NAKON SMRTI ROK LEGENDE NIZALE SU SE TEORIJE ZAVERE, MISTERIJA KOJA NIKADA NIJE RAZREŠENA: Njegovo telo danima bilo upakovano u PLASTIKU

Tri dana nakon njegove smrti u stanu u ulici Rue Beautreillis broj 17, telo Džima Morisana ostalo je tu. Umotan u plastiku i upakovan u suvi led, čuvali su ga u kadi kojoj ga je i pronašla njegova devojka Pamela Kurson, mrtvog i uronjenog u još uvek toplu vodu, oko 6 sati ujutru, u subotu, 3. jula 1971. godine. Tu je ostao sve dok zaposleni u pogrebnom preduzeći nisu konačno isporučili kovčeg koji je poručila (najjeftiniji model koji je bio dostupan, vredan oko 30 funti). U jednom trenutku tokom ta 72 sata u stan je došao i lekar i izdata je umrlica. Kao zvanični uzrok smrti navedena je srčana slabost . Obdukcija nije objavljena.

Telo je konačno položeno na večni počinak naredne srede, na neobeleženom grobu na pariskom groblju Père Lachaise u takozvanom Pesničkom kutku u blizini groba dramskog pisca Molijera. Na sahrani je bilo prisutno tek nekolicina ožalošćenih. Tek dan nakon sahrane objavljena je vest o Morisonovoj smrti, dovodeći javnost do brojnih pitanja. Da li je bilo policijske istrage? Zašto nije bilo obdukcije? Ko je bio lekar koji ga je pregledao? (Pamela, prema nekim izveštajima, nije mogla da se seti imena lekara, a njegov potpis na umrlici nije bio čitak) Zašto Morisonovim roditeljima ništa nije rečeno? (Vlasti su očigledno obaveštene da nema užu porodicu, što je otvorilo put do brze sahrane bez previše pitanja.)

HEFNEROVA UDOVICA PROGOVORILA O MRAČNIM TAJNAMA: Život u ozloglašenoj Plejboj vili

Šta je prethodilo Morisonovoj smrti?

Više od pola veka od ove smrti, ta pitanja su ostala bez odgovora, podstičući živopisan niz teorija zavere, od onih koje ukazuju da je Džim bio meta operacije CIA koja je imala naredbu da ubije heroja kontrakulture do drugih koje sugerišu da je bio žrtva magijskog rituala ili da je jednostavno lažirao sopstvenu smrt. Istina je da se stvarnost njegove tužne, usamljene smrti u Parizu može potražiti u četiri meseca koja su joj prethodila.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Jim Morrison (@jimmorrison)

Morison je u Pariz stigao početkom marta 1971, sa ogromnom kreativnom prazninom. Bio je neprepoznatljiv – ugojio se i pustio raščupanu, nestilizovanu bradu. Borio se sa alkoholizmom, što je zapravo i uništilo kreativne napore benda The Doors dok su se šezdesete bližile kraju, a takođe mu je nad glavom visila šestomesečna zatvorska kazna. Njegova žalba bila je na čekanju nakon iscrpljujućeg, 40 dana dugog suđenja u jesen 1970, a sve zbog optužbe da se skidao go na sceni tokom svirke u Majamiju.

Dok su ubrzo nakon suđenja usledile neuobičajeno uspešne sesije snimanja za šesti album „L.A. Woman“, Morisonovi nastupi uživo bili su strašni. Njegov nastup u Nju Orleansu u decembru 1970, za koji se ispostavilo da je bila poslednja svirka The Doors-a, pokazao je Džima u jednom lošem svetlu – bio je pijan i izgubljen. Sva motivacija je nestala i uprkos njegovoj želji da nastavi ulogu pesniku, priznao je u jednom intervjuu: „Ne čitam i ne pišem mnogo. Ne radim ništa. Ali, vratiću se u sedlo“.

Život u Parizu – blagoslov i prokletstvo

Ako je Morison pomislio da će mu Pariz doneti nalet kreativnosti, to je bila ozbiljna greška. Pridružio se svojoj dugogodišnjoj partnerki Pameli Kurson, inače heroinskoj zavisnici, koja je boravila u istom stanu kao i Žan de Bretej, diler droge za bogate. Morison je ubrzo uplovio u krug društva koji je bio opsednut narkoticima.

Klubovi sa leve obale Sene poput „Rock n’ Roll Circus“ i „L’Alcazar“ bili su preplavljeni heroinom, a postali su njegova utočišta tokom noći. Francuska je u tom trenutku bila centar trgovine heroinom, a Pariz je bio igralište za rok zvezde, nudeći luksuz i dekadenciju, a ne spartansko okruženje za oporavak.

Morison je uporedio svoj prvi dom u Parizu, hotel Georges V, u blizini Jelisejskih polja, sa „crvenom, plišanom javnom kućom“, pa se nedelju dana kasnije preselio u ozloglašeni L’Hôtel u boemskom delu Pariza Saint-Germain-des-Prés. Oskar Vajld je tamo umro, a to je bio i omiljeni smeštaj benda The Rolling Stones. Kada je par pronašao trajniji dom, to je bio veliki i raskošan stan u ulici Beautreillis u okrugu Marais, a ovdašnje prodavnice, restorane i trgovi postali su pozadina nešto umerenije dnevne rutine za Morisona. Park Place des Vosges iz ranog 17. veka bio je na samo tri minuta hoda od Morisonovog stana, a on je umeo tamo da sedi i piše, uživajući u atmosferi grada Molijera, Balzaka i Remboa, njegovih književnih junaka od tinejdžerskih dana.

