NAJVEĆI MASOVNI UBICA U ISTORIJI AMERIKE: Živim sa svojim bebicama kroz svoje crteže. Jedino sam u tome ikada bio dobar. U crtanju i borbi!

Semjuel Litl je, kako se čini, novi najveći masovni ubica u istoriji Amerike. Od 93 ubistva koja je dosad opisao, njih 39 potkrepljeno je fizičkim dokazima. Njegove su žrtve bile uglavnom prostitutke, “izgubljene žene” nad kojima je trebalo “izvršiti eutanaziju”. Kada je završio u zatvoru, svoje “bebice” je počeo da crta, to je jedino u čemu je, kako kaže, osim u borbi, ikad bio dobar.

– Bila je dobra stara plavuša. Dogodilo se to negde u vreme Nove godine, 1969. na 1970. U Majamiju. Bila je kurva. Prostitutka. Sedela je u restoranu, u lepom crvenom kožnom separeu. Prekrstila je noge u onim mrežastim čarapama i dodirnula vrat. To mi je bio znak, od boga. A ti? Ti si anđeo kojeg su mi poslala nebesa. Bog zna da sam bio usamljen i sada mi te je poslao. Hoćeš priču? O da, imam ti ja mnogo pričam – naveo je Litl.

Semjuel Litl koji bi, potvrdi li se broj žrtava ubistava koja je priznao, mogao biti novi najveći masovni ubica u istoriji Sjedinjenih Država, sedeći u ćeliji u Teksasu ne deluje ni strašno ni ubojito. Naprotiv, moguće je shvatiti kako je mogao iskoristiti prirodni šarm da bi namamio žrtve i naterao ih da mu veruju.

– Mislim da sam ih se setio 88, koja manje-više – nedavno je rekao Litl, dajući jedini intervju dosad.

Za toliki broj ubistava morale su proći decenije, a tako je i bilo u njegovom slučaju.

Nekada, pre nego što je zbog ubistva tri žena u Los Anđelesu osuđen na višestruku doživotnu zatvorsku kaznu, Litl je putovao i često se selio po Americi. Bio je lutalica koji se izdržavao krađama. Muvao se po sporednim uličicama i opskurnim birtijama velikih i manjih američkih gradova, od Floride preko samog Juga, Srednjeg Zapada do osunčane Kalifornije. Na takvim mestima plen koji je vrebao bilo je napretek – bile su to žene, kaže, čije su “oči već bile polumrtve”. Samo su čekale da dođe i napokon ih dokrajči. Umišljao je da je anđeo utešitelj, kako nosi božansku licencu za eutanaziju izgubljenih žena. Ponekad bi pomislio da je sam đavo.

Detektivka iz L. A.-a Mici Roberts 2012. je počela da sastavlja komadiće slagalice na kojoj će se ukazati Litl, dete iz popravnog doma, serijski lopov i nasilnik, kao glavni osumnjičeni za desetine “nerešenih slučajeva” koji su se gomilali od 60-ih do 2012. godine. Roberts, policajka iz Los Anđelesa, dobila je zadatak da pročešlja stare slučajeve koristeći ViCAP, bazu podataka za nerešene, “hladne” slučajeve koju su detektivi počeli da popunjavaju 1985. nadajući se da će jednog dana neko imati više sreće u rešavanju slučaja.

Roberts ističe da je Litlu najviše na ruku išlo to što je uvek vrebao ranjive žene iz socijalno isključenih kategorija čija se ubistva policija manje trudila da istraži. Zahvaljujući temeljnim detektivima koji su se potrudili da nerešene slučajeve ubace u nacionalnu bazu (to se radilo na dobrovoljnoj bazi), neki od tih zločina (220.000) ipak neće ostati bez odgovora.

