OTIŠAO SAM OD KUĆE SA 14 I NISAM IMAO PARE: Andrija Milošević o teškim životnim trenucima

Glumac Andrija Milošević danas je jedan od najtraženijih glumaca, a iako su počeci bili teški, o