Morison je u Parizu radio na nekoliko projekata pisanja – eseju inspirisanom njegovim suđenjem, rok operi i nacrtu romana, ali je uglavnom svoje sveske punio poezijom. Sveska koju je on nazvao „Pariski žurnali“ sadržala je nasilne, mračno seksualne i nadrealno nihilističke crtice i do danas je objavljena u potpunosti. Još jedan njegov notes iz Priza prodat je na aukciji za 250 hiljada dolara 2013, a ova poezija, koliko god da je bila nepovezana, bila je najznačanije što je njegov boravak u Parizu iznedrio.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Jim Morrison (@jimmorrison)

Plodno tlo za samodestrukciju

Francuska gastronomija i kultura pariskih kafea bili su veliki deo Morisonovog života u gradu. Imao je omiljene prodavnice u kojima je kupovao sir i vino. Sa devojkom je posećivao čuvena književna i umetnička mesta, večerali su sa prijateljima iz sveta umetnosti… Krajem juna napisao je jednom prijatelju da se on i Pamela nadaju da će trajno ostati u tom gradu, rekavši da je „Pariz prelep na suncu, uzbudljiv grad, izgrađen po meri čoveka“. Ipak, uprkos ovom entuzijazmu, ovaj gradi je očigledno škodio Morisonu i on je morao da se na neko vreme skloni iz njega. I dalje je bio veoma zavisan od pića i droga, koji su u Parizu bili lako dostupni, a uporedo je počeo da pati od respiratornih problema.

On i Pamela su pobegli od gradske aprilske kiše i otišli u topliji Tuluz, a potom i u Andoru, Španiju i Maroko. U maju su posetili Marsej i Korziku. Ali, malo se toga promenilo po njihovom povratku. Oboje su još uvek bili na silaznoj putanji.

Kada su u junu otišli u London, Žan de Bretej priređivao je narko-žurke u kući Kita Ričardsa, a Soho je jednostavno zamenio parisku scenu, olakšavajući Morisonu i Pameli samodestruktivno ponašanje. Njihov način žviot pratio ih je gde god bi krenuli, i to sa razornim posledicama.

Za razliku od svih ispada prethodnih meseci, Morisonov poslednji dan, 2. jul 1971, bio je u potpunosti prozaičan. Proveo ga je sa svojim prijateljem, dokono šetajući svojim pariskim kvartom, ne odlazeći dalje od pet minuta od svojih ulaznih vrata. Pameli je kupio privezak u jednom od malih pariskih butika, potom je ručao u poznatom restoranu u blizini svog omiljenog parka. Otišao je da preuzme čizme od obućara, ali one još uvek nisu bile gotove. Popio je pivo sa prijateljem u jednom kafeu. Prema izjavi koju je Pamela dala policiji, oni su jeli u kineskom restoranu, a zatim su otišli da pogledaju film „Pursued“ u bioskopu koji je udaljen oko 20 minuta vožnje. Te noći Pamelu je probudilo Morisonovo otežano disanje, ali ju je poslao nazad u krevet, dok se on kupao. Kada je svanulo, pronašla ga je mrtvog u kadi.

To je, barem, verzija koja je opšteprihvaćena. Nešto drugačije tvrdnje postale su popularne poslednjih godina, a novinar „Njujork Tajmsa“ Sem Bernet tvrdi da je pronašao Morisonova mrtvog u toaletu jednog kluba. Navodno je uzeo preveliku dozu heroina, a njegovo telo su iznela dva dilera i ostavila ga u kadi kako bi prikrili taj ekces. U intervjuu iz 2014. rok pevačica Marijan Fejtful i dalje je tvrdila kako je njen tadašnji dečko Žan de Bretej Džimu dao fatalnu dozu čistog heroina koji je u to vreme preplavio Pariz.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Jim Morrison (@jimmorrison)

Sve okolnosti oko Morisonove smrti dale su dovoljno municije teoretičarima zavere za različite spekulacije. To se odigralo za vikend, i Parizom su odmah počele da kruže glasine da je Morison preminuo. Ali kada su novinar pozvali njegov stan, rečeno im je da on „odmara“ u bolnici. Bez obzira na precizne okolnosti njegove smrti, njegove poslednje nedelje pokazale su da je Pariz daleko od mesta spasa za Morisona.

Umesto toga, kao što je to bilo za mnoge druge, to je bilo mesto izgnanstva i bezlične društvene interakcije koje je nudilo malo toga za oporavak. Njegova smrt, ako je do nje zaista došlo pod okolnostima u kojima je on neimenovanim dilerima bio samo još jedan narkoman, svakako je bila bezlična i bila je stvar toga što je bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, Poslednji redovi njegovog „Pariskog žurnala“ bili su proročki: „Nisam hteo da te ubijem. Ti si prosto bio tu“.