DRAGANA MIRKOVIĆ: Sledeće godine ću se preseliti u dvorac! (foto)

Pevačica koju voli publika svih generacija prepričava utiske sa svoje prve američke turneje na koju je išla bez supruga Tonija, tvrdi da je zahvaljući njemu uspela da sačuva dete u sebi i da je srećna što sin Marko i ćerka Manuela ne žele da krenu njenim stopama

Folk zvezda Dragana Mirković (49) nedavno se vratila sa američke turneje u okviru koje je pevala u Torontu, Čikagu, Njujorku i Sent Luisu. Nakon dvanaest godina pauze, pevačica je imala priliku da se druži s publikom “preko bare”, a kako kaže, već posle prvih taktova njenih pesama imala je utisak da su sve ovo vreme bili zajedno. Uspešni nastupi bili su povod za naš razgovor s muzičkom zvezdom koja nam je tom prilikom otkrila i mnoge detalje iz svog života. Iako će u januaru sledeće godine proslaviti pedeseti rođendan, Dragana tvrdi da je zahvaljujući suprugu Toniju Bjeliću sačuvala dete u sebi te da njih dvoje svojim skladnim odnosom sinu Marku i ćerki Manueli daju odličan primer o tome kako bi brak trebalo da izgleda.

Kakve utiske nosite sa američke turneje?

– Bilo je zaista fenomenalno, mada ne volim da pričam mnogo o svojim koncertima, jer smatram da slike i snimci najbolje mogu da dočaraju atmosferu koja je vladala. Svakako da mi prija što su mi organizatori rekli da sam oborila mnoge rekorde, kao i da koliku god salu da su zakupili, ja bih je napunila. Međutim, najvažnija je razmena emocija s publikom. Srce mi je bilo puno što su fanovi uživali na svim nastupima, a komentari koje su posle toga ostavljali na društvenim mrežama istinski su me dirnuli.

Dugo niste pevali u Kanadi i Americi, da li se tamošnja publika razlikuje od evropske?

– Kada su moji koncerti u pitanju, publika uvek reaguje isto, svejedno je da li pevam u Evropi, Americi ili na području bivše Jugoslavije. Ovog puta ja sam imala posebnu emociju jer od 2005. nisam pevala u Americi, ali sve se to izgubi posle samo deset minuta provedenih na bini.

Kako ste provodili slobodno vreme?

– Bilo mi je fantastično mada sam na početku žalila što sa mnom nije mogao da krene niko od članova moje porodice. Toni i dalje ne sme da putuje avionom, tako da je ovo bila moja prva turneja bez njega dok su deca imala školske obaveze. Posle mi je bilo žao što ih nisam povela jer su odlični đaci i mislim da ne bi bilo strašno da odsustvuju dve nedelje iz škole. Međutim, u vreme kada sam ja putovala, oni su imali pismene zadatke i nisu želeli da ih propuste. Ipak, imala sam fantastične organizatore koji su se potrudili da mi ništa ne nedostaje. Dok sam bila u Kanadi, vodili su me da vidim Nijagarine vodopade, u Čikagu sam bila kod svojih starih prijatelja gde smo se lepo družili, a Njujork sam obišla poput svakog turiste. Bila sam čak i na Brodveju, gde sam gledala mjuzikl “Kralj lavova” jer obožavam taj pozorišni žanr. Ono što moram da kažem jeste to da mi je mnogo žao što zbog loše spoljne politike Amerike, ljudi često imaju pogrešnu predstavu o Amerikancima, a reč je o narodu koji je toliko dobronameran i drag da su čak i naivni u svojoj dobroti.

Materijalno ste situirani i ne morate da se bavite pevanjem, zašto to, ipak, radite?

– Zbog publike. Emocija koju mi daju i osećaj povezanosti koji imam s njima i dalje me drži na javnoj sceni. U pravu ste, nemam egzistencijalnu potrebu da se bavim pevanjem, ali tu sam zbog onih koji me vole. Od petnaeste godine sam na javnoj sceni, i mada su se smenjivale generacije koje prate moj rad, to su ipak ljudi uz koje sam odrasla i sazrela. Oni su neizostavni deo mog života i među nama postoji velika povezanost. Potpuno sam ostvarena kao žena, supruga i majka i ništa mi ne nedostaje da bih morala da crpem energiju na drugoj strani. Ali, muzika za mene nije posao, već ljubav, a moja publika mi na svakom koraku pokazuje koliko me voli.

U kom trenutku je muzika prestala da bude bude vaš posao i postala čista ljubav?

– Počela sam da pevam kao dete i ni tada nisam imala potrebu da zarađujem od toga jer potičem iz materijalno dobrostojeće porodice, što znaju svi koji me pamte iz tog doba. Tako da sam se već na početku bavila muzikom iz ljubavi, ali moram da naglasim kako sam tokom devedesetih imala egzistencijalnu potrebu da se bavim pevanjem. To su bile godine kada sam od svoje profesija izdržavala ne samo sebe već sam pomagala i svojim roditeljima, sestri, familiji i prijateljima. Svakako, i tada sam mnogo volela ono što radim, ali je uz ljubav postojala i materijalna potreba. Kasnije, kada sam se udala, novac je ponovo prestao da bude bitan.

Spadate li u majke koje bi podržale svoju decu kada bi poželela da krenu vašim stopama ili biste ih odgovarali?

– Prvo bih se na sve načine trudila da ih odgovorim, ali kada bih videla da u njima postoji velika želja, podržala bih ih. Srećom, iako su oboje muizički talentovani, nemaju nameru da krenu mojim putem. Možda zato što sam im estradu predstavila tako da ne žele da budu deo te priče. Da se razumemo, ja nikada nisam imala loše iskustvo kao pevačica, ali ko meni garantuje da ga moja deca neće imati? Kroz priče drugih kolega znam kakve su sve neprijatnosti moguće.

Jesu li Marko i Manuela i dalje zaisteresovani za ekonomiju?

– Marko i dalje gaji ljubav prema ekonomiji, ali Manuelu sve više interesuju neke kreativnije profesije, kao što je, recimo, uređenje enterijera. Sve mi se više čini da će to biti put koji će izabrati za sebe.

Dopuštate li joj da svoju kreativnost izrazi kroz uređenje vašeg doma?

– Svakako, sama je uredila svoju sobu, a pošto se sada radovi na našem dvorcu finaliziraju, sama bira sve za svoj apartman.

Kada ćete se preseliti u dvorac?

– Po nekom planu, to će biti sledeće godine. Trebalo je da bude i ranije, ali zbog Tonijevog zdravstvenog stanja skoro godinu dana nismo se bavili time. Zato sada radimo udarnički, a ostao nam je onaj najlepši posao – uređenje.

Volite li da se bavite uređenjem enterijera?

– Obožavam, mada i Toni dosta učestvuje u tome. Dugo se bavi građevinom i ima fantastične ideje, pa sve što se tiče rasporeda prostorija i nameštaja, on najbolje određuje. Uvek se ispostavi da su njegove zamisli mnogo bolje od ideja bilo kog arhitekte, međutim, kada dođe finalni deo i biranje nameštaja, on to prepusti meni jer zna koliko uživam u tome.

Početkom sledeće godine slavite pedeseti rođendan, da li već polako počinjete da podvlačite crtu?

– Iskreno, nemam vremena za podvlačenje crte. Kada vodite dinamičan život poput mog, ne razmišljate o takvim stvarima. Kao žena nimalo nisam opterećena time jer su godine za mene samo broj, a ja se i dalje osećam kao dete. Veoma sam ponosna na svoje godine i na svoj izgled koji je, podvlačim, potpuno prirodan, a ne plastičan.

Da li to što je Toni stabilan vama daje mogućnost da i dalje budete poput devojčice?

– I Toni je detinjast, svakako u mnogo manjoj meri od mene, ali mislim da mi ta njegova crta najviše daje za pravo da i sama budem dete. Da je on drugačiji, nakon sedamnaest godina braka, verovatno bi i ovo dete u meni već odavno odraslo. Međutim, dobro me čuva i nemam pravo da se požalim ni na šta u vezi s njim.

Kako je Toni prihvatio vaš posao? Mnogi muškarci zaziru od veza s pevačicama?

– Kad čovek upozna ženu, vidi kakva je i da se njoj apsolutno može verovati, nema razloga za averziju prema njenoj profesiji. Naprotiv, mene je Toni uvek podržavao da se bavim pevanjem i čak sam se 2004. godine vratila na scenu zahvaljujući njemu i publici. Zna se kakav je bio moj put i da ne postoji ništa zbog čega bih se stidela pa nema ni on razlog za tim.

mate veoma skladan brak, mislite li da time postavljate visok standard Marku i Manueli?

– Možda, ali u isto vreme, naš brak je normalan, onakav kakav bi trebalo da izgleda. Deci dajemo primer kako bi i ona jednog dana imala skladan odnos s partnerom bez povišenih tonova i neprijatnih scena.

Smatrate li da je za takav brak prvenstveno potrebno da pronađete svoju srodnu dušu?

– Naravno, moraju da se pronađu dve slične osobe, što se kaže, dve srodne polovine. Za to je mnogo važniji faktor sreće od pameti.

Postoji li u vašem braku doza ljubomore? Mislite li da je ona sastavni deo ljubavi?

– Za mene ljubomora nije deo ljubavi i ne smatram je poželjnom čak ni u malim dozama. Ona je otrov koji ubija ljubav. Kada među partnerima postoji poverenje, nema mesta za ljubomoru.

Jeste li od početka imali poverenje u Tonija?

– Brzo sam ga upoznala i shvatila da je on neko u koga se može imati poverenje. Već na prvu odavao je utisak stabilne osobe na koju čovek može da se osloni, a s godinama je samo potvrđivao moj prvi utisak. S obzirom na to da sam i ja osoba istog kova, to je ključ našeg dobrog braka.

Izvor: Story
Foto: Arhiva, Twitter/Veceras u dijaspori