lepoglavi. Kakva je situacija bila tamo, kako je izgledalo izdržavanje kazne?

U zatvoru u Lepoglavi vas bude svakih sat vremena, noću!  Ništa slično ne postoji u zatvoru u Solinu. Po UN Konvenciji o ljudskim pravima zatvorenicima se mora obezbediti 8 sati sna u kontinuitetu, ali u Lepoglavi toga nema. Noću svakih sat vremena se bude zatvorenici, pali se svetlo i moramo ustati i pokazati da smo budni. A napolju imaju pse koji laju celu noć. Uz sve to lokalna crkva zvoni čitave noći, to je prosto neverovatno. To je strašna tortura, nezamisliva. Rekao sam sam sebi, sreća da sam dospeo ovde jer ću moći da svedočim o tome kad izađem. To niko ne zna, kroz šta ljudi tamo prolaze.

U Lepoglavi u kojoj imate 350 zatvorenika, 60 je Srba. To je strašan procenat. U svakom zatvoru pravilo je da se zatvorenici drže u odeljenjima na osnovu krivičnih dela koja su izvršili. U Lepoglavi postoji tzv. "Četnički odjel", kako ga oni zovu. To je srpsko odeljenje, mi smo bili svi zajedno, izolovani od ostatka zatvora. Svi Srbi su bili skupa. Tu ima strašnih sudbina, ljudi koji su nepoznati javnosti a koji su osuđeni na jako velike zatvorske kazne, po 30-40  godina. To je 60 rasturenih porodica, žene koje su ostale same da brinu o deci, deca koja ne smeju da dolaze uz posetu jer se stide svojih roditelja. U toj Lepoglavi sam onda odlučio da uzmem jednu po jednu njihovu presudu i da vidim, uz pomoć svojih advokata, o čemu se tu radi. Veliki broj presuda ne počiva ni na čemu, nema dokaza, nema svedoka ili su lažni. To su neverovatne stvari, ležite u zatvoru osuđeni na 30 ili 40 godina, bez ikakvog dokaza, ijednog svedoka, životi su im uništeni, a oni ostavljeni na milost i nemilost, ti ljudi tamo, Srbi. O tome niko ne piše, niko ne brine o njima. To su strašne sudbine, znate.

Iz Australije ste izručeni po gotovo filmskom scenariju. U jednom trenutku kada ste shvatili da ćete biti izručeni, vi prosto nestajete i australijska policija ne može nigde da Vas nađe. Nakon 45 dana potrage nalaze Vas ukotvljenog na jahti i tu Vas hapse. To je scenario dostojan Džejms Bonda, je li to bilo baš tako?

Da, filmski scenario, moglo bi se reći. Zapravo, ideja je bila da isplovim iz Australije na toj jahti i da morskim putem, jer kopnenim više nisam mogao, odem u Hag. Pošto me Haški tribunal istraživao i ponudio mi imunitet, znao sam da sam tu bezbedan i hteo sam da zatražim politički azil u Holandiji i da tužim Hrvatsku Međunarodnom sudu u Hagu. Dakle, nisam hteo da budem baš pirat na otvorenom moru i da nestanem bez traga nego da sa jahtom idem pravo u Holandiju. Moj advokat je već bio u Hagu i čekao me. Bio bi to lep film, da sam iz Australije stigao jahtom do Haga, par Knindži je trebalo da mi bude posada i da dođu i da otplove sa mnom. Prevideli smo nažalost da su počeli da prate mog advokata i na taj način su me otkrili, nakon jednog našeg telefonskog poziva. Ali još nešto moram da vam otkrijem, ovo je ekskluzivno za Vaše čitaoce – ja sam u ekstradicionom zatvoru u Australiji zapravo dve godine bio u ludnici.

Bili ste na lečenju u ludnici? Kako je do toga došlo, imali ste psihičkih problema ili…?

Ma ne, pa ja sam oficir, nikakvih problema nemam, ja sam nesalomiv. Kada me australijska policija uhapsila na toj jahti smestili su me na psihijatrijsko odeljenje zatvorske bolnice, a lekar je po službenoj dužnosti došao da me pregleda. Pitao me šta sam po profesiji. Ja kažem - pilot. Doktor me zaprepašteno pogledao i pitao zašto sam uopšte ovde, kad sam pre dva meseca pregledan i jasno je da sam zdrav i fizički i mentalno. Na to je stražar rekao da je tako zahtevao australijski ministar pravosuđa. I uprkos protivljenju lekara, ostao sam tu dve godine. To je, vidite, svetski skandal ali o tome dosad niko ništa nije znao jer nisamo imao priliku da to kažem, sada vama to ekskluzivno otkrivam. Ja sam tamo dve godine proveo, u toj ludnici, držali su me samog, u izolaciji, kao posebno opasnog. Ali ja sa tim nisam imao nikakav problem. Pitali su me da li razmišljam o samoubistvu, ja sam rekao ne, pa ja sam oficir. Oficir i džentlmen.

Šta će raditi Kapetan Dragan kao slobodan čovek? Ratni veterani traže da se vratite u politiku, hoće da Vas podrže, kako sam dobila informacije. Koji su Vam planovi?

Nikad  nisam bio u politici ali sada ulazim u politiku. Kad sam odlazio iz Lepoglave, momci koji su ostali su tamo na odsluženju kazne dali su mi pismo u kom mi se zahvaljuju za sve šta sam uradio za njih. I tad sam prvi put zaplakao u životu. Obećao sam im da kad dođem u Beograd zatražiću mandat u skupštini i da neću odustajati dok i poslednji Srbin leži u Lepoglavi. Jer samo tada će prestati rat. Ne ulazim ni sa kakvom političkom ideologijom nego samo da branim Srbe koji su nepravedno optuženi širom regiona. Verujem u Srbiju, jer kako me primio politički vrh kad sam došao ovde, znam da ima nade. Nismo mi baš šaka jada kako nas Milanović (hrvatski predsednik, op.a.) doživljava, ako meni udare zabranu, onda Srbija mora da zabrani ulazak nekoj dvojici eksponiranih Hrvata, i to je moja poruka odakle da krenemo u borbu za te ljude tamo. A za ove moje momke u Lepoglavi boriću se dok me ima.

Komentari korisnika (7)

Mirko

Ja Sam kao desetogodisnjak imao prilke da ga vidim uzivo u Krajini.Od njegovih vojnika Sam dobio beretu sa cetri ocila okrenuta naopako. Drzi se kapetane,krajisnici su uz tebe..

Жељко Бандић

Капетане остави нам приче о Френкију, о њему већ све знамо, једино што нам није јасно како то да те твој кућни пријатељ Френки није заштитио када те је Вјекослав Војислав Шешељ протерао из Крајине и с тим се јавно хвалио? Пробај да дођеш до мемоара првог министра полиције Радмила Богдановића, у њему има много занимљивих ствари. :) Рецимо било би занимљиво за јавност да чује нешто о кући покојног кардиолога Љубе Гуцића на Вождовцу... Ако имаш план за повратак аутономије Крајине, сви ћемо редом за тебе да гласамо.

nina

Za nas Krajišnike bio si i ostao legenda !!!!

Vidi sve komentare (4)
Ostavite komentar