U njenom Los Anđelesu bilo je na hiljade takvih slučajeva, dobar deo iz 80-ih i 90-ih kada je u delovima grada vladala epidemija zavisnosti o kreku i trajao Reganov rat protiv droge. Bili su to idealni uslovi da profitiraju silovatelji i ubice poput Litla.

Jednog jutra u aprilu 2012. zahvaljujući DNK tragovima i bazi podataka povezana su dva slučaja i jedan počinilac. Forenzički dokazi pronađeni na Odri Nelson, ubijenoj u decembru 1989., i Gvadalupe Apodaka, ubijenoj u martu iste godine, odgovarali su muškarcu čiji je DNK uzet nakon što je nekoliko godina ranije priznao napad sa seksualnim motivom u San Dijegu.

Naime, Semjuel Litl ostavio je svoj trag kada je ejakulirao na košulju druge žrtve i kada je njegova izgrebana koža završila pod noktima prve žrtve. No, ovaj pogodak u DNK bazi bio je tek početak za detektivku u lovu na predatora. Naime, obe žene bile su prostitutke i to je dokazivalo samo da je Litl bio sa žrtvama, ali ne i da je odgovoran za njihovo ubistvo. Ali, Roberts je bila uverena da je Litl čovjek kojeg traži i nije joj padalo na pamet da odustane.

– Otvoriti hladni slučaj je poput otvaranja dobre knjige. Priču ćete sigurno pronaći ako znate da se probijate od kraja prema početku – rekla je ona.

Osećaj da je na dobrom tragu zamenio je bes kada je Roberts otkrila da Litl čini zločine decenijama, a da je zbog svega što je počinio u zatvoru proveo samo deset godina. Kako je to bilo moguće? U martu 1976. uhvaćen je u Misuriju za silovanje, napad i pljačku Pamele K. Smit. Gotovo gola je bežala od Litla, spasila se pokucavši na vrata prve kuće. Litl ju je davio, grizao, tukao i sodomizirao, a za to je odslužio samo tri meseca. Za pljačku trgovine s pokućstvom u zatvoru je proveo tri godine. Istražujući dalje, Roberts je saznala: 1982. zadavljena i gola Patriša Maunt (24) pronađena je na Floridi. Poslednji put je viđena kako ulazi u Litlov automobil. Zbog nedostatka dokaza oslobođen je. Idućeg meseca 22-godišnju Melindu La Pri pronašli su u Misisipiju. Poslednji put viđena je s Litlom. Tokom istrage dve su prostitutke svedočile da ih je napao i pokušao da ih zadavi. Imale su sreću da su mu pobegle. Ali, i tada je Lite oslobođen zbog nedostatka dokaza.

U oktobru 1984. Litl je zatečen u San Dijegu dok je tukao i davio Tonju Džekson na zadnjem sedištu svog automobila. Optužen je za silovanje i napad. Policija u San Dijegu tom ga je prilikom povezala i s napadom na Lori Baros, koji se dogodio mesec dana ranije. Baros je preživela pretvarajući se da je mrtva nakon davljenja. Ostavio ju je pored puta. Svedočila je, Litl je priznao napade, ali ne i silovanje (na tu je reč uvek bio osetljiv), dobio je četiri godine zatvora, a pušten je na uslovnu slobodnu nakon godinu i po.

Od dve prostitutke koje su svedočile da su njegove žrtve jedna se zvala Lejla Meklejn. Kada ju je Roberts upoznala, Meklejn joj je ispričala poznatu priču o muškarcu koji joj je prišao i ponudio 50 dolara za “izlazak”. Ušla je u njegov automobil.

– Kako me samo iznenadio tom šakom – ispričala je kasnije.

– Bum. Udario bi vas u glavu na način da bi se ili onesvestili ili probudili. Mene je udarac razbudio – dodala je ona.

Tako se žestoko otimala kako bi usjela da mu se izmigolji. Polugola je bežeći od njega pretrčala prometnu ulicu s četiri trake. Ali, prijavila je napad tek kada joj je prišla policija. Nije to učinila sama jer je smatrala da “ne vredi gnjavaže”.

