18°C

Beograd

Photo: youtube/printscreen twerk girls

Izvor: Happy BSC

VLAŽNA I DIVLJA! Ludački me je razvalio, dok sam bila prisonjena uza zid...

- Sredina nedelje, ne preterano naporan dan na poslu… stigla je kući, obavila ono što mora i shvatila da joj se niti negde ide, niti nešto radi, niti pije ona davno dogovorena kafa sa drugaricom. „Šta bih sad?“ pitla je sama sebe i nasmejala se shvativši da ne bi – ništa.

Mrzelo je čak i kompjuter da uključi pa je, mimo običaja, i poštu proverila preko telefona.

Kad je već kod pošte, uključl se i na sajt da vidi ima li tamo nešto zanimljivo… i na FB da proveri ima li nešto zanimljivo.

I u tom lenjom izlistavanju, stiže poruka: „Šta radiš?“

Bio je to jedan od onih simpatičnih „internet-poznanika“ sa kojima po nekad razmeni poruke o kojekavim temama, od posla do recepata za pripremu kiflica, od finansijskih problema do razmene iskustava sa kraćih i dužih putovanja i odmora.

„Pravo da ti kažem – ništa. Lenčarim i mislim kako mi se baš ništa ne radi“

„A da mi malo praviš društvo?“

„Hoću… sve dok me ne bude mrzelo i da kucam!“

„E, luda si! Nisam mislio na kuckanje… u prolazu sam, imamo bar dva sata da popijemo onu davno dogovorenu kafu i … da ti vidim oči bar!“

Ups… sad ju je zatekao.

Nikad nije ni uzela u razmatranje opciju da će se nekad stvarno videti. Uvek je to bilo „jednom kad…“ i nije o tome ni razmišljala.

S druge strane, bio joj je iskreno drag, baš su oboje bili opušteni, prirodni, razmenili su toliko toga o sebi da su jedno o drugom znali više nego neki ljudi nakon višegodišnjeg aktivnog druženja. I u suštini je prirodno bilo da se sretnu. Nekad.

Pozvao je i ponovio svoj predlog.

„Iskreno? Nisam sigurna da je pravi trenutak… sva sam nešto „mrtva“, nisam neraspoložena, nije mi ništa.. samo ne bih da radim ništa!“

„Pa ne zovem te da mi pomogneš da okopam njivu nego da poijemo kafu/vino… ili šta već želiš, možda pojedemo neki zalogaj s nogu i ispričamo se kao ljudi.“

„OK. Ali, to znači izlazak u civilizaciju što opet podrazumeva bar neko spremanje… oblačenje jakne, obuvanje cipela… Auto mi je već u garaži… Mrzi me!“

„Dobro. Razumem“, glas mu je bio nekoliko tonova niži i baš je zvučao tužno.

To ju je malo protreslo. „Pa jbt, koja sam ja baba postaala! Čovek je sad tu… dobar je, drag mi je, ako ništa drugo zaslužio je da mu pravim društvo dok „ubija“ vreme… ili da mu učinim zadovoljstvo i posedim sa njim sat ili dva!“

„Hej… ne ljuti se… „

„Ma, ne, ne ljutim se… Samo sam malo skenjan jer sam se nadao ne samo da ćeš prihvatiti nego i da ćš se obradovati. Bar pola koliko sam ja kada se ovo namestilo ovako…“

„U pravu si. Kaži gde si i daj mi 15 minuta. Može?“

Za nakih pola sata se našla u njegovom zagrljaju… toplom, srdaačnom, onom lepom, drugarskom koji uvek tako prija.

Kasno popodne ili rano veče, sredina nedelje… to nije neko vreme kada je u gradu gužva tako da su mogli da biraju sto u uglu, da se na miru ispričaju.

Poručio je dupli espreso za sebe i pružio joj kartu sa ponudom raznih kafa. „E… ja ako sad popijem kafu, neću spavati bar do 2h ujutro!“

„E jbg… šteta što nema nekog da to iskoristi!“

„I ja kažem da je šteta… Ali, šta se tu može?“

„Može se!“ reče on sa osmehom i izvadi nešto iz svoje torbe.

Ispred nje je stajao paket… ni mali ni velik, zanimljivo upakovan… nekako izazovan.

„Za tebe je… znam da će poslužiti!“

„E… pa stvarno nije fer… ja nisam ni znala da dolaziš… sad se osećam glupo…“

„Ne zezaj! Znam šta misliš o poklonima i zašto se sad t nešto nećkaš… i drugi ljudi po nekad žele da poklanjaju i uživaju u izboru, pakovanju, iznenađenju koje naprave… Može kapućino?“

„OK“, reče i krene pažljivo da odmotava poklon.

Ipak je bila malo nespretna pa joj je u ruci ostao samo papir, dok se sadržaj našao na podu. Sagnula se da dohvati dok je krajičkom oka uhvatila izraz njegovog lika i shvatila da se sa mukom uzdržava od smeha.

U ruci joj se nalazilo plastično providno pakovanje… podigla ga je okrenuto kontra od sebe i sve dok se nije uspravila i stavila poklon ispred sebe nije imala predstau šta je. Kad je okrenula i videla najpre je zinula… pa počala da crveni shvativši da je „to“ držala tako da su svi okolo mogli videti.

„Ti nisi normalan!“ reče malo glasnije nego što je mislila.

On je tad stvarno počeo da se smeje.

Glasno, iskreno, toplo.

Onda mu se pridružila i ona. I zaboravila da skloni „poklon“ u torbu.

Konobar je doneo kafu i upadljivo sklanjao pogled sa providnog pakovanja u kojem se nalazio dildo. Pravi, autentični, kopija „originala“.

„Ti stvarno nisi normalan! Pa kojoj budli može da padne na pamet da poklanja dildo na javnom mestu?!“

„Prvo, nije dildo, nego vibrator. Baterija treba da je unutra, a doneo sam ti i rezervne“ i izvadi iz torbe pakovanje od 8 baterija!

„Ko mi kriv… sa kim se ja družim!“ smejala se.

„Pa vidi… cenim da ćeš kad otkriješ njegove čari, biti radoznala da otkrivaš i dalje pa da ne jadnik ne lipše sasvim… promeni mu bateriju“

„Ti nisi normalan!“

„Znem. To si mi već rekla, ali nekako sam siguran da je o tek prvi u budućoj bogatoj kolekciji“

„Kretenu! Znaš i sam šta mislim…“

„Znam. Meso je meso i u pravu si… ali eto, kad nema mesa, poslužiće i … zamena. Ja to iz iskustva“

I opet su prasnuli u smeh.

Kafu su popili… malo pričali, pa se pogledaju i počnu da se smeju.

Oglasio se telefon. „Ma ništa… prazna mi je baterija“ reče ona, pogledi im se sretnu i opet počnu da se smeju.

„Nisam ja ništa rekao… ali, eto vidiš kako se sve isprazni pa treba dopuna!“

Rekao je da je malo gladan, pa je naručio pizzu… da malo grickaju uz razgovor. I vino… da probaju kakvo je.

O čemu su pričali, niko se ne seća. Zašto su se smejali – još manje. Ali su se smejali i sjajno zabavili.

Koliko je vremena prošlo od kad su se našli, niko od njih nije znao.

Ali se nikom nije odlazilo.

Ipak, trebalo je da krenu… Izašli su zajedno, smejući se neznano čemu.

„Nemoj da zaboraviš… poklon“

Pogledala ga je sa osmehom i simpatijom. Krenuli su ka parkingu smejući se.

Počeo je da se raspituje kako da najlakše izađe iz grada. Objašnjavala je mašući rukama i u jednom trenutku ga je udarila po licu.

„Uf… izvini, molim te!“

„Ma u redu je… zaslužio sam mnogo više od nekoh nehotičnog šamara!“

„Ma nisi… U redu je… Ko zna šta ćeš „zaslužiti“ kad isprobam poklon“

„Da… javi mi obavezno i da li veličina odgovara“

„Kretenu!“ smejala se toliko da je zastala.

Stigli su do kola.

„A šta ako se ne snađem? Šta ako zalutam pa se vrtim u krug?“

„Ma daj bre… nećeš. Lako je…“ Tad je shvatila da je zeza praveći aluziju na njenu prič kako se vrtela u krug po beogradskim (jednosmernim) ulicama a sve po uputstvu navigacije. Problem je što je shvatila da je na istom mestu tek posle jedno pet pređenih krugova.

„Dobro… shvatila sam!“ rekla je i zastala.

