ŠOKANTNA ISPOVEST MAJKE BRANISLAVA MATIĆA BELOG: „Otac je namestio da ga uhapse!“

Branislav Matić Beli ubijen je 4. avgusta 1991. ispred svoje kuće na Voždovcu. Usmrćen je rafalnom paljbom iz, tvrde očevici, automatskih pušaka dvojice napadača. Nikakvi detalji koji bi uputili na počinioce dobro planiranog i surovo sprovedenog ubistva nisu otkriveni. Zajedno sa Giškom, Beli je bio tvorac ideje i realizator osnivanja Srpske garde. Matićevu smrt mnogi vezuju upravo za angažman oko garde, čiji je ujedno bio i najveći donator, želeći da ostvari san o “konačnom proterivanju komunizma iz Srbije”. Njegova majka Milica sećala se svog očaja kad je shvatila da Beli učestvuje u “stvaranju istorije”, uverena da ničemu dobrom od toga ne može da se nada:

– Niko nije hteo da pravi Srpsku gardu, nego moj sin. Kakva crna garda, za to se gubi život. Kažem, kad je bio u zatvoru, bilo mi je mnogo teško. Vraćam se iz posete sva utučena, ali, ko velim, hvala Bogu da ga politika ne interesuje jer se za to gubi glava. Ko god se istakao u prošlom ratu bio je ubijen…. Ja sam gledala u mom rodnom Ćićevcu, ne znam koliko godina posle rata, kad su uhvatili Dražinog oficira. Ubili ga, stavili u kola i ostavili na raskrsnici kao pseto. Zato se od politike treba sklanjati… Kad, odjednom, vidim slučajno na televiziji svog sina. Viknem mužu — Blagoje, pa šta je ovo! A on odgovara da mora da se sruše komunisti. Srušiše oni njega. A pre toga, kad su upisivali taj prokleti “Zajam za preporod Srbije”, dao je 10.000 maraka. Molila sam ga da to ne radi, ali je odgovorio da će dati još 10.000 samo da pomogne Srbiji. Međutim, video je da tu nešto nije u redu, da taj novac ne ide tamo gde je namenjen. On je to osetio, ili saznao, i razočarao se. Zato je otišao u SPO. Tako je sam odlučio.

Brana je vrlo rano počeo da zarađuje. Kad je hteo da krene sa onim bonovima za benzin ja sam strahovala, jer je nezakonito. Imala sam nekih 7.000 dolara na knjižici. On je tražio, daj, daj, treba mi, vratiću ti. Zajedno odemo, podignemo novac i odatle je krenuo. Više nikad nije trebalo pare da mu dajem. Posle je odjednom rešio da otvori otpad — Daj kevo, hoću otpad, znaš koliko jedan moj drug zarađuje na delovima. Dotad je za sobom već imao kojekakve nestašluke. Otišao je u opštinu, rekao ja sam taj i taj, toliko sam proveo u zatvoru, hoću da mi odobrite da radim. Tako je počeo, prvo u dvorištu s dva, tri polovna automobila, bez bilo čega drugog. Odjednom je to tako krenulo. U sedam sati ujutru već 10 ljudi čeka. Onda nije bilo toliko tih otpada, a više se vozilo. Deset godina je to radio. Zarađivao je dobro, pa kad je shvatio da se može i pošteno vodio je mladiće iz kraja u piceriju ili na piće, govorio im da slučajno ne čuje da kradu ili se drogiraju.

Strašno sam se plašila njegovih nestašluka. On je gradsko dete, od sedme godine sam ga vodila da uči jezik. Nijedna majka sa Voždovca nije vodila dete u to vreme u Čika Ljubinu da uči engleski jezik. Posle toga je lako naučio i druge jezike, italijanski, češki, nemački. Sećam se, jednom sam bila na nekom putu. Vratim se, pitam muža gde je Brana, a on kaže — u zatvoru. Kako u zatvoru? Kaže, ja im rekao da ga uhapse, malo da ga zaplaše, na dva-tri dana. Nikad mu nisam rekla da mu je to otac namestio.

Hteo je neku svoju pravdu, svakom da učini, pomogne. Ovde se dolazilo, tražilo od njega. Za njegovog života i ne znam ko sve nije dolazio u ovu kuću da traži pare na zajam. Ima ovde spisak kome je sve dao. Oni kažu nije istina, nije tačno. Svi su ga onda hteli, kad je imao novca. Javljali su se posle pogibije, obećavali da će ga osvetiti, saznati ko ga je ubio. Ništa. Šta su mogli – uzeli su, pomagali nisu.

Ja sam čula od drugih, posle njegovog ubistva, da je radio nešto za Državnu bezbednost. Sad mogu i to da kažem, nije važno. Znam i s kim je išao u Nemačku. Ali hoću da vam kažem da mu je mnogo protivusluga obećavano za to, ali ništa nije bilo kad se vratio. Znam da je njega koštao taj put i sve što je trebalo da se plati 70.000 maraka. Ljude koji su išli sa njim lično je on platio.

Ko je njega mogao da ubije? Pa, čovek je imao troje dece! Svi mi pretpostavljamo ko je i zašto mogao to da uradi. Išla sam u “29. Novembar” da bih se raspitala da li su nešto otkrili. Rekli su mi skoro ništa: “A i vi znate ko je bio vaš sin”. Ljudi se danas plaše. Možda je bilo i onih koji su nešto videli, ali neće da kažu iz straha. Kasnije sam iz nekih priča čula, mislim da ljudi nemaju razloga da me lažu, da je jedan od ubica iz okoline Bratunca, drugi iz Srebrenice. Posle svega toga Zvonko Osmajlić mi je pričao da je njega zvala neka devojka preko telefona i rekla mu: “Ubili smo ti Belog, sada si ti na redu”.

Na meni je sve ostalo posle Branine smrti. Nisam znala ni gde da se okrenem, a kamoli kako to da radim. Začas su svu Braninu imovinu zaplenili, svako je za sebe zgrabio koliko je mogao. Moj sin je sve poslove počeo u vreme kad to nije mogao da registruje na svoje ime. Imao je poverenje u ljude oko sebe, otvarao finne na njihova imena. Međutim, sve su oteli. Išla sam od jednog do drugog, pričala lepim, svađala se, molila, pa troje dece je ostavio za sobom, ali niko ništa. Rodbina i prijatelji. Jedva su dočekali priliku da to pootimaju. Velika je to imovina, veliko bogatstvo, mnogo delova… Onako grubo, a to mi je potvrdio i jedan policajac, Branina imovina je bila procenjena na četiri miliona maraka.

Ostalo je novca koji sam dala u banku, u jednu, u drugu. Kad ceo svet daje i ja sam. Nisam htela da držim novac, želela sam da radim, ali nisam to mogla kao moj sin, a njegovu decu treba obezbediti. I dala sam kod Jezde, posle nešto i kod Dafine. Sto hiljada maraka sam lično dala kod Jezde. Posle sam još nešto davala. Zajedno s kamatom imala sam oko 170.000 maraka. I otišla sam da to podignem. Ali sam povela unuče. Ono nervozno, ne mogu da izbrojim novac, rekoh neka ostane još tri meseca. Na sedam dana pre bankrotstva. Sad nemam skoro ništa… Uglavnom, vidim da su se posle Braninog ubistva mnogi njegovi vajni prijatelji povukli. Više ih ne interesuje ni garda, ni kralj, ni politika…

Izvor:Newsweek.rs
Foto:Youtube prinscreen