SILOVATELJI VREBAJU: Ono što posebno zabrinjava je da je sve veći broj slučajeva kada DECA NAPASTVUJU DECU

Slučaj zlostavljanja sedmogodišnjeg dečaka, kog je seksualno napastvovao rođak star svega 16 godina, uznemirio je i šokirao javnost u Srbiji, posebno ako se u obzir uzme uzrast napadača. Nažalost, ovakvi slučajevi postaju naša svakodnevnica i stručnjaci smatraju da je niz postupaka koje roditelji treba da preduzmu kako bi zaštitili dete od potencijalnih napadača.

– Došla sam sa sedmogodišnjim sinom na odmor u Srbiju, da vidimo rodni kraj, a prošli smo kroz pakao. U šoku sam jer je moje dete bilo žrtva seksualnog zlostavljanja, i to od dečaka starog 16 godina, daljeg muževljevog rođaka! Slučaj sam prijavila policiji i prvim avionom vratili smo se u Švajcarsku – ispričala je majka napastvovanog dečaka.

Sumnja se da je tinejdžer namamio mlađeg rođaka u štalu, gde se, zloupotrebljavajući njegovo poverenju i činjenicu da je stariji od njega gotovo 10 godina, nad njim seksualno iživljavao. Čim je majka saznala kroz kakvu torturu je prošlo dete, odmah je slučaj prijavila policiji, tako da se tinejdžer (16) od jula nalazi u Vaspitno-popravnom domu u Kruševcu.

Tinejdžer silovao dečaka, pa ga povređenog doneo kući

Sličan slučaj u Nišu dogodio se ove godine kada je tinejdžer (15) iz tog grada silovao šestogodišnjeg dečaka iz komšiluka u naselju Stočni trg. Sve se dogodilo u šumarku nedaleko od naselja gde žive obojica.

Tinejdžer je namamio naivnog dečaka da pođe sa njim, obećavši mu da će mu kupiti slatkiše. Međutim, čim su stigli do šumarka, nasilnik ga je skinuo i obljubio.

Mališan je, kako je „Blic“ već pisao zadobio takve povrede da nije mogao da hoda, pa ga je napasnik doneo do kuće njegovog dede, gde ga je ostavio.

Da slučaj bude još tragičniji, tinejdžer je osuđen na vaspitnu meru jer ne može biti upućen u maloletnički zatvor pošto je mlađi od 16 godina.

Tinejdžer silovao dve devojčice u istom danu

Slučajevi zlostavljanja dece, kada ulogu zlostavljača preuzimaju tek nekoliko godina starija deca, zabrinuli su javnost i u Republici Srpskoj, pošto je krajem avgusta objavljen jedan od najjezivijih slučajeva silovanja u Travniku.

Slučaj silovanja prve 10-godišnjakinje prijavila je njena majka, pošto je devojčica kobnog dana kući došla sa brojnim povredama. Odmah je upućena u bolnicu gde je ustanovljeno da je došlo do nasilnog polnog odnosa.

Uzevši detaljan opis mlaića, policija ga je brzim operativnim radom privela. Međutim, tu nije kraj. Istog dana javila se još jedna majka policiji, pisao je „Avaz“, i prijavila istog tinejdžera za silovanje! I njena ćerka je upućana na pregled, i njoj su ustanovljene povrede nastale nasilnim odnosom.

Psiholog: Obično su zlostavljači iz detetovog okruženja

Znajući da naša deca više sigurna ni kada su okružena decom, da napasnik može više ne nosi „masku“ zlog čoveka u poznim godinama već da to mogu biti i neka druga deca za koju bismo, baš kao i za našu, rekli da su mila, nežna i još nezrela za priču o bilo kakvoj seksualnosti, otvara se niz pitanja – kako prepoznati napasnika, kako prepoznati da nam je dete bilo žrtva napastvovanja, kako ga naterati da se otvori i, možda ono najteže, kako nastaviti dalje bez posledice po detetovo mentalno zdravlje?

