NE, NISU GLINENI, OVI SU PRAVI I TO RATNICI: Evo KAKO SU GOLUBOVI BILI VOJNICI – KAMIKAZE, ŠPIJUNI, PISMONOŠE!!!

Bavićemo se i  psima, višestruko korisnim životinjama, a ovaj tekst posvećen je  retko spominjanim, a dragocenim saradnicima, golubovima – pismonošama. Svima je poznata priča o Noju i potopu, gde se može pročitati o jednom od prvih korišćenja golubova kao glasnika.

Priča je poznata – kada se posle nekoliko neuspelih pokušaja golub vratio na barku s grančicom masline, bilo je to dobar znak da je kopno blizu. Tako je golub postao simbol mira i dobrih vesti. Golubari su, pak, svet za sebe. Ukrasno i sportsko golubarstvo je razvijeno na globalnom nivou. U ovom tekstu ćemo se baviti njihovom vojnom upotrebom.

Pripitomljeni su još pre pet hiljada godina. Poštovani su kao svete ptice. Tokom istorije korišćeni su za klasične kurirske svrhe prenošenja poruka i to nije novost. To su radili Persijanci, to je radio i Cezar, ali i svi srednjevekovni moreplovci.

Međutim, već u XIX veku taj ”simbol mira” počinje da se intenzivno koristi pored kurirsko-poštanskih i u vojne svrhe. Odmah je pronađeno i protivoružje – dresirana sova ili kobac vrlo uspešno su presretali ovu preteču dronova. Preteča dronova?

Da, na golubove su već tada počeli da kače fotografske kamere, a zabeleženo je i korišćenje golubova-kamikaza. Poznato, zar ne? No, o tome nešto više u daljem tekstu.

Još uvek nije tačno razjašnjeno kako to da ptice, čiji mozak nije veći od lešnika, mogu da se vrate kući na tačno određeno mesto. Tokom mnogih eksperimenata dokazano je da se najviše oslanjaju na osmatranje terena i na Zemljino magnetsko polje koje utiče na moždanu aktinovst goluba.

Do danas nije naučno objašnjeno kako tim svojim ”unutrašnjim magnetom” golubovi detektuju odgovarajuću vrednost magnetskog polja na koje treba da slete, ali je bezbroj puta dokazano da oni to mogu. Nije precizirano ni to kako prepoznaju to mesto. Sve teorije zasnivaju se delom na eksperimentu, delom na pretpostavkama. Kako ove ptice znaju da se vrate kući?

Naučnici objašnjavaju da je upotreba Zemljinog magnetnog polja za navigaciju ptica potvrđena eksperimentom sa veštačkim magnetnim poljem i praćenjem moždane aktivnosti golubova. Mada znaju da postoji jasna veza zahvaljujući kojoj golubovi imaju nekakav “unutrašnji navigacioni uređaj”, naučnici još ne mogu precizno da objasne gde je taj “unutrašnji magnet” kojim golubovi detektuju magnetno polje.

Dokazano je da golub s visine od samo sto metara vidi do 50 kilometara u daljinu, a sa većih visina i do 100 kilometara. Brzina leta mu je od 45-60 km/h, maksimalno i do 100 km/h. Može prosečno da preleti dnevno do 150 kilometara, mada je zabeleženo da dobro utrenirani, takmičarski primerci mogu, koristeći vazdušne struje, da prelete i 1.000 kilometara!

Radijus sa nepokretnih staništa im je do 150 kilometara, a sa pokretnih oko 30.  Lete na visinama od 50 do 300 metara. Mana im je što se mogu koristiti samo danju, mada ima i vrsta koje mogu leteti i noću, ali tada mogu da ”padnu” (kako to kažu golubari) na bilo koje osvetljeno mesto. No, to nije jedino ograničenje. Za privikavanje na pokretne, matične golubarnike potrebno je dva do tri dana, ali i to nije nešto nedohvatno.

Kako su glasnici mira postali učesnici u ratu?

U vojnoj terminologiji za ovu vrstu golubova ustaljen je naziv golubovi za vezu ili golubovi pismonoše (eng. homing pigeos, fr. pigeons voyageurs,  ital. colombi viggatori, nem. Brieftauben, rus. голубь связи).

Ta vrsta golubova je inače krupnija i snažnija od drugih. Golubovi-vezisti široko su primenjivani već u Francusko-pruskom ratu 1870-1871. godine, kao i u Rusko-turskom ratu 1877- 1878. godine. Vrlo brzo su sve armije obrazovale odgovarajuće jedinice s golubarskim stanicama u tvrđavama i drugim objektima. Razvijana su posebna (matična) jata u kojima su gajeni golubovi s genetskim predispozicijama i određenim fizičkim karakteristikama, kako bi se lakše dresirali.

