NE BIH VOLEO DA UMREM A DA SE NE POMIRIM SA NJOM: Miloš Bojanić otkrio sve tajne s letovanja

– Branka je zadužena za administraciju, marketing, dogovore, žena je za sve. Kad je o samom kontaktu s gostima reč, ja sam tu da ljudi vide da sam normalan čovek, da ja pripadam njima i oni meni. Branka me je skroz rasteretila. Moje je da ih ugostim, da popijemo piće, napravimo neku žurkicu, da otpevam nešto. Stvarno se trudim da ugodim mojim gostima. I godinama sve to ide super.

NEVEROVATAN SNIMAK ADAKTAROVIH: Pokazali kako im izgleda dete, pa nasmejali sve: „Nema šanse da se rodi ptica…

Mikica se vratio u Srbiju, Bane je na dobrom putu da uradi isto. Da li vam je kao roditelju puno srce što ćete posle skoro 20 godina ponovo biti svi na okupu?

– Mislim da je moja pesma „Dva sina, dva sokola“ sve rekla. To je moja životna istina. Obistinila se. Mikica je već četiri godine ovde, Banetu je telo u Americi, ali duša ovde. Dve ćerke mu studiraju u Beču, imaju svoj stan u Beogradu, tako da je 70 odsto Baneta u Srbiji, radi na tome da bude skroz.

Nego, kad budete odlučili da odete u penziju, kom sinu ćete prepustiti da vodi posao u Crnoj Gori? Ko ima više tu žicu?

– Ne razmišljam na tu temu. Ne želim da im sugerišem, zasad ide ovako, a videćemo šta će vreme doneti. Ja sam još relativno mlad, ima vremena (smeh). Ta tema nije na dnevnom redu.

Kakvi su vam dalji planovi?

– Nemam poslovnih planova u smislu gradnje. Tu sam stavio tačku. Sad mi je fokus ribolov. Sad sam počeo da komponujem i moram da priznam da mi baš dobro ide. Već sam uradio neke pesme. I Mikici sam napravio jednu jako dobru pesmu, ovih dana treba da izađe. Rasteretio sam se svih drugih stvari, pa ideje same dolaze.

Imate li želju da za nekog kolegu uradite pesmu?

– Ovu što sam uradio za Mikicu, ona bi super bila za Darka Lazića, Šerifa Konjevića, tako tim pevačinama. Međutim, Mikica je to super uradio. Ne bih ja nudio pesme. Nijednu pesmu koju sam do sada uradio nisam naplatio. Stvaram za prijatelje, sinove. Sad su dve pevačice uradile kavere za pesmu koju sam komponovao, Zorana Mićanović i Biljana Marković. To mi je bilo baš drago. Tu pesmu sam radio za Zlatu Petrović, „Lomio si ženska srca“. One su je nazvale na kaveru „Vragolasta“. Vrhunske su pevačice. Vidi se da je Biljana iskusniji pevač. Zorana je preveliki talenat. Da sam je ja producirao, drugačije bi zvučalo. Ona koristi triler i tamo gde ne treba. Volim da posavetujem kao iskusniji pevač, dobronamerno.

Kad ste već pomenuli Zlatu, i dalje se prepričavaju ona legendarna letovanja kod vas pre tridesetak godina, kad su vam dolazili ona, Brena, Boba, Saša Popović… Nedostaje li vam to vreme?

– Nedostaje i meni i njima. Mnogo je vremena prošlo, promenilo se vreme, deca su nam porasla. To su bila ludila. Ja sam tada računao, ispred kuće vozni park koji je bio, pa to je bilo preko 700.000 evra, ako bi se gledalo kako je danas. Tu su bili parkiranu „lamborgini“, dva „ferarija“, BMW, „mercedesi“… Ludilo je bilo. Sjajno smo se družili, jeli, uživali, svako je imao nešto za šta je bio zadužen, da tako kažem.

Ko je o čemu vodio računa?

– Boba je bio glavni za hranu, specijalitete razne. On je najbolji čovek na svetu. Dasa pravi, kakvog samo jedna majka rađa. Ja sam pored kolega imao i druge goste. Boba ode u radnju da kupi ribu, ako je nas 10, kupi duplo više. Svima daje da probaju, uđe u kuhinju i sprema. A tu su bili i drugi gosti, sindikalci iz „Kolubare“, koji imaju drugu hranu. Oni, na primer, jedu punjenu papriku, a Boba pravi za nas neka morska ludila. I onda u jednoj bašti ovde kod mene vidiš dve totalno različite priče. To bi sad izgledalo nezamislivo, međutim, tad je nekako sve išlo jedno s drugim. Niko tu nije štrčao, pravio se bitan.

