16°C

Beograd

Photo: NATALIJA PREOČANIN SAMARDŽIĆ

Izvor: NATALIJA-PREOČANIN SAMARDŽIĆ

ŽIVOTNA PRIČA TAJNOVITOG LIMUNA IZ TITOVE VILE: Da li je tajna ozdravljenja bila u nostalgičnim mislima ili u veri da je ljubav svemoguća?

Tajnoviti limun u Vili Galeb 

Kao dobra majka koja daje svežinu u letnjim mesecima, vodu preko izvora i rečice Opačica koja se uliva u more, planina Snježnica primorskom dragulju Zelenici daruje mikroklimatsku autentičnost koja i ljude sa ovog podneblja čini draguljastim. Preko brda obraslim čempresima, zelenikama, borovima i ostalim mediteranskim rastinjem, Snježnica se lagano spušta do Kućanskog polja koje tokom Opačice u more uliva tajne skromnih draguljastih ljudi.

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE

Prošlo je blizu  sedam decenija od kada je mladi bračni par svoju ljubav pored krunisanja brakom, obogatio rađanjem svog prvenca.

Po verovanju ili ličnoj želji da mu život bude lep kao zora kad se sa Snježnice budi i dostojanstveno gleda na ulaz u Bokokotorski zaliv, dadoše mu ime Zoran, sledeći staru latinsku sentencu nomen est omen. Živeli su u slozi i međusobnom uvažavanju sa još dva Zoranova strica i njihovim porodicama na jednom od Snježničinih proplanaka u kojima danas više skoro pa ni kuće nema, mestu poznatom po najlepšim maslinjacima u ovom delu obale Bakrači.

Zašto li je životni vek sreće kraći nego one nepomenice tuge možda nikada nećemo saznati, a ni zašto je premladu bjelopavlićku lepoticu koja još nije ni u drugu polovinu druge decenije zakoračila tuberkuloza odnela i ostavila Zorana bez majčinskog zagrljaja. Na odru svoje supruge Zoranov otac se zarekao da putem kojim posmrtna povorka prođe njegova noga više nikada kročiti neće, kao i da će dok diše paziti da svom čedu u nasledstvo ne ostavi kakav greh!

Životni živote, udovcu beše tek trideset, a Zoranu ni pet godina... Iz Bakrača otac i sin su se preselili u Kućansko polje ravno, blizu škole. Rastao je zlatokosi plavooki lepotan obasipan pažnjom svog oca, tetaka, strina.

Izrastao je u momka kojeg bi svaka porodica za zeta poželela. Po obrazovanju viši fizioterapeut, po vokaciji zaljubljenik u istoriju, naročito Boke Kotorske, naučen od svog oca da se razume u sve poslove od kućnih, zidarskih i poljoprivrednih, a do perfekcije je usavršio popravljanje motora, ribarskih i dvotočkaša. Vispren lovac po vrletima Snježnice, planinar sa znanjem više stranih jezika, omiljen u društvu, prepoznat kao mudar mladi čovek.

Kućanski vinogradi, glasnici jeseni, a samim tim i svadbovanja, ne pamte lepšeg devera na svadbama Zoranove braće od stričeva.

U Kućanskom polju  svoj kreativno porodični kutak - letnjikovac sagradio je i kompozitor Žarko Pavlović Valjevac. Refren teksta na koji je trebalo da komponuje muziku

Da volim drugu ne mogu,

da ljubim drugu sada,

za sina da nađem majku

ne mogu nikada!  

Žarka je asocirao na Zorana i njegovog oca, po kazivanju iz proverenog izvora, te je iskrenom empatijom i ovim evergrinom ovekovečena oda jednoj časnoj ljubavi.

Životni živote, kada ispisuješ stranice otkucaja srca, da li znaš i da pogrešiš? 

U Zoranovom komšiluku kod svojih ujaka često je dolazila Katarina. Deset godina mlađa, sa dve plave pletenice, krupnim očima boje masline i božanstvenim glasom. Gledala je Zorana od rođenja ali, kako je i sama mnogo kasnije priznala, misli da je njeno srce zapravo zakucalo baš prilikom susreta kad je prelepi dever krenuo da bratu dovede mladu.

Njeni su obrazi poprimali boju muškatle iliti skrletine kako bi Bokelji rekli, iz bašte njene ujne,  prilikom svakog pogleda na Zorana. U njegovim očima boje mora videla je nebo svog života! Počela je sve češće da dolazi u ujčevinu i vrednom baštovankom su se dičili ujaci. Crvene muškatle su cvetale, zalivane čežnjivom pesmom.

I nizala su se leta, sanjiva i varljiva. Katarinine kike zamenili su uvojci, a za njom su žudili mnogi momci.

Nije se rodilo leto koje sjajem mesečine iznad mora brzopleto nije saplelo naivno devojačko srce. I udade se Katarina sa nepunih dvadeset za nekog turistu koji je odvede u svoj grad.

Vratila se posle nekoliko godina rodnom domu, a gde bi drugo, sa dvoje dece u naručju. Odlučna u nameri da svoju decu izvede na pravi put, sa jedinom mrljom na srcu, nije mogla prestati gledati nebo u Zoranovim očima.