Odgovor na ova pitanja pokušala je da nam da psiholog Marina Nadejin Simić ističući da ne postoji univerazlno objašnjenje takvog ponašanja, već da je stvar vrlo individualna.

– Vrlo je teško reći šta je zajedničko tim slučajevima jer se moraju posmatrati individialno. Tinejdžerski uzrast jeste doba eksperimentisanja, ali svakako ne na taj način da se zlostavljaju druga deca. Odakle im te ideje teško je reći, moguće je da imitiraju ponašanje koje su negde videli. To je krajnje zabrinjavajuće – započinje priču psiholog.

Ono što je posebno izaziva jezu, a na šta ukazuje psiholog, jeste da kada su deca zlostavljana, to obično bude od strane nekoga iz orkuženja.

– To su uglavnom osobe u koje dete ima poverenje, neko iz njihovog okruženja – kaže psiholog.- Nakon što postanu žrtve seksualnog zlostavljanja, a odnosi se i na druge stresne situacije kroz koje dete prolazi, ono menja ponašanje i svakodnevne navike i upravo su takvi postupci deteta lampica za uzbunu koja roditelja treba da upozori.

– Kada im se desi nešto traumatično, svi oni menjaju ponašanje u smislu ishrane ili spavanja, imaju noćne more ili ne spavaju uopšte. Vrlo često se žale na bolove u stomaku i glavobolje, povlače se od ljudi, zatvaraju se u svoju sobu, izoluju se… Mogu da budu razdražljivi i zatvaraju se u sebe – kaže psiholog.

Tada na scenu stupaju roditelji koji moraju adekvatno odreagovati tako da pomognu detetu, a da se ono ne povuče u sebe.

– Onda je na roditeljima da odreaguju, da vide šta se dešava, pri čemu treba dete odvesti kod leakra ili nekog drugog stručnog lica. Često se deca stide, nekada nije dovoljna umešnost roditelja kako bi se ono otvorilo, već je potreban neko ko je sa strane. Nekada im je lakše da kažu nešto nepoznatoj osobi nego roditeljima – kaže psiholog.

Naši najmlađi često misle da su oni krivi za to što im se dogodilo, objašnjva psiholog, neretko se dešava da im neko preti da će povrediti roditelje ili njih.

Pozitvina strana, ukoliko je može imati u ovim slučajevima, jeste da ukoliko je naše dete postalo žrtva napasnika, to ne mora nužno da znači da će do kraja života imati posledice. Psiholog kaže da je to opet individualna stvar, ali da postoje mehanizmi koji se mogu primeniti.

– Kod manjih to vrlo često ide kroz neke igre, crteže… Ne ide se direktno na pitanja i odgovore, već kroz materijal koji je „projektovan“ vi od njih izvlačite informacije. Tu mora da se potraži stručna pomoć, roditelji su tu da sarađuju, a sve kako ne bi ostale trajne posledice. Zavisi šta se desilo, u kom uzrastu, koliko je to trajalo… Zavisi od strukture deteta, neko je osetljiviji, neko je otporniji – kaže psiholog.

„Roditelji, preventiva je zlata vredna“

– Neki savet roditeljima bi morao da bude da ozbiljno, ne samo razgovaraju, ali da upućuju decu i da ih podsećaju da budu jako oprezna, da ne dolaze u situaciju da budu nasamo ni sa kim. Nekada se koriste trikovi poput „poslala me mama da te odvedem kući“… Potrebno je napraviti procedure da se smanji mogućnost takvih situacija – kaže psiholog.

Takvim ponašanjem, upozorava, roditelji ne smeju otići u drugu krajnost.

– Mora se napraviti ravnoteža. Preventiva je zlata vredna, vrlo je teško da ozbiljno ne uplašite dete, da mu ne ubijete poverenje u druge – zaključuje psiholog.