Svaki golub je dobijao svoj pečat (”kariku”) na osnovu koje bi se šifarnikom moglo ustanoviti kojoj jedinici pripada. Već krajem XIX veka sve evropske države imale su formirane jedinice sa pratećom bazom za upotrebu golubova u vojne svrhe. Štaviše, građanski golubari bili su u ovavezi da svoje golubove u slučaju rata predaju vojnim vlastima. Opsada Pariza pokazala je dragocenost ovih ptica.

Dokumenti bi bili snimani (”mikrofišovani”) kako bi mogli da stanu u male ampule-kasete. Glavni golubarski depo bio je u Parizu, a stanice su se nalazile duž granice, ali i u dubini teritorije. Koristeći iskustvo Francuza i druge države počinju da se na sličan način organizuju.

Godine 1891. u Evropi je već ustanovljena veoma široka i značajna mreža golubova-pismonoša koji su korišćeni (pored vojnih) i u mirnodopske svrhe – poštansku službu, razmenu saopštenja, komunikaciju u administrativnom aparatu, u žurnalistici, privatnu razmenu poruka, itd. Princip korišćenja bio je veoma jednostavan.

Iz golubarnika, na koji su se navikli, odnesu ih (odvezu) do mesta odakle se šalje poruka. Tamo ostaju zatvoreni do trenutka slanja poruke. Kada ih puste s porukom, u najvećem broju slučajeva nepogrešivo se vrate u svoj polazni golubarnik. Deluje sporo (treba ih najpre odvesti na mesto s kog treba da se vrate), ali sa stanovišta brzine transportnih sredstava tog vremena, ova opcija bila je izuzetno povoljna. Samo prvi put je trebalo da ih prebace, ostalo su golubovi već sami obavljali.

Države su podsticale sportska udruženja golubara da razvijaju vrste golubova koji će biti ”mobilisani” za slučaj potrebe. Tadašnja mreža golubarskih stanica i punktova izgledala je ovako:

• Francuska – 19 punktova
• Portugalija – 14 punktova.
• Španija – 18 punktova.
• Italija – 14 punktova.
• Švajcarska – četiri punkta.
• Austrougarska – sedam punktova.
• Nemačka – 17 punktova.
• Danska – jedan punkt.
• Švedska – jedan punkt.
• Ruska imperija pet punktova.

Kako je funkcionisao ovaj sistem?

Osnovna stanica (baza, golubarnik) bila je stacionarna ili pokretna – na vagonu, automobilu ili nekom drugom prevoznom sredstvu. Golubovi su imali standardizovanu  metalnu kaseticu dužine 3,81cm. To je bila bakarna kutija na čijoj sredini su bili rimski (za mesec), i arapski (dan i godinu) brojevi legla. Duž kantova kutijice bile su oznake odredišnih stanica koje su bile šifrovane, za slučaj da golub sleti na neprijateljsku teritoriju, ili bude ubijen dejstvom strelaca.

Svaka stanica imala je dva golubarnika – polazni i krajnji. Golubovi naviknuti na jednu stanicu unapred su odvođeni na drugu i obratno. U kaseticama su nosili depeše i to je u najvećem broju slučajeva (do 80% uspešnih razmena) dobro funkcionisalo. Depeše su filmovane ili su pisane na tankom papiru formata 16,5 x 6,5 cm. Kada bi golub ”pao” u matični golubarnik, aktivirao bi električno zvonce.

Onda bi tog goluba uzeli iz golubarnika, odneli odgovornom licu koje bi uzelo depešu i snimilo je, dešifrovalo i slalo dalje po potrebi. Bez obzira na uspešnost ovog načina komuniciranja, vojska je uvek mislila na to da poruka mora sigurno stići, pa su s jednom istom porukom istovremeno slata i tri goluba. Dakle, veza je triplirana.

Prvi svetski rat predstavlja vrhunac upotrebe golubova za vezu.  Stotine hiljada golubova vredno je radilo to zašta su dresirani. Procenjuje se da su samo Nemci na Zapadnom frontu imali preko 120.000 golubova. Pokazali su se veoma pouzdanim i u slučajevima kada su druga sredstva veze otkazivala. Dobro dresirani golubovi korišćeni su čak i za reglažu artiljerijske paljbe, ili vezu avijatičara s bazom.

Izuzetno mnogo korišćeni su i tokom Građanskog rata u Rusiji gde su bili najmasovnije komunikacijsko sredstvo. Posle Prvog svetskog rata većina vojski zadržala je ovaj vid komunikacije, a SSSR je pred Drugi svetski rat imao najrazvijeniju mrežu golubova – glasnika.

