TAMNICA STEFANA DEČANSKOG: Sve tajne Istanbulske Zejrek džamije

Milioni turista koji dolaze u moderni turski megalopolis Istanbul često i ne znaju da se nalaze pred neprocenjivim spomenicima kulture Konstantinopolja, prestonice pravoslavne vaseljene, čak ni kada stoje pred njima. Takav je slučaj sa današnjom Zejrek džamijom, nekadašnjim sabornim hramom Hrista Pantokratora, Svedržitelja, drugog po veličini posle Svete Sofije.

Bila je to centralna crkva manastira u koji je je po predanju bio prognan i zatočen Stefan Dečanski, posle neuspele pobune protiv oca, kralja Milutina. Osuđen je po romejskom zakonu na oduzimanje vida za spoljni svet, zbog čega je morao da nosi neprozirni povez preko očiju svuda osim u manastirskim zidinama.

U legendi se kazna pretvorila u pravo oslepljenje koje je iscelio Sveti Nikola, a u stvarnosti Milutin je verovatno pomilovao Dečanskog na taj praznik i oslobodio ga poveza koji ga je činio slepim kraj zdravih očiju.

Nije teško zamisliti skučene vidike Dečanskog u manastiru čije su zidine i konaci odavno nestali, ali su ga iznova stesnile okolne zgrade, među kojima i dalje ima onih naherenih drvenih iz osmanskog doba. U kafansku baštu je pretvorena manastirska terasa sa koje se pružao pogled na zaliv Zlatni rog i dvorsku četvrt Vlahernu. Oni koji ovde sede nemaju pojma da se nalaze iznad kupola na tavanici ogromne podzemne dvorane koju nose visoki stubovi. Po dostupnim tumačenjima, ovaj podzemni kompleks bio je cisterna, ali posetilac stiče utisak da je u hramu kada uđe u grandioznu akustičnu dvoranu dugu oko trideset, a široku oko 20 metara.

Iznad nje je galerija do koje se dolazi zarđalim metalnim stepenicama sa istrulelim drvenim gazištima. Ovo čudo graditeljstva je bez objašnjenja zatvoreno za posetioce, iako je bilo turistički uređeno. Reporter je zahvaljujući čudu u liku gospodina Fatiha (koji je ime dobio po nadimku Mehmeda Fatiha, u prevodu – Osvajača), kome se dopala legenda o isceljenju Dečanskog. Na pitanje gde bi mogao da se nalazi čudotvorni manastirski izvor iz njegovog vremena, pokazao nam je ulaz u veličanstveni podzemni kompleks nedaleko od Valensovog akvadukta, takođe dela carigradsko-srpske istorije.

Ovo čudo graditeljstva kojim je stizala voda iz izvora u oblasti koja se i danas zove Belgrad ormani (Beogradska šuma) održavali su Srbi, Beograđani od 1521. godine. Zbog hrabrosti pokazane u odbrani svog grada, ali i tehničkih znanja, Mehmed Osvajač ih je poštedeo pod uslovom da rade kao komunalci na održavanju vodovoda prestonice njegovog carstva.

Osvajač je od Jedrenske kapije u provaljenim gradskim zidinama u srce Carigrada stigao 1453. drevnom ulicom paralelnom sa Valensovim akvaduktom. Iznad nje danas vodi moderni bulevar koji bi mogao da se zove i „Nevestinska ulica“ jer se u svakoj njegovoj zgradi nalaze prodavnice venčanica. Prolazeći kroz koridor okićen raskošnim belim haljinama stiče se utisak da je ovo meka svih udavača sveta. Trotoar ulice je pak „ukrašen“ neveselim grafitima koji sugerišu da „Izrael kasapi decu“. Njih ovih dana ispisuju učesnici prohamasovskih demonstracija.

Putnik odahne kada stigne do moderne Edirne (Jedrenske) kapije kroz koju široki bulevar prolazi kroz desetak metara visoke zidine Konstantinopolja, koje su u prošlosti štitile dvorski kvart Vlaherna. Sa spoljne strane zidina je lep park i niz sportskih terena za decu, a sa unutrašnje strane je nekadašnji sirotinjski kvart koji se modernizuje.

Najveća atrakcija ovoga kraja je Porfirogenitova palata, jedini očuvani ostatak Vlaherne, koji je rekonstruisan i od 2021. kao muzej otvoren za posetioce. U njemu se u prirodnoj veličini mogu videti zlatni mozaici obližnje carske crkve Hore, čije je kulturno blago nedostupno posetiocima od 2020, kada je od muzeja ponovo postala džamija.

Put sa ovog veličanstvenog mesta kroz dvorski kvart Vlahernu danas vodi kroz krivudave uličice između sirotinjskih kuća ispred kojih kljucaju kokoške i patke. Ovde su i ostaci napuštenih kuća i crkava, među kojima su mnoge spaljene u velikom pogromu carigradskih Grka 1955. tokom Kiparske krize.

PAŠA KOJI JE PISAO ĆIRILICOM: Kako je Đorđe Berović, skadarski Srbin postao i grčki knez i turski paša

Jedan od retkih hrišćanskih hramova koji je preživeo je onaj izgrađen u 19. veku na temeljima slavne Vlahernske crkve iz 5. veka, hrama posvećenog Bogorodici u sastavu carske palate.

On se gotovo i ne vidi sa ulice, zaklonjen bujnim zelenilom vrta, ali kroz njegovu zasvođenu kapiju prolazi mnoštvo posetilaca, najviše Turkinja koje dolaze po čudotvornu vodu iz uređenog Bogorodičinog izvora u crkvi koji je zadržao izgled iz 5. veka.

Slučajno ili ne, naspram ulaza hrama stoji usamljeni prodavac sitnica i pomno posmatra posetioce. Zbog straha od islamskih ekstremista, dveri ovog hrama slavnog po tome što je čuvao Bogorodičin ogrtač i veo, njegova vrata, danas su zaštićena debelim čeličnim pločama, a prozori rešetkama, a sa svih strana ga snimaju kamere.

Rekonstruisana Porfirogenitova palata nije ista ona u kojoj je u 10. veku car Konstatin Porfirogenit beležio priče stranih izaslanika i ostavio najstariji poznati zapis o Srbima. Taj dvor razorili su krstaši 1204, a kada su se 1261. Romeji vratili u prestonicu, među prvim zgradama koje su obnovili bila je porfirna, purpurna palata u kojoj su se rađali carevi.

Sa njene velike terase, sa koje puca veličanstven vidik na megalopolis koji spaja kontinente, objavljivano je rođenje „vladara sveta“. U vreme osmanlija, ovde je bila carska menažerija, zatim javna kuća i na kraju dom za jevrejsku sirotinju.