MENTALNO ZDRAVLJE: Samoubistvo je moguće sprečiti!

Život je teško objasniti, treba ga živeti. Konstatacija sa kojom bi se većina složila. Neki bi rekli da je život već time što je počeo objasnio i opravdao sebe samog. Većini ljudi je ipak, u svim vremenima, pitanje suštine života tražilo više od jednog odgovora. Život se, međutim, ne može shvatiti niti sagledati kao izolovani fenomen i u uslovljenoj je povezanosti sa smrću. Prihvatajući da je nagon za samoodržanjem najjači, a strah od smrti imanentan ljudskom biću, pitanje samoubistva dobija kompleksno značenje.

Šta je suicid?

Dilema ja ostala, ali su ponuđeni različiti i mnogobrojni odgovori. Samoubistvo kao izraz hrabrosti ili suprotno, bekstvo od neizdržive realnosti. Čin usmeren protiv Boga i obaveza prema društvu, ili najviši izraz slobode čoveka koji odlučuje o tome hoće li i kako živeti. Nekada i kao deo rituala – harakiri i društveno određenih pravila da sluga ne može da nadživi gospodara, a žena umrlog muža.

Razvoj nauke rasvetljava druge aspekte ovog fenomena. Francuski sociolog Dirkam, osnivač suicidologije, tumači suicid kao nesposobnost pojedinca da se integriše u socijalnu zajednicu.

Da li je stvarnost zaista toliko nepodnošljiva?

Prema jednoj od definicija, samoubistvo podrazumeva postupke kojima čovek sebi oduzima život, vođen težnjom da se ubije, pri čemu je svestan posledica svoje odluke. Podrazumeva, dakle, da je počinilac bio zdrave psihe, uračunljiv prema pravnom pojmu uračunljivosti, odnosno, razume značaj svog čina i vlada svojim postupcima.
Statistika, međutim, ukazuje da je najveći procenat samoubistava (70-98%) učine ljudi sa nekim težim psihičkim poremećajem, osobe u terminalnim fazama bolesti i zavisnisici-naročito alkoholičari. Brojke pokazuju i sledeće – u SAD je samoubistvo 8. po redu uzročnika smrti sa 31000 smrti godišnje. Muškarci tri puta češće izvršavaju samoubistvo od žena.
Pokušaj suicida češći je kod mlađih žena, ali su u realizaciji uspešniji stariji muškarci. U ratu broj samoubistava opada, a u vreme unutrašnjih kriza raste. Češće je među osobama koje potiču iz razorenih porodica.

U mladalačkoj anamnezi i među osamljenima, suicidu su skloniji ljudi koji su već bili počinioci nekog krivičnog dela, posebno homicida. Broj samoubistava u gradu je dva puta češći nego u seoskim područjima, a maksimalan broj samoubistava se dogodi u decembru. Noćna i jutarnja samoubistva češća su od dnevnih. Velika je verovatnoća da će oni koji su već jednom pokušali samoubistvo pokušati ponovo.

Da li je samoubistvo patološki fenomen ako dominira nad nagonom somoodržanja?

Iz svega navedenog na zaključak da samoubica ima jake unutrašnje i spoljašnje razloge – genetsku dispoziciju i opterećujuće realne životne oklnosti: gubitak objekta za koji je bio vezan, loša materijalna i profesionalna situacija, razoreni dom, odsustvo obaveza i životnog cilja, usamljenost.
Iako svaka autodestruktivnost nije znak depresije, svaka depresija sadrži agresiju koja nije upućena prema spolja već prema unutra. Tako je depresija bolest najčešće udružena sa samoubistvom.

Da li je svaka tuga depresija?

Problem je, međutim, dijagnostikovati oblike blago ispoljenih simptoma ili one koji su izaženi hroničnim umorom, gubitkom energije, ili maskirani telesnim tegobama. Od ukupnog broja pacijenata koji se jave lekru opšte prakse 1/3 ima psihičke probleme, od toga je polovina depresivnih.

Od ukupnog broja ljudi koji pokušaju suicid 45% ljudi u toku poslednja dva meseca pre tog čine posete lekara opšte prakse, 1/2 njih to učini u polsednjih nedelju dana, 2/3 slučajnih samoubistava u anamnezi ima pokušaj ili druge oblike suicidalnih misli.