– Nikoga nije bilo briga za to sve dok bela devojka godinu kasnije nije osvanula mrtva – utvrdila je Afroamerikanka Meklejn. Jedan lokalni detektiv je to potvrdio:

U to doba nije bilo moguće počiniti zločin protiv crne prostitutke. To jednostavno nije bio prestup.

Saznavši sve to Roberts je bila uverena da Litlovih žrtava mora biti još. Bila je u pravu. Litlov genetski materijal uskoro je pronađen pod noktima još jedne zaboravljene žrtve. Bila je to 41-godišnja Kerol Alford, zadavljena u L.A.-u u junu 1987. U julu 2013. optužnica protiv Litla je napokon podignuta i on je osuđen na doživotni zatvor.

Kada Litl nije pljačkao i ubijao, Litl je crtao. To mu je omiljena razbibriga koju je otkrio kada je prvi put završio u zatvoru. Zatvoren za ostatak života, ponovo je počeo da crta svoje žrtve.

– Sada živim u svojoj glavi – rekao je u intervjuu.

– Živim sa svojim bebicama kroz svoje crteže. Jedino sam u tome ikada bio dobar. U crtanju i borbi – kaže on.

Naime, Litl je gotovo izgradio karijeru u ringu. Borio se u lakoj kategoriji, a nadimak mu je bio ludi zbog brzine i žestine. Ludi tata. Luda mašina. Mašinerija. Kasnije je fizičku snagu vežbao na bespomoćnim ženama.

– Niko ne razume koliko je ljubavi u mom srcu za moje bebice – ispričao je nedavno sedeći u ćeliji.

– Kakav je osećaj bio ubijati ih? Oh, da. Bilo je božanstveno. Kao da sam u krevetu sa Merlin Monro – dodao je on.

Gotovo sve žene koje je Litl ubio bile su s društvene margine. On je na to računao i priznao je to u intervjuu.

– Nikada nisam ubio neku intelektualku. Senatorku, guvernerku ili finu novinarku iz Njujorka. Ništa ni približno tako. Da ubijem tebe, to bi sutra bilo u svim vestima. Ne, ne. Ja sam se držao geta – kaže Litl.

Za njega je ubijanje bilo sinonim za seks. Zato je svoje žrtve mučio što je duže mogao, često im dopuštajući da povrate svest nakon seansi udaranja ili davljenja. Jedna od njegovih žrtava bila je Deniz Braders 38-godišnja prostitutka zavisna od heroian, iz Odese. Litl ju je pokupio samo dve ulice od njenog motela.

– Rekao sam joj da sam umetnik. Rekao sam joj da je mogu jako lepo nacrtati, kao Van Gog. Rekao sam joj da je lepa, da je volim – navodi on.

To je govorio svim žrtvama. Onda je skrenuo u uličicu. Kada se Deniz nagnula prema njegovom šlicu, kako bi otplatila drogu koju joj je nabavio, zgrabio ju je za vrat i prebacio na zadnje sedište kao lutku. Davio ju je jednom rukom dok je drugom masturbirao. Kako bi što više uživao, dopustio je i njoj da se osvesti pre poslednjeg udarca. Dok su tekli poslednji minuti njenog života, oči su joj, kaže, “bile velike poput klikera”.

– Rekao sam joj da je posedujem i da je moja zauvek. Zaplakala je, a ja sam joj poljubio suze – priča on.

Zatim ju je zadavio. Potreba da “poseduje žene” dolazi od toga što “želi njihovu bespomoćnost”.

– Sve što sam ikada želeo je da plaču u mom naručju – tvrdi on.

Deniz je plakala. Zašto joj nije dopustio da živi?

– Uh, uhvatili ste me. Možda to nije bilo sve što sam želeo – rekao je ubica.

Izvor: Blic
Foto: Youtube/Printscreen