NAJBOLJI SVETSKI ROK FOTOGRAF RODJENI BEOGRADJANIN: Fotografisao sam Stonse, Bouvija, Ejmi

Ništa se u njegovom životu nije dogodilo preko noći. Prvo je fotografisao svoje drugare, zatim domaće rok muzičare, a do penzije svetske zvezde. Uspeo je da postane zvanični fotograf Dejvida Bouvija i Rolingstonsa, a gotovo da nema svetske face koja nije stala ispred njegovog objektiva. Novopečeni je deda i živi na relaciji London-Beograd. I, da, Brajan je srpsko ime.iše od pola života proveo sam u Engleskoj, ali uvek sam ostao Dorćolac iz Skenderbegove broj 13. Rođen sam 21. marta 1954. godine. Majka me je rodila kasno, u trideset šestoj. Pre toga je izgubila devojčicu, a četiri godine kasnije stigao je na svet i moj mlađi brat. Život je hteo da i ja postanem otac tek u 37. godini. Pre nedelju dana postao sam i deda. Moja starija ćerka Milena rodila je devojčicu.

VAŽNO:

LANČANI SUDAR NA DUŠANOVCU izazvao kolaps u saobraćaju

NA DNU KOFERA 166.000 NEPRIJAVLJENIH EVRA: Carinici na Gradini sprečili pokušaj krijumčarenja

VULIN APELUJE: Vodite računa o deci na rekama i bazenima

ZATRESLA SE AMERIKA: Jak zemljotres pogodio Kaliforniju, osetio se i u San Francisku

POBEDOM U LEGENDU: Ako osvoji 20 grend slem titula Djoković je blizu rušenja rekorda Roda Lejvera

Detinjstvo me vezuje za Kalemegdan. Moj otac Bogdan je radio u Vojnom muzeju. Inače, tata je bio arheolog, ali je bio i predratni vazduhoplovac Kraljevske vojske. S neba je otišao pod zemlju. Meni je lično to bilo interesantno. Otac je učestvovao u odbrani Beograda 6. aprila 1941. godine. Poleteo je iz svoje baze u Nišu. I njegov lovac je oboren, ali on je čudom ostao živ. Tata je završio i u logoru u Nemačkoj, pa je pobegao pešice iz zarobljeništva preko Francuske.Danas mi je krivo što nisam imao prisniji odnos s njim da ga pitam: „Ćale, kako je bilo kad su ti srušili avion i kako ste pobegli iz zarobljeništva?“ Ljudi kao moj otac, kada dožive te strahote rata, verovatno ne vole da pričaju na tu temu. Međutim, kad je ćale umro, bio je već početak raspada Jugoslavije, a na njegovoj sahrani je govorio neki general i pričao je za mog oca da je bio velike junak i da je ustao protiv velike Nemačke i tako to. Kao, o tome nije smelo da se govori za vreme Tita, sad sme, a kao nisi smeo ni da slaviš slavu. Nije baš tako. Mi smo je uvek slavili. Niko nam nije branio, a krstili su me u crkvi kao bebu. Mama Milena se brinula o porodici. Nije nigde radila. Tata bi kad stigne plata stavio koverat na sto i ona bi brinula o finansijama.Završio sam osnovnu školu i Prvu beogradsku gimnaziju. Razredna mi je bila čuvena profesorka matematike Radmila Stošić. Bili smo joj valjda poslednja generacija. Posle se preselila u Francusku kod ćerke. Slučajno su je neki drugari videli na Rolan Garosu kako navija za Novaka Đokovića. Pre nekoliko godina sve novine su pisale o njoj. Došla je u Beograd, imala je sto godina i ponovo je dočekala svoje đake četvrtog jedan odeljenja na proslavi 45. godišnjice mature. Krivo mi je što nisam bio tu s njima.Bila je veoma stroga. Nisam voleo matematiku i na njenim časovima sam čitao stripove. Na toj maturi rekao sam mojoj prijateljici da joj ispriča priču koja me za nju vezuje. Profesorka nije rekla ništa, samo je pustila suzu… A šta je to bilo na času? Pa, sedeo sam s Ljubicom, koja je bila najbolja matematičarka u odeljenju, a razredna je izbacivala iz učionice ako ne pratiš šta ona predaje. Kažem ti, mnogo stroga. I, jednom prilikom čitam ja „Alana Forda“, zaneo se, nemam pojma ni šta, ni ko, ni gde, kad – i udari me neko u glavu! Bam! Ceo razred krene da se smeje! A ona samo izgovori: „Ljubice, kako možeš da trpiš Rašića pored sebe?“ Nije me izbacila napolje. Za mene je to bila velika škola. Iz nekog razloga me je gotivila. Nisam bio baraba.Od fakulteta sam digao ruke. Ujak me je godinu dana kasnije pozvao da odem s njim u Cirih i tu počinje moje saznanje o tom nekom drugom svetu… Baš te godine sam prvi put video i Rolingstonse, što je važan podatak za moju biografiju. Datum je bio 25. septembar sedamdeset treće i prvi put su, koliko ja znam, svirali u Švici, u Bernu…

E, a fotograf sam postao spontano. Onako… nisam razmišljao o toj karijeri. A počeo sam na Dorćolu, gde sam zajedno s drugarima slušao ploče, najviše po kućama, jer tada nije imalo baš gde da se izađe. Prvo sam fotografisao društvo, a zatim koncerte. Kada sam počeo da slikam, nisu bile potrebne akreditacije, već samo volja i želja. Hobi se pretvorio u ljubav, a potom i u posao. Kad počne svirka i pogase se svetla, skočim do bine i škljocnem. Niko te ništa ne pita. Tako sam, recimo, slikao Dip parpl, Ajka i Tinu Tarner u Beogradu.arijeru rok fotografa počeo sam u muzičkom časopisu Džuboks 1979, a u Engleskoj sam radio kao fotograf agencije Reks fičers i sada moje slike prodaje Geti. Slikao sam više od 8.000 koncerta. Postao sam zvanični fotograf Dejvida Bouvija od albuma „Let’s Dance“, a kasnije i Rolingstonsa. Ništa to ne ide preko ličnih poznanstava, nego ljudi iz posla koji vas preporuče.

Bouvija sam sreo 1983. godine. Pored hotela u kome sam ga fotografisao bila jefoto-radnja i slike su bile gotove za sat vremena. Doneo sam ih da ih pogleda njegov PR. Ona je bila oduševljena i želela je odmah da mu ih pokaže. Rekao sam može, ali mora da mi potpiše autogram. I dalje ga čuvam. Bouviju su se dopale slike. Brzo je stigla ponuda da radim s njim neki posao u Danskoj i tako je krenula saradnja.Imao sam sreće i sa Stonsima. Dva miliona ljudi i koncert na plaži Kopakabana. Ja Stonse slikam negde od sredine sedamdesetih godina, ali ovo je bio prvi put da sam radio za njih. Znači, njihov najveći koncert u istoriji i moj početak rada s njima. Poslednji je dan leta, temperatura je bila 45 stepeni, a ja potpuno mokar, na koncertu totalno ludilo. Bio sam isključen iz svega kako bih mogao da radim.

Sada će, 7. jula ove godine, izaći oficijelno izdanje Stonsa sa tog koncerta. Verovatno ništa ne rade, pa im trebaju pare. Biće to moja prva naslovna strana. Jeste da nije studijski album, pa da sam ih ja namenski slikao, ali jeste moja slika! Ta sa tog koncerta, ta moja fotografija. Moje fotke su već na DVD i u njihovoj knjizi, ali nikad nisam imao naslovni kaver.

Postoje ljudi koji se plaše smrti, ja ne. Ne razmišljam o tome, a može da se desi svaki dan. Kad dođe vreme, bićemo spremni. Sećam se mog tate kad je umro. Otišao sam da ga vidim u mrtvačnicu. Bio je prekriven nekom krpom. Hteo sam da ga vidom još jednom. Otkrili su ga i provalim da je na njegovom licu bio neki osmeh. Nisam video ništa tužno, već zadovoljstvo. To su misterije života. Otišao je srećan, a i ja bih voleo da tako odem s osmehom. Ne daj bože samo da budem bolestan.

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE.