MILOSRDNI ANĐEO ILI PLEMENITI NAKOVANJ? Agresija i zločin NATO pakta!

Kriza koja je zadesila jugoslovensku državu devedesetih i sankcije koje je država trpela u toj deceniji, ratovi, ekonomski kolaps, inflacija, umesto da budu najgore od najgoreg, postali su deo jedne velike pozorišne tačke čiji je epilog NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, započeto 24. marta 1999.

Prelodijum su bili teški diplomatski izazovi i skandali, kako jugoslovenske tako i druge strane. Ovde su druga strana bili svi ostali, delovalo je da SRJ prijatelja u Evropi i svetu u tim trenucima nema. Jedini u vreme takve krize koji je bio u zvaničnoj poseti Beogradu bio je predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko.

DA SE NE ZABORAVI: 24 godine od početka NATO bombardovanja na SRJ!!

Tadašnji predsednik SRJ je pokušao da već pripremljeni napad, u Moskvi pretvori u diplomatske pregovore uz podršku predsednika Rusije Borisa Jeljcina. Prijem i odgovor ruskog predsednika bili su hladni.

SRJ se našla licem u lice sa NATO paktom.

Sam redosled događaja pre bombardovanja nije najvažnija stvar kojoj bi se ovde trebalo posvetiti, dok ni sam čin bombardovanja i operacije nisu u fokusu. Cilj je predočiti šta je u srpskom sećanju bombardovanje značilo i šta je ono za narod i državu danas.

Operacije NATO konstantno su vršene od 24. marta do 10. juna 1999. godine, bombardovani su značajni strateški i vojni ciljevi, a projektili nisu zaobilazili ni civilna mesta.

AMBASADOR HIL POVODOM GODIŠNJICE NATO BOMBARDOVANJA: „Verujem da narod Srbije ima dovoljno snage da potisne svoje ogorčenje“

Posle 10. juna bombardovani ciljevi nisu bili jedini problem zbog neaktiviranih bombi i materijalne štete, već osiromašeni uranijum koji je ostavio i ostaviće posledice po čitavu državu i region, jer se njegovo dejstvo i dijapazon širenja mogu okarakterisati u stotinama kilometara.

Klintonov prvi mandat, bar što se spoljne politike tiče, ogledao se u pasiviziranju Amerike od evropskih problema, dok drugi mandat, pogotovo nakon dolaska Olbrajtove, inače rođene u Pragu i svojevremo stanovnika Beograda, na mesto državnog sekretara, biva u duhu mešanja i i te kako aktivnog reagovanja, kroz nekoliko intervencija i na kraju samog bombardovanja 1999.

NATO pakt je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, uz pre toga ekStremnu medijsku hajku protiv vrha države SRJ u čitavom zapadnom svetu, pokrenuo akciju protiv države, koja je pored takvih sila izgledala minorno po svim aspektima, ali koja je prema mišljenju zapadne javnosti predstavlja pretnju po čitav region i sebe samu kroz u javnosti naveden „genocid nad albanskim življem na Kosovu i Metohiji“.

Glavni krivac je svakako bio Milošević, koji je otvoreno u medijskom prostoru upoređivan sa Hitlerom, navođeni su zločini u Gornjem Obrinju, Drenici i Račku koje su policijske snage SRJ počinile nad civilima albanske nacionalnosti tokom i nakon borbi sa albanskim pobunjenicima.

ŠAINOVIĆ PORUČIO: „Hrabrost građana odvratila NATO od kopnene intervencije na Kosovu i Metohiji“

Zvanični Beograd je za strane medije koji su izveštavali o tom slučajevima bio sve popustljiviji, a vrhunac tog procesa je svakako bila poseta Srbima dobro poznatog Vilijama Vokera, koji je navodno preneražen obišao ovde navedena tri mesta nakon otkrivanja grobnica. Jasno je bilo da je već dobro pripremljeni rat nemoguće izbeći.

Svaki dalji detalj i priča odvlače od poente, 24. mart je bio samo početak kraja, završna reč NATO pakta i njegova demonstracija za sve ostale. Razlika je u tome što je 24. mart za NATO bio jedan u nizu datuma… za srpski narod datum koji nije iznenađujuć, ali je jedini.

Današnja tumačenja sukoba devedesetih i u ovom slučaju 1999, vrlo su podeljenja, često i kontradiktorna, deluje da i dalje nije sasvim jasno šta je se zbilo te kobne decenije.

Greška je ćutati, koliko god bila bolna sudbina i ono što je snašlo narod tih godina i te godine, ali istorijsko sećanje je svakako prisutno, pogotovo što postoji pregršt živih svedoka i svedočanstava.

JOŠ JEDAN ISTORIJSKI DAN JE BLIZU: Pomirenje Sirije i Saudijske Arabije!

Kada se završe priče prelazimo na pisanu reč, ona nije još ugledala svetlost dana onako kako bi trebalo, do tada su mogućnosti mahinacije i zloupotrebe svakako dosta široke, ali dok očekujemo sud istorije možemo u najmanju ruku učiniti da bar živa reč, kakva god da je, ostane prisutna.

Jedino što bi trebalo da smetnemo s uma i da zaboravimo jeste sam zaborav.