GOVOR PREDSEDNIKA VUČIĆA O „OLUJI“ : Više nas niko neće ubijati bez kazne!

Govor predsednika Vučića povodom obeležavanja pogroma nad našim narodom u Hrvatskoj: Umesto osvete klupko smrti mora da stane. Ne smemo gledati u nebo dok nam seku glave

Nijedan uspeh nije konačan, nijedan poraz nije fatalan. Ovo je izgovorio veliki Vinston Čerčil i kao da je želeo i nama Srbima da stavi do znanja da 5. avgusta nismo izgubili baš sve, da je još mnogo toga ostalo pred nama, i radosti, i dečijih suza, ali i bolje budućnosti za naš izmučeni narod.

Ipak, te 1995. izgubili smo mnogo. Ostali smo bez stotina srpskih sela, gradova, hiljada kuća i domova, koje su vredne srpske, krajiške ruke vekovima gradile, ali, više od toga, izgubili smo ljude koji su ubijeni, samo zato što su ponosno nosili srpsko ime i prezime. Stotine hiljada ljudi morale su, pred dičnim oslobodiocima, kako su nam govorili, da napuste svoje domove i spas potraže ovde u Veterniku, Futogu, Sajlovu, Busijama i drugim bezbrojnim srpskim mestima koja su bila svedoci tuge, beznađa, prvobitnog nesnalaženja, ali i vrednog rada i velike ljubavi koju su ti ljudi doneli u svojim srcima, kako prema Krajini, tako i prema svojoj Srbiji.

Izmeriti tragediju srpskog naroda zapadno od Drine, a posebno Srba Krajišnika u poslednjih 75 godina gotovo je nemoguće. Zločin, težak i grozan, koji se dogodio pre tačno 22 godine meren je različitim merama. Neki su lili suze radosnice i pevali pobedničke pesme, kopirajući ih još iz perioda nacističkih uspeha s početka Drugog svetskog rata, dok su se drugi, a to smo mi, Srbi, našli u čudu političkih poraza, ličnog i političkog sebičluka, u kojem nismo smeli ni da govorimo o patnji našeg naroda, njegovom strašnom stradanju, jer bi nam neko spolja to zamerio. Danas, ponosan što smo ovde zajedno, svi iz Srpske, svi iz Srbije koji o nečemu odlučujemo i što ne damo da se bol Krajine i Krajišnika zaboravi. Digli smo glavu, nećemo sukobe, hoćemo budućnost, ali ne damo nikome, ponavljam nikome, da nas ponižava.

Teška je to mera, za nas Srbe, ali tačna, precizna do bola, i ništa bolje od nje ne može da opiše, onima koji ne znaju, zašto se Hrvatska danas raduje, a zašto Srbija guši suze. Ne stideći ih se.

A zove se Grubori, ta naša mera.

Državni zavod za statistiku Hrvatske, u svom popisu od 2011. godine, ne beleži Grubore, zaseok u opštini Kistanje, u , kako to danas nazivaju, šibensko-kninskoj županiji.

Grubora, sela ili zaseoka, više, jednostavno, nema. Nema ga u statistici, nema ga na mapi, i nema ga u istoriji. U njemu nema ni kuća, ni ljudi. Ono što je bilo, te 1995. godine, ili je pobijeno, ili je izbeglo. Zaseok je spaljen, granatiran i bukvalno počišćen.

I da sve bude još crnje, u Gruboru su živeli samo starci. Ljudi i žene, od preko šezdeset godina, bez ikakvih pretenzija prema bilo čemu i bilo kome, kako to već godine same urede.

Krunili su kukuruz, dvedesetak dana posle završetka hrvatske vojne akcije, kada su pobijeni. I nisu bili jedini. Gotovo polovina pobijenih tokom te, kako kažu, oslobodilačke akcije, a pobijeno je više od 2.000 ljudi, gotovo pola ih je imalo preko šezdeset godina.

Ti starci, i te starice, bili su ti okupatori, hrvatske zemlje, hrvatskog kukuruza i hrvatskih njiva. Njih se oslobodila Hrvatska, kada je sa više od 100.000 vojnika, i uz pomoć stranih instruktora i strane tehnike i tehnologije, krenula na Krajinu. Sedam do osam puta brojnija, a desetostruko bolje naoružana krenula je u napad na krajiške Srbe, u, kažu, oslobađanje svoje domovine.

I oslobodila ih se do temelja, i temeljno, toliko da danas Grubora nema. I te brojke najbolje govore o sudbini Srba u Hrvatskoj. Svaki četvrti Srbin je ostao. Tri četvrtine Srba je nestalo. I tako, u celoj Krajini, i u celoj Hrvatskoj.

Narod koji je tokom Drugog svetskog rata bio klan i ubijan po logorima, i koji je početkom devedesetih proglašen za manjinu, koji je tokom "Oluje" dodatno desetkovan i proteran, danas je, u Hrvatskoj, sveden na nivo statističke greške.

Uništene su 24.752 srpske kuće, svi srpski industrijski pogoni, 13.000 privrednih objekata, 410 zanatskih radnji, 352 trgovine, 211 ugostiteljskih objekata, 182 zadružna doma, 96 trafostanica…

Da je njihov cilj bio da Srbi nestanu sa teritorije Banije, Like, Korduna, severne Dalmacije, Slavonije i Krajine ne samo u fizičkom, već i duhovnom i kulturnom pogledu, dokazuje to što su srušili i oštetili 78 crkava, uništili 920 spomenika, oskrnavili 181 groblje, i opljačkali ili oštetili 29 muzeja.

Tražili smo u svakom našem susretu od najviših zvaničnika Hrvatske da se makar neka prava Srbima vrate. Bar, pravo na električnu energiju, koju je Srbin iz Like, Nikola Tesla, još u prošlom veku čitavom svetu podario.

Ne znam da li će naši susedi ikada da prestanu da slave našu nesreću, ali znam da mi Srbi opet imamo glas, onaj koji se čuje, i poštuje, i taj glas će nastaviti da podseća, ceo svet, da se avgusta 1995. ponovo dogodio zločin, nad starima i nemoćnima.

Ali, ne samo nad njima.

Tako su piloti hrvatske vojske, odvažni u svojoj bezobzirnosti i moćni u svojoj mržnji, kada je već bilo očigledno da su uspeli da postignu cilj svoje zločinačke misije, nadletali kolone nedužnih i slabih civila koji su Petrovačkom cestom bežali pred naletom uništitelja svega što je srpsko, 7. avgusta 1995, iz čiste obesti, bombardovanjem, u jednom trenu ubili 9 srpskih civila među kojima je bilo četvoro dece.

Za taj zločin do danas niko nije kažnjen.

Oduzeli su detinjstvo malom Jovici Drči koji je tada imao samo 6 godina. Osim njega ubili su brata i sestru Žarka Rajića, starog 9 godina, kojem je celo lice bilo ispečeno, Nevenku Rajić staru 11 godina. Tom divnom detetu, ćerkici i sestrici, glava je odvojena od tela. Kome je šta skrivila? Čemu se veselite? Ubili su i Darka Vukovića kojem je život ugašen sa 13 godina. I on je bio kriv. Srbin je.

Danas, na ovaj Dan sećanja na stradale i prognane Srbe, sećamo se naše dece koja su ubijena, prisećamo se svih naših žrtava među kojima je bilo i žena i starih, ali i mladih muškaraca u punoj snazi.

Danas mislimo na roditelje kojima su ubijena deca i oteta im sreća. Ne postoji ništa strašnije od toga da roditelju oduzmete dete.

I sve se to dogodilo u samo nekoliko dana pre 22 godine. Iza planski organizovane i dugo pripremane zločinačke akcije pod nazivom "Oluja" ostao je samo pustoš i strah. Da, kao i uvek do tada, nisu to sami učinili. Imali su direktnu vojnu, političku i logističku podršku zapadnih sila i NATO. Ali se moderna i demokratska država ne gradi na temeljima krvi i suza svojih građana.

I ne znam da li današnja Hrvatska ima snage da se suoči sa Gruborima, i svim drugim rezultatima "Oluje", ali znam da Srbija ima dovoljno snage da i nju, i ceo svet, svake godine, iznova na to podseća.

Baš kao što ima snage da danas zaštiti svoj narod, i da više nikada ne dozvoli progone po etničkoj osnovi. Nijednu više "Oluju" i nikakvu više Oluju i nikada više Oluju, srpski narod ne bi mogao da preživi. Zato, dragi građani, danas vam kažem, onako kako to neko nije bio spreman 1995. da kaže, i obećavam vam, Srbija nigde više na srpskom etničkom prostoru neće dozvoliti sprovođenje takvih zločinačkih akcija protiv srpskog naroda. Nemamo pravo da gubimo glave, srpska ognjišta, a da gledamo u nebo i pravimo se da ništa ne vidimo. I, nikome ne pretimo, ništa tuđe nećemo, samo ne damo više nikome da nekažnjeno ubija Srbe. To je politika Srbije, politika mira, ali i politika zaštite od onih koji su ih decenijama uništavali i hteli da ih zatru.

I danas kada nam je teško, umesto poziva na osvetu i odmazdu naš posao i naša obaveza je da kažemo da klupko smrti i krvi na Balkanu mora da prestane da se odmotava.

Moramo da izađemo iz tog začaranog kruga, da razgovaramo i sarađujemo jedni sa drugima, jer u protivnom izgubićemo svi sve. I, to ima veze sa oproštajem ali ne sa zaboravom.

Ima veze sa nečim drugim. Sa činjenicom da Grubori više ne postoje. I da, o njima, više nema šta da se priča.

Njih možemo samo da se sećamo. I da tražimo da ih se sećaju i svi drugi. Pogotovo oni koji su ih, tako temeljno, oslobodili.

Na svoju, i sramotu svih drugih, koji su to seoce tako lako izbrisali.

Mi nećemo.

IzvorNovosti.rs

Foto/arhiva