U Nemačkoj se glavni centar za vojno golubarstvo nalazio u gradu Špandau. Nemci su u svemu bili detaljni, pa i u ovoj oblasti: komande korpusnih oblasti imale su svoje golubarske baze (Heeresbrierftaubenanstalt), a one su se delile na stalne golubarnike i pokretne golubarnike za pridodavanje jedinicama po potrebi.

Njihova dresura bila je veoma temeljna, pa su golubovi u nemačkoj vojsci izvršavali veliki broj raznih zadataka, povezujući komande, garnizone, pa čak i patrole, snimajući teritoriju, itd.  Posebno velika pažnja posvećivana je golubarnicima u tvrđavama i sličnim utvrdama kod kojih je postojala mogućnost okruženja i gubitka drugih komunikacija.

U vojsci Kraljevine Jugoslavije postojao je bataljon golubije pošte sa stalnim golubarnikom u Petrovaradinu. U njemu su dresirani golubovi za pokretne golubarnike. Stalni golubarnici postojali su i u Nišu, Ljubljani, Kraljevici i Zemunu i oni su, u zavisnosti od situacije, mogli angažovati i do 1.000 golubova. Za slučaj ratne opasnosti ili rata, ratni raspored predviđao je po jednu golubarsku desetinu na svaku diviziju.

Svoju vrednost, u nešto manjem, ali veoma značajnom obimu, golubovi su pokazali i u Drugom svetskom ratu. Između centrala u Velikoj Britaniji i baza ilegalaca i pokreta otpora u Francuskoj, veza je vrlo često održavana golubovima jer za njih nije važio režim radio-tišine, a presretanja su bila izuzetno teška. Britanci su u specijalnim korpama spustili u Francusku ukupno 16.554 goluba.

Tokom nemačke ofanzive u Ardenima, snage američke Treće divizije najviše su komunicirale upravo pomoću golubova, pri čemu su veliku pomoć imali od strane lokalnih golubara. Kod Amerikanaca formacijski je bilo predviđeno da jedna armijska četa ima 3.500 golubova, odakle su pridodavani korpusima.

U samim korpusima dodatna dresura i navikavanje na domicilni golubarnik obavljano je na nivou voda u sastavu čete. Na kraju rata američka golubarska služba (Army Pigeon Service) sastojala se od oko 3.000 vojnika i podoficira, 150 oficira i 54.000 golubova!

Period posle Drugog svetskog rata doneo je nagli razvoj minijaturizacije u elektronici, pa su ručni uređaji za komunikaciju potpuno istisli golubove iz redovne upotrebe. Ipak, zabeleženo je da su Francuzi tokom ratova u Indokini, usled nepovoljnog terena, koristili ponovo golubove za slanje poruka.

Interesantno je da su mnogi golubovi bili odlikovani za svoj doprinos, posebno u Prvom svetskom ratu, a u Briselu postoji i spomenik golubu-ratniku. Međutim, iznenađenjima nikad kraja! Prema potvrđenim podacima, mnogi naši vojnici – rezervisti (golubari u privatnom životu) koristili su na ratištima nekadašnje zajedničke države golubove da komuniciraju s porodicama! Kako je do toga došlo?

Indikativan je primer ratišta u Istočnoj Slavoniji i Zapadnom Sremu na kome je izvesno vreme trajalo kakvo-takvo zatišje i frontovska rutina. Radio-stanice su običnim vojnicima bile nedostupne pa i beskorisne za tu vrstu komunikacije, radio-amateri su bili pod kontrolom vojske,  mobilni telefoni još nisu postojali, a telefonske veze bile su u prekidu ili isključivane i preusmeravane u samim čvorištima.

Tako se dogodilo da se najpre jedan vojnik dosetio i slao poruke pomoću svojih golubova koje je nekako u tom metežu mobilizacije uspeo da ponese. Te poruke čitane su na lokalnom radiju, a golubovi su vraćani na ratište transportnim vezama koje su bile česte. Tako je to trajalo sve trajalo dok se neko nije setio da se i na taj način mogu otkrivati vojne tajne.

Šta je s vojnim golubarstvom danas? I ovu službu tehnologija je poslala u rashod istorije. Sada svaki mobilni telefon ima i GPS aplikaciju, pa bi se reklo da su golubovi prevaziđeni. Da, jesu prevaziđeni, ali se smatra da bi u slučaju atomskog napada oni bili jedna od retkih mogućnosti komunikacije. No, ostavimo takve planove stratezima koji su obavezni da razrađuju sva moguća scenarija, a mi uživajmo u letu golubova, čak i ako nismo golubari. Kada ih kojim slučajem hranite negde u nekom parku, setite se da i u njima postoji ratnička tradicija.