Kad god bi  se sreli, njihovi sadržajni razgovori trajali bi skoro pa nepristojno dugo. A mikrosredina je kao mač sa više oštrica počela primećivati i mikrosjaj u Zoranovim očima. Katarinina majka nije bila spremna na još jednu bruku, te je svojoj lepotici objasnila da je razvedena žena etiketa gora od bolesti ili bluda, ma gora da crnja ne može biti. Zato je zaklela svojim mlekom Katarinu da makar jedno duže vreme izbegava Zorana.

Živote životni, da li se ljubav samo u letnjim noćima rađa?

I dođe to leto kada je sa obale Zemunskog keja u naše malo Kućansko polje došla izuzetno komunikativna i zanosna plava devojka koja na letovanju ostade četrnaest godina, tačnije sve do polaska Zoranovog i njenog sina u srednju školu, za koju su se roditelji odlučili da bude u velikom gradu koji će njihovom jedincu pružiti mogućnost za upis na željeni fakultet. Roditeljstvo je ovog čoveka učinilo još posebnijim, a dobijanje soficistiranog radnog zaduženja na mestu domaćina Titove vile Galeb u Igalu i poslovno ostvarenijim.

Voleo je svaki kutak Titove vile i brinuo o svakom detalju u Galebu kao majka koju je on nažalost jedva i upamtio.Otmen i doteran, u košuljama boje ljubičaste lozice tradescantia i bojama crvene  muškatle, plenio je svakog gosta Vile Galeb.

I nije postojala žena zbog koje bi njegove oči trepnule pored majke njegovog jedinca. Sin mu je bio svetinja.

Njihovo preseljenje u veliki grad zbog daljeg školovanja Zoran, sad već u zrelim godinama, čovek škrtih obećanja, ali velikih dela, podneo je na svoj način. Baš u vreme njihovog odlaska u vili su se razbolela jedina dva stabla limuna. Dolazili su razni stručnjaci pokušavajući da ih oporave i spasu od propadanja. Zoran je, naočigled svih, posmatrao ta dva stabla limuna kao metaforu sina i sebe. Limun je eliksir dobrog zdravlja  i osećanja sreće koje je u svakom trenutku želeo svom jedincu. Da li je tajna ozdravljenja bila u nostalgičnim mislima ili u veri da je ljubav svemoguća, ne znamo, ali oba stabla su se Zoranovim vidanjem rana uspešno oporavila i rađala po tri puta godišnje predivne krupne plodove žutih citrusa!

Sve te srećne godine Zoranovog života Katarina je živela dovoljno daleko i dovoljno blizu da može. samo iz jednog čak i nemog susreta pogleda, svoju dušu okrepiti. Uživala je ugled izuzetno dobre majke i tetke, sa jedinom zamerkom iz mikrodvogleda da često sama šeta šetalištem pored vile Galeb. Neostvareni mladalački san tražio je u šetnji među borovima, magnolijama i hrastovima svoj mir, na kraju Igala, gde lekovito blato leči mnoge bolesti, pa možda i bol duše koji razume samo talas koji se ispod vile čežnjom zatalasa. Kažu da je jednog dana dostojanstveno, posle završetka radnog vremena, sačekala domaćina vile poklonivši mu sadnice crvenih muškatli iz ujakovog dvorišta sa molbom da ih zasadi u vili ako je to dozvoljeno. A na pitanje zbog čega, samo je kroz suze odgovorila: „Neka cvjetaju kad  ti i ja zajedno nismo smjeli cvjetati.“

Živote životni, Zoranova zora došla je u vreme kad zori odlaska vreme nije. Suprotno životu koji je živio temeljno, odgovorno i polako, zla ćud opake bolesti  brža čak i od  svetlosti nije dala šansu njegovim najmilijima i velikom broju prijatelja da se makar potrude da učine nešto i produže mu život, da se makar poraduje diplomi svog jedinca koji je uspešan student bio na završnoj godini jednog od najtežih fakulteta. Samo je ta poslednja Zoranova zora sačekala da jedinac dođe i da se dva para plavih očiju milo pogledaju još jednom. Jedva čujnim glasom otac je nežno držeći sina za ruku prošaputao: „Sine, trudio sam se cijelog života da ti u nasleđe ne ostavim kakav grijeh, sve ostalo po tvojoj želji neka je zdravo i srećno ti bilo, znam da se izgubiti nećeš, ljubavi tatina, čuvaj se i čuvaj mamu!“

Živote životni, nije momak ni vrata od bolničke sobe zatvorio, a nebeske  kočije pohitaše...

Nije prošlo ni nekoliko meseci, u vili se jedan od ona dva limuna osušio, dok drugi do dana današnjeg rađa i donosi plodove a nedugo zatim sve crvene skrletine (muškatle) su uvenule... I ostao je mit da biljke osećaju, vole i žive kao i ljudi.

Živote životni, u Zoranovom liku i delu živeli su  čestitost i moral za današnje vreme nepojmljivi.

*Gledajte "Happy" kablovske kanale i to: "Moje happy društvo", "Moj happy život", "Moja happy zemlja" i "Moja happy muzika".

Program se emituje kod kablovskih operatera "IrisTV" i "Supernova", a možete ih pronaći na sledećim kanalima:
"Moje happy društvo" - IrisTV / 171 ; Supernova / 71
"Moj happy život" - IrisTV / 172 ; Supernova / 72
"Moja happy zemlja" - IrisTV / 173 ; Supernova / 73
"Moja happy muzika" - IrisTV / 174 ; Supernova / 74

Tagovi



Nastavite čitanje

Komentari korisnika


Ostavite prvi komentar