GODINA TUGE ZA NJIH I ZA SVE DRUGE: Bliži se godišnjica smrti velikog Siniše Mihajlovića

Godišnjica smrti Siniše Mihajlovića biće u subotu, a jedan od njegova četiri sina Miroslav otvorio je dušu. Pričao je mladi Miroslav Mihajlović kako je u porodičnom domu bez oca, kakve planove ima i kako Sinišini najbliži podnose gubitak.

Veliku borbu vodio je Siniša Mihajlović protiv leukemije, godinama se nije dao. Nažalost, bolest je bila jača i Miha je preminuo 16. decembra 2023. godine.

– Teška godina. Ali, odlazak u kamp mi je mnogo pomogao i pomaže mi jer mi daje šansu da se isključim, ali i da u isto vremen budem vezan za njega, držim ga blizu pored sebe i dalje – rekao je 23-godišnji Miroslav Mihajlović za portal „Ilrestodelcarlino“.

Miro, kako mladog Mihajlovića zovu u Italiji radi kao pomoćni trener omladinac rimskog kluba Urbetevere.

– Tata me je naučio da sledim svoju strast. Znam da imam teško prezime i uvek će biti tako. Ali, to mi ne smeta, jer volim svoj posao. Probao sam da budem fudbaler, stigao sam do Sampdorije Primevere, ali sam shvatio da to nije za mene. To što sam „sin“ bilo je teško. Posebono je u Italiji teško nositi se sa nasleđem. Ljudi mnogo pričaju. Ako ne igraš to je zato što si loš, ako igraš onda imaš protekciju, moraš da radiš duplo više od ostalih. Divim se Kijezi i Maldiniju, stigli su do vrha i pored toga što su ih poredili s roditeljima. Idem do vrha kao Miro.

Miroslav je ponosan na to kako ga je vaspitao otac Siniša.

– Ostavio mi je hrabrost, svoje vrednosti kao što su lojalnost, poštovanje, iskrenost. Vrednosti koje se gube u fudbalu. I pouku – sve što radiš, radi 100 odsto, čak i više od toga.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Miroslav Mihajlovic (@miromiha)

Koliko je Siniša voleo fudbal najbolje govori podatak da trenerski posao nije želeo da ostavi dok se borio za život.

– Pokušali smo, ali je bilo nemoguće ubediti ga, želeo je nastavi. Fudbal je bio njegov život. Ako nije bio na terenu nije bio srećan. To je takođe bio način da skrene misli. Mislim da smo nedelju dana pre nego što je umro hodali deset kilometara, ja i on, po kiši. Kada je počela da pada ništa nije uradio. Rekao je: sačekaćemo da stane i idemo opet. Bio je jako mršav, svako bi na njegovom mestu ostao u krevetu. Ne, bio je lav u kavezu. Bio je tvrdoglav, ali na pravi način. Šetao je gotovo svaki dan.

Porodica je znala da ih čekaju loše vesti.

– Bili smo spremni, ali možeš da budeš spreman koliko hoćeš kad dođe taj trenutak, teško je. Svi su nam pisali i zvali nas, a mi smo želeli da nestanemo. Hvala navijačima, bliskim ljudima, kao što je Deki (Dejan Stanković). On i tata su bili braća, za nas je on stric, uvek je bio tu i uvek će biti. Kao i Ibra (Zlatan Ibrahimović), bio je jako dobar prema nama.

Odlazak Siniše, veliki je gubitak za porodicu.

– Pokušavaš, čak i nesvesno, malo da pričaš o tome, jer kad to radiš, boli. Ako previše razmišljaš o tome, postaje komplkovano. Ali pošto je tata javna ličnost tada su svi pričali o njemu, bio je u svim medijim, TV-u, novinama, i sada će na godišnjicu biti tako.

Otkrio je Miroslav kako se njegova mama Arijana nosi sa bolom.

– Mama ne dopušta da vidimo da je boli, jer je jaka žena. Ali znam da ona to radi za nas, znam šta oseća. Pokušavamo da uradimo sve kako bi se osećala bolje.

Na pitanje kakav je Siniša bio kao otac, da li je bio kao na terenu, strog, Miroslav kroz smeh kaže:

– Ne, život ga je oblikovao, rat, odlazak od kuće, od porodice. Poblemi te promene, postaneš neko drugi, sad to shvatam. Imao je „oklop“, morao je kako bi opstao, išao dalje. Ali, tata je bio veoma dobar, najbolji, mene je malo plašio.

Otkrio je Miro jednu anegdotu iz detinjstva.

– Sećam se da sam jednom, kao dete, zabrljao u školi. Kod kuće mi je rekao da idem u svoju sobu. Došao je i razgovarao sa mnom oči u oči. Nakon tog razgovora bio sam uveren da ću uraditi ono što je tražio od mene… Nikada nam ništa nije nametao, ali je bio nepopustljiv u pogledu učenja. Kad sam prestao da igram fudbal, rekao mi je, možeš da odeš, ali moraš da učiš. Zapravo, studiram ekonomiju i menadžment, ostalo mi je još pet ispita.

Miroslav je ponosan je jednu posebnu tetovažu na nozi.

– Da, kako tata izvodi slobodan udarac, njegova tehnikaje „par excellence“. Beskrajno mu se divim, toliko da sam želim da imam njegovu tetovažu. Nije se baš slagao s tetovažama, ali pošto je on, nije me mnogo kritikovao.

Prisetio se juna 2019. kada je porodica saznala da Miha ima leukemiju.

– Bili smo na Sardiniji, on je bio u Bolonji, mama nam je rekla dan pre konferencije za medije koju je održao. Bio je to težak udarac. S jedne strane, naklonost navijača je bila neverovatna, ali s druge strane teško je.

Mihajlović se 25. avgusta 2019. iznenada pojavio na Bentegodiju u Veroni upkos tome što su doktori bili protiv toga.

– Saznali smo malo pre toga, upozorio nas je neko od njegovih saradnika. Kad sam ga video na TV-u, mršavog, slabog, i na mene je to uticalo. Ali, obećao je svojim igračima, za njega je reč bila sve.

U martu 2022. leukemija se vratila.

– Bilo je gore nego prvi put, čak i ako ste spremni i to je nešto što se već dogodilo. Mislim da je tati bilo još teže što je morao opet da bije bitku koju je već dobio.

Siniša se i nakon toga vratio na teren, ali je prekinuo saradnju sa Bolonjom u septembru.

– Njemu je bilo sve kada je na terenu, uvek je tražio da ga tretiraju kao trenera. Ne mogu ništa da kažem za Bolonju, bili su uz nas, pre i posle. Sa mnogim trenerima i igračima se i dalje čujemo, hvala im. Hvala svim ljudima iz Bolonje.

Sinišina porodica navija za Bolonju i Lacio.

– U našoj porodici navijamo za te dve ekipe. Tu se vidi i ruka mog oca, oživeo je ekipu koja je bila pred ispadanjem, promenio je mentalitet. Mota radi sjajan posao, ali tata je ostavio trag. Veruje da mnogi igraju i za njega. Od De Silvestrija do Orsolinija, momci su sjajni, uvek su bili uz nas.

Bolonja će na poseban način obeležiti godišnjicu Sinišine smrti. Zvuči neverovatno da Bolonja igra sa Romom, Mihinim bivšim klubom, dok u Rimu na „Olimpiku“ snage će odmeriti Lacio i Inter, takođe nekadašnji klubovi legendarnog srpskog fudbalera.

– Mislim da je tako, ali ne znam detalje. Moja majka će biti na „Renato Delari“ u nedelju na utakmici sa Romom, na poziv kluba, moja braća će biti na Olimpiku, igraju Lacio i Inter.

Miroslav će biti na terenu, gde bi sigurno njegov otac želeo da bude.

– Na terenu s Urbetevereom do 15 godina, ja sam pomoćni trener. Prvi smo na tabeli. Moram da budem tamo, to je moj posao. To to bi moj otac želio – poručio je Miroslav Mihajlović.