Ko je bio zadužen za dobru atmosferu u ekipi?

– Saša Popović je bio glavni. Kad bi njega svet znao kakvog ga mi poznajemo! Od ranog jutra je imao osmeh na licu, kez od uva do uva. On je prvi dolazio kod mene, otvarao sezonu, i poslednji odlazio. Imao je svoje mesto na plaži. Sjajan je.

A Brena, je l’ i ona šaljivdžija?

– Kako ne! Kad biste znali… Sećam se da smo se mi okupili u jednom delu bašte, svi mi, a u drugom drugi gosti. Pričamo viceve, svi, one masne, smejemo se. Pita Brena da li su ti drugi ljudi naši gosti. Ja kažem da jesu. Ona ih pozove kod nas u separe. Oni dođu, onako malo zbunjeno nas sve gledaju. To je bio period kad smo svi imali ogromnu popularnost. I pita ih Brena: „Zašto vi nas ignorišete?“ Oni ne znaju šta da kažu, gledaju bledo, pa jedan kaže da neće da smetaju. „Ako ste u kući Bojanića, onda smo svi kao porodica, nema šta ko da sedi po ćoškovima. Hajde sad lepo da se družimo, ali morate da ispričate svi po jedan mas’an vic.“ Njima neprijatno, snebivaju se pred njom. Onda ona probila led i krenula s vicevima, da masnijih nema. Ma, bilo je fenomenalno. Brena ih je sve opustila i stvarno smo funkcionisali kao velika porodica. Voleo bih da se jednom opet svi okupimo. Sale je govorio da će da dođe, pa je na kraju otišao u Opatiju, svako je negde.

U kakvim ste sad odnosima sa Zoricom Brunclik? Bili ste prijatelji, pa se u rijalitiju posvađali, bile su neke tužbe najavljivane, pa ste se u međuvremenu pomirili. Je l’ sada sve okej?

– Jeste, ja sam od srca rekao da ne bih voleo da umrem a da se s njom ne pomirim. Teške su te stvari. Zorica ima jako plemenitu dušu, humanu, sve u superlativu, ali njen gard ne može niko da pipne. Ja je znam iznutra. Čuli smo se Kemiš i ja. Bio sam u Rumi, mi smo pričali sve do Sremske Mitrovice. Baš smo se ispričali. Zvao sam ih da budu moji gosti na moru, verujem da će naći vremena da dođu.

Kako vam se čini Aleksandra Prijović?

– Ja nju pratim još od njenog takmičenja. Ona mi je svedok da sam u jednoj emisiji gde sam pevao, a takmičari isto bili, njoj rekao: „Devojčice, ti pevaš opasno. Ti si jedina za koju u određenim segmentima mogu da kažem da si bolja od Vide Pavlović. Ti ćeš biti velika zvezda.“ I Šaban je suze lio kad je nju slušao. Ona je jedan pretalenat i čudo.

Ko vam je privukao pažnju od muških pevača iz mlađe generacije?

– Ima dosta dobrih, ali je činjenica i pokazalo se da su se od mladih generalno dvoje izdvojili – Darko Lazić i mala Prijovićka.

Posebne gošće

Devojčice su me rasplakale, podsetio sam ih na njihovog dedu

Ove godine su vam dve gošće nabacile suze na oči.

– Ovo je jedna od majica koje sam dobio od dve devojčice, koje su moje gošće sa mamom. Njih dve su me rasplakale da ti ne mogu opisati. Njihova mama kaže da sam im posvetio prošle godine pažnju pa su me baš zgotivile. Sad su mi donele radne pantalone, mnogo lepe, i dve majice, na jednoj piše „Da je Bojanić biti lako, Bojanić bi bio svako“i ovu drugu sa slikom, na kojoj smo svi moji unuci i ja uz natpis „Miloševo bogatstvo“. I šolju su mi doneli sa istom fotografijom. Ostavile su me u šoku, ja sam jecao dok sam otvarao poklone. One su iz Čačka, jako fine i lepo vaspitane devojčice. Fascinirale su me i emotivno ubile, da tako kažem. One su imale dedu za kog su bile jako vezane, a koji je umro prošle godine. Kako mi je njihova majka rekla, nešto sam ih podsetio na njega. Ako sam na neki način mogao da dočaram njega, za kog su bile vezane, meni je puno srce.