ZAMERAM SEBI ŠTO SAM TO DOPUSTILA UOPŠTE: Verica Rakočević o razvojnom putu i karijeri

„Ljudi to kod nas ne znaju, ne znam kako je danas ali tada kada sam ja otišla 1999. godine na nedelju visoke mode u Rimu, tada i dugi niz godina posle toga je jako komplikovano, fabrika je organizovala prvu internacionalnu smotru modu u Kotoru, ja sam bila sa svojom kolekcijom, tu je bila grupa italijanskih novinara, oni su bili oduševljeni i pitali me da li bih ja došla na nedelju visoke mode u Rimu, ja u ovom trenutku ne mogu ni da uporedim ništa sa tim trenutkom. Sada mi stalno stižu ponude za London fashion week i razne fashion događaje, ne govorim za nedelje visoke mode nego za fashion week.“

„U Kotoru je bilo dizajnera i italijanskih novinara, pitali su me da učestvujem u nedelji visoke mode u Rimu ne znajući ništa, kada sam ja rekla ‘da’ onda samo dobila informaciju da moram da platim PR menadžera, manekene, pistu, sve u totalu iznosi 150.000 maraka. Ja sam znala da nemam taj novac jer sam sve potrošila na modne revije, brend, plate, radnike. 40 godina imam radnju, prvog u mesecu ja isplaćujem plate i doprinose radnicima… Počelo je na žalost bombardovanje, to je bilo i sirene i nestanak struje, a mi smo imale na Terazijama atelje i danju i noću smo radili. Ono što je jako bitno ja sam znala da nisam imala pojma o visokoj modi, a u to vreme Igor Todorović je studirao akademiju za visoku modu u Rimu, znala sam njega i njegovog tatu i pozvala ga da pitam koliko košta da on mene nauči da se ne obrukao tamo i šta to treba da znam da bih predstavila sebe i svoju zemlju.“

„Igor je pristao i bitno je da se razbiju mnoge zablude – ja sam celu kolekciju smislila, bila sam inspirisana starim srpskim zanatima i starom srpskom nošnjom, sve skice sam ja uradila, a Igor je bio tu oko detalja, šta je to što je bilo bitno da taj komad bude da pripada visokoj modi, ja sam smisila sve i realizovala a ono što nisam znala to sam platila da naučim.“

„Taj odlazak je bio spektakularan, dolazimo do Mađarske granice, oni nam kažu da ne možemo kolekciju da nosimo nego prvo moramo da ostavimo depozit, pa kad dođemo u Budimpeštu kada se ukrcamo na avion za Rim tek onda da nam vrate te pare, u svom tom ludilu ja kupujem ogromnog medveda da nam bude sreća, medved od metar i po dolazimo da Mađarske granice, oni ne znaju šta je u njemu, samo što ga nisu rasporili da vide šta je u njemu.“

„Kada je bila oštećena Gračanica, ja sam poslednjih pet haljina iz slojeva pravila i na svojoj je bila Gračanica, ručno je slikala, devojka Čedomira ćerka mi je slikala na svili, pet manekenki su izašle, imale su kao krv u kosi, držale su pravoslavne sveće u rukama, a kada vidite haljinu ta tri nivao su bila kao da se ljulja Gračanica, a bio je i veo isto tako oslikana Gračanica taj trenutak, ma ne jedan stan nego sve što sam imala vredi taj momenat. Kada su one izašle sa upaljenim svećama 300-400 ljudi je ustalo, aplaudiralo i plakalo, ja sam htela da muzika bude „Boj na Kosovu“, ali nisam mogla, savetovali su me da to ne uradim pa nisam, i onda pošto je Ramona Badesku glumica nosila slavski kolač i kada je došla na kraj piste ona je otkinula parče kolača i dala ženi koja je bila sva u suzama u publici. Takvi trenuci su nezboravni, i onda se zaboravi sve materijalno.“

„Doživela sam da budem gost na dnevniku sa 20 reči koje znam na Italijanskom, da imate naslovnu stranu Larepublike, Mesanđero koji piše Koko Šanel Balkana, baš mi je jedna prijateljica poslala i kaže Mesanđero je ’99 godine napisao a naslov je bio Koko Šanel Balkana – Dok je Koko svoje klijentkinje oblačila kao sobarice, Verica Rakočević je otišla korak dalje i dala im je dozu glamura’. Znate ovde možda mogu i da plate da se nešto lepo napiše o vama, a tamo ne sigurno, kao ni to učešće, ja samo znam da je bitno da mora da se prođe i sa biografijom i slikama i dobrim PR-om i kada vide crteže i skice – e onda debelo platite da dođete tamo i samo se sećam da je Mara Parmeđani, sutradan sam čekala posle revije, postoje novine koje se zovu Milano Financa, crno bela strana, u boji, trećina i tako dalje, kada je Mara otvorila rekla je ‘Vau’ na celoj desnoj strani u boji moja kolekcija i piše zaključak, to je najvažnije jer oni analiziraju kolekciju: ‘Posle kilometara i kilometara pređenih materijala konačno smo videli nešto novo, nešto drugačije, nešto ko bajka’.“

„Dobijete tu satisfakciju i onda dođete u svoju zemlju i ovde kažu ‘Ma ona je sve to platila, njoj je dao ovaj pare, onaj pare, oni misle da se pare dele i padaju sa neba i u svojoj nesigurnosti i gluposti sam išla do toga da sam iznajmila bilborde na kojima su stajale kritike svih tih nemačkih i francuskih novinara, to sada ne bih uradila ali pre 30 godina sam to uradila i zameram sebi to što se pravdam jer kada se pravdate ne verujete u to što ste uradili. Ja dugo nisam bila svesna da sam mnogo stvari uradila, najviše me osveste deca i Veljko – kažu mi ‘Ti nisi svesna šta si uradila sama u ovih 40 godina’, ja budem povučena korak nazad, ali korak i po napred. Ta sećanja vrede više od auta i stanova i svih materijalnih gluposti.“