Put od simptoma depresije i samoubistva nije uvek tih i neprimetan, niti svaka depresija završava suicidom. Napetost, nervoza, neraspoloženje neretko pozivaju u pomoć najdostupniji antidepresiv – alkohol. Vremenom, lek postaje uzrok novih epizoda neraspoloženja, te viđena slika u ordinacijama lekara navodi na pitanje da li je osoba prvo bila depresivna ili je prvo počela da pije. I kao uzrok i kao posledica, alkohol pomaže samoubistvu.

Alkohol i suicid

Tradicionalni stav i novija ispitivanja saglasna su u tome da alkohol nije povezan sa planiranjem suicida, ali je u tesnoj sprezi sa suicidalnim mislima i neplaniranim pokušajima. Iznenadna autoagresija može biti otkočena pićem, čak i u onim dozvoljenim–umerenim količinama kod osoba koje su impulsivne. Zaključak da se patnja može brzo okončati podizanjem ruke na sebe donosi se naglo, pre nego je posledica odluke koja je unapred planirana. Udružena depresija i alkohol sreću se kod ličnosti koje mišljenje o sebi zasnivaju na stavu okoline prema njima. Samopoštovanje je izuzetno podložno uticaju sredine. Podrška i pažnja ili njhov nedostatak, interpretira se kao pokazatelj vrednosti osobe zavisne od tuđeg mišljenja. Sa niskim samopoštovanjem i depresivnim raspoloženjem, mišljenja da nisu prihvaćeni od drugih, postaju potencijalni kandidati za suicid. Samoubistvo dakle, nije izolovan čin. Ringel kaže da je to kraj drame koja traje godinama. Opisuje fenomene koji signaliziraju samoubistvo i fine presuicidalni sindrommeptom:

• progresivno opadanje interesovanja, aktivnosti i gubitak motiva;
• pojačana agresivnost koje se ne prazni, već je retroflektirana;
• fantazmi o samoubistvu.

Kada su biološki i socijalni motivi u padu i gube prevlast nad autodestrukcijom, u jednom trenutku dovode se u istu ravan. To je period kada osoba pokušava suicid. Apel-fenomen koji je po svojoj prirodi protivrečan nosi poruku „ja ne želim da živim ovako, pomozite mi da bih mogao da nastavim život u drugim okolnostima!“. Ovaj fenomen najmanje je izražen kod realizovanih samoubistava.

Sva depresivna stanja, bez obzira na način nastanka, karakterišu se autodestruktivnošću.

Upravo iz tog razloga se depresivnost smatra najznačajnijim faktorom suicidalnog rizika. U okviru toga endogene depresije su od posebnog značaja. Depresivna simptomatologija je najizraženija ujutro, kada je psihička tenzija najniža, a prati je porast fizičke snage. Suočen sa novim danom koji donosi ponovnu patnju, prati osećanje krivice i beznađa i negativna interpretacija bolesnika da je vinovnik tuđe nesreće, fizička snaga omogući će realizacju suicidalnih misli. To objašnjava i potvrđuje statistički podatak da su samoubistva najčešća u ranim jutarnjim satima.
Rizičan je početak i kraj depresivne epizode. U samoj bolesti, kada su simptomi izraženi u punoj snazi, ophrvani crnim mislima, bez energije i volje za bilo kojim delanjem, čin samoubistva nije očekivan. Na početku i kraju, međutim, kada snage ima, a moguć je i uvid, krizni su trenuci za saoubilački akt. Potrebna je maksimalna opreznost okoline zbog izrazite spremnosti kojom depresivni bolesnici teže samoubistvu. Iz tih razloga suicide u psihijatrijskim ustanovama nije moguće izbeći, mogu se samo menjati brojke kao statistički parametri učestalosti.
Svaki apel, svaki pokušaj samoubistva je stanje koje zahteva bolničko lečenje i adekvatni medikamentozni i psihoterapijski pristup. Uprkos ni malo lepoj statistici i predviđanjima navedenim ranije, psihijatrija i farmakologija ostavljaju više prostora i mogućnosti za lečenje stanja i bolesti koje prethode suicidu, prema tome i preveniraju samoubistva.

Depresija ima leka.

Izvor: http://www.stetoskop.info
Foto: instagram/printscreen/u.ime.duse.