Ispovest čoveka koji je sam živeo u divljini: OSTAO BEZ BENZINA, OTIŠAO U ŠUMU, PRONAŠLI GA POSLE 27 GODINA!

Kristofer Najt imao je samo 20 godina kada je otišao na vožnju koja će mu, na kraju se ispostavilo, obeležiti ostatak života. Ovaj povučeni mladić vozio je severoistokom SAD-a sve dok nije ostao bez benzina. Kada ja automobil stao, zaputio se u šumu. Iz šume je izašao 27 godina poslije…

Britanski "Guardian" odlučio se pozabaviti s ovom neverovatnom pričom i dati odgovore na neka ključna pitanja. Kako je preživeo? Što je jeo? Gde je spavao? Šta je radio? Međutim, na ono ključno pitanje odgovor nisu dobili. Zašto je Najt odlučio više od četvrt veka provesti u šumi? Na to pitanje odgovor nema ni on.

Njegova agonija je počela kada je ugrađivao alarme u predgrađu Bostona. Iz nepoznatih razloga odlučio je da da otkaz. u stvari, otkaz nije ni dao, samo je otišao. Čak nije ni alat vratio. Podigao je poslednju platu, seo u automobil i krenuo u nepoznato.

Najt baš nikome nije rekao što radi.

– Razlog je jednostavan. Nisam imao kome reći. Prijatelja nisam imao, a s kolegama s posla se nisam hteo družiti…

Seo je za volan i vozio. Hranio se brzom hranom, spavao u jeftinim motelima i samo gledao život kako prolazi pokraj njega. Kada je stigao na Floridu, Najt se polukružno okrenuo i zaputio prema severu.

– Uživao sam. Još ranije sam shvatio da se najlepše osećam kad sam sam… Interakcija s drugim ljudima me frustrirala, svaki sastanak bila mi je noćna mora…

Nakon nekoliko dana, Knight je došao u državu iz koje potiče – Mejn. Mislio je da poseti svoju porodicu, ali na kraju ih je poslednji put video kroz vetrobransko staklo. Nije mu palo na pamet zadržavati se. Umesto toga izabrao je poljske puteve. Što veća zabit, za njega je to bilo bolje. Vozio se po makadamskim putevima na kojima automobili nisu vozili godinama.

– Vozio sam malom stazom. Onda bih skrenuo u još manju, pa s nje na makadam. I to je sve trajalo dok nisam ostao bez benzina. Nisam imao pojma gde se nalazim, nisam ni pomišljao da bi neka benzinska pumpa mogla biti u blizini. Drugim rečima, nisam ni razmišljao o povratku.

Sa sobom je imao samo šator i poveći ranac, nikakvu kartu ili kompas. Naravno, ta činjenica ga nije previše brinula, Kristofer je hrabro zakoračio u šumu i krenuo pravo u divljinu.

– Jedini cilj mi je bio izgubiti se. Ne pitajte zašto jer ne znam odgovor. Nisam razmišljao, nisam imao nikakvih planova. Samo sam otišao.

Beskrajne šume i brda za njega nisu predstavljali problem. Što je dublje ulazio, to mu je bilo bolje.

– Izgubio sam se, ali nije me bilo nimalo briga. Postavio bih jedan kamp, tamo ostao nedelju dana, pa nakon toga krenuo dalje. Sever, jug… Nije važno. Samo sam hodao.

Najt je bio presrećan, ali jedna važna stvar mu je predstavljala veliki problem. To je bila hrana.

– Bio sam stalno gladan i nisam imao nikakvu ideju kako se nahraniti. Nisam imao nikakav pribor za lov, a u Mejnu nema nekakvog drveća s voćem. Tek bi povremeno naišao na neke bobice, ali retko… Spas mu je stigao u obliku jednog asfaltiranog puta na koji je slučajno stigao. Tamo je pronašao mrtvu vevericu koju je verovatno pregazio neki automobil.

– Samo sam navalio na nju. Ne, nisam je ispekao, pojeo sam ju sirovu. Ne baš ukusan obrok….

Povremeno je nailazio na kuće s vrtovima iz kojih je krao sve što se moglo uzeti.

– Znao sam da to nije ispravan način, ali u ovakvim situacijama ne razmišljaš. Stavite se u situaciju da ništa ne pojedete 10 dana. Svako, ali baš svako, bi krao.

Nakon nekoliko nedelja prespavao je u jednoj kabini. Kaže, to mu je bio poslednji put.

– Najgora noć u 27 godina bega. Nisam ni oka sklopio, bio sam u smrtnom strahu da će me uhvatiti. Nakon toga sam obećao sam sebi da ću samo spavati napolju, u svom kampu. I po kiši, i po oluji i po velikoj hladnoći…

Najt je nedeljama hodao prema jugu kako bi našao idealno mesto za kampovanje. Na kraju se ispostavilo da je od svoje porodične kuće bio udaljen tek 40-ak kilometara. U međuvremenu, izvežbao je život u šumi do savršenstva. Znao je skupljati pitku vodu, hodati šumom bez da ostavlja tragove, postavljati ceradu na svoje "nove kuće".

U roku nekoliko sedmica postavio je kamp desetak puta, pokušao živeti čak i u nekoj rupi kraj reke, ali nigde nije bio srećan. Sve dok nije naišao na jednu čistinu sakrivenu između ogromnih stena. Odmah mu se svidelo, znao je da je to područje pregrubo čak i za najupornije planinare i da mu tu baš niko neće smetati.

Međutim, nije sve bilo lepo. Najt je i dalje umirao od gladi. Njegova agonija je trajala sve dok nije pronašao kolibe usred šume koje su ljudi koristili kao letnjikovce. Niko tamo nije previše držao do osiguranja, jer ko bi provaljivao usred šume!? Vrata se nisu zaključavala, prozori su bili otvoreni… U svakom slučaju, bio je to najljepši mogući poklon za Najta. Odlučio je krasti i preživeti.

Ako želiš provaliti u stotine kuća, za to treba imati savršenu disciplinu. A Najt je bio neverovatno disciplinovan. Imao je vremena napretek, pa je detaljno isplanirao svaku svoju provalu. Danima je znao posmatrati ljude i porodice kad su dolazili tamo i čekao je savršen trenutak za upad. A upadao bi tek kad su vlasnici bili kilometrima daleko.

– Petkom i subotom nikada nisam išao u pohod. Tada je tamo bilo najviše ljudi. Nisam im znao imena, ali sam bio upoznat sa svim njihovim navikama, uobičajenim dnevnim radnjama. Najviše sam voleo kada bi odradili šoping i napunili frižider pre odlaska u grad. To sam obožavao!

Nakon desetak godina krađa bio je uveren da mu je policija za petama, pa je preduzeo još oštrije mere. Toliko je bio oprezan da se nije usudio pojavljivati ni po mesečini. U neke svoje pohode išao je po reeci s kanuom.

– Ali nikad nisam ukrao kanu, uvek bih ga vraćao. Bio me strah da neko prijavi policiji krađu, ipak je to kanu, a ne kesica graška…

Pljačkao je sve u krugu 50 kilometara, procenjuje se da je "počistio" više od 100 kuća.

– Samo sam stajao u mraku i strpljivo čekao da ljudi nestanu. Obožavao sam mrak.

U međuvremenu, ljudi su shvatili da se nešto događa pa su odlučili postavljati alarme na vrata. Međutim, to Najta nije brinulo. Uostalom, njegov poslednji posao upravo je bio – postavljanje alarma. Znao je sve trikove, ništa mu nije predstavljalo problem.

Lokalni ljudi su prijavljivali provale, ali policija je bila nemoćna.

– Sve je bilo tako čisto da smo počeli sumnjati da nam ljudi govore gluposti. Nije bilo baš nikakvih dokaza o provalama, njegova disciplina bila je neverojatna – rekao je jedan policijski službenik.

Zanimljivo, u tom lopovskom pohodu koji je trajao godinama Najt nije nimalo uživao.

– Svaki put kad bi ušao u nečiju kuću osećao sam sramotu. Znao sam da radim nešto pogrešno – prtičao je Najt detaljno opisujući kako su izgledale njegove provale.

– Prvo bih otišao u kuhinju, a posle bi tražio po celoj kući neke korisne stvari kao što su baterije. Nikada nisam upalio svetlo u kući, umirao sam od straha svaki put kad bih bio unutra. Uvek mi je bio cilj pobeći što je brže moguće.

Namirnice koji bi ukrao trajale bi mu dve nedelje.

– Najveće olakšanje osetio bi kad bi došao u svoj kamp. Tamo je bilo moje sigurno mesto, tamo bih uvijek pronašao svoj mir.

Najt nije znao opisati kako je to izgledalo provesti toliko vremena u samoći. Kaže da se tišina ne može opisati rečima…

– Izgubio sam identitet. Nisam imao publiku, nisam se imao kome dokazivati, niko nije mogao ništa reći o meni. Postao sam nevažan. Sve moje želje su nestale, nizačim nisam čeznuo. Čak nisam imao ni ime. Ako ćemo gledati s romantične strane, bio sam slobodan.

Policija je konačno stala na kraj Najtu posle punih 27 godina. Uhvatili su ga kako krade hranu u letnjem kampu kraj jezera i optužili za provalu i krađu. Njegovo hapšenje izazvalo je ogromnu pažnju javnosti, ispred zatvora su bili brojni Najtovi obožavatelji, a čak 500 novinara podnelo je zahtev za intervju. Čak je dobijao i bračne ponude…

Sve je odbio osim jednog novinara. Seo je s njim za sto i za devet sati mu ispričao šta je radio poslednjih 27 godina…

jutarnji.hr
Foto: pexels.com