„E… lepo mi je bilo večeras… Hvala što si me izvukao iz kuće. Doduše, ujutro kad budem trebala da ustanem, znam koga ću da prozivam… I tebe… i familiju… i sve redom!“

„Voleo bih to da čujem…“ rekao je nešto tišim glasom.

„Šta? Kako te psujem? Nemoj… nije damski…“

Tišina. Potpuna.

Podigla je pogled i srela njegov. Nije se smejao, ali oči su mu sijale. Okrenuo se prema njoj i približio se za pola koraka.

I opet tišina. Potpuna.

Spustila je pogled. Pružio je ruku, nežno je uhvatio za bradu i prisilio da ga pogleda

„Znaš… ja se ne sećam kad sam imao ovako lepo veče…“

„I meni je bilo divno…“

Za trenutak su se gledali u tišini. Onda se ona osmehnula i on spustio svoje usne na taj osmeh.

Lagan, nežan, kratak poljubac i usne odvojene, ali sasvim blizu.

„Morao sam… Jbt… ti nisi svesna koliko pališ tim svojim smehom!“

„Smehom?“

Ponovo je vratio usne na njene… Ovog puta poljubac je bio dug, dubok, potpun…

„Ne samo smehom“ prošaptao je. „Od kad sam te zagrlio imam želju da to ponovim… i da te ne pustim!“

Naslono ju je na auto i nastavio da je ljubi. Ljubili su se kao tinejdžeri na parkingu grabeći jedno drugom usne, jezike, sudarajući se zubima, upijajući jedno drugo i uživaući potpuno. Zagnjurio je lice u njen vrat…

„Sjajno ti stoji taj parfem! Pali me…“

Nastavio je da je ljubi po vratu, licu, kosi… privlačeći je sve više, želeći je sve jače…

„Izvini… znam da ne bi trebalo… ali… želim te! Želim te ludački!“

„Hmmmm… Priznajem da ni ja nisam baš ravnodušna….“

„Ubiću se! Ja ovde gorim… stidim se k’o tinejdžer na prvom sastanku a ona – pa ona nije ravnodušna!“

Počinju da se smeju… Glasno, neobuzdano, zajedno…

„I? Šta ćemo sad?“

„Pa… imam nekke ideje, samo ne znam smem li da kažem?“

„Reci… bolje ti nego da moram ja!“

„A da me pozoveš da ti okačim one slike što stoje već mesec dana?“

„Stvarno bi mi to uradio? Super! Dobićeš čekić i ekserčiče, a ja ću za to vreme da isprobam poklon, može?“

„Bleso!“ rekao je povlečeći je prema sebi. „Može… samo da ti budem blizu…“

Brzo su stigli… Ušli u kuću dosta tiho, dosta mirni, zamišljeni po malo… sa onom divnom tremom koja nas nikad ne napušta kada smo u iščekivanju nečeg – lepog.

Privukao ju je u zagrljaj tek kada se vratila iz kupatila dok je on čekao u sobi.

„Stvarno želim ovo da uradim… I da te ne pustim iz zagrljaja!“ šaputao je dok ju je lagano, bez žurbe ljubio, mazio i sasvim polako skidao…

Zavukli su se u krevet ne odvajajući se jedno od drugog. Mazili su se, ljubili, dodirivali istraujužii ispitujući tela, želeći da iz njih izvuku i pruže vrhunski užitak. Sputavali su želju, smirivali nestrpljenje potpuno usklaženi, kao po dogovoru vođeni istinskom privlačnošću i iznad svega željom za zajedničkim užitkom.

U tom vrtlogu dva tela spojena u zajedničkoj igri vodili su ljubav nežno i divlje, strasno i željno, beskrajno srećni i zahvalni što postoji ta noć i što ih je spojila.

Ležeći srećna, zadovoljna, zadovoljena u njegovom zagrljaju počinje da ga mazi, ljubi po grudima i polako spušta ruku… uz pitanje: „Treba li… dopuna?“ On se pomera… smejulji i špuće: „mislim da ću se snaći već…“ a onda je ona prasnula u ludački smeh nakon što je šapnuo: „E… nije fer! On jadničak zaboravljen, zatvoren u torbi, potpuno sam!“

„Sa sve novim baterijama!“ , dodala je…

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE

Komentari korisnika (0)


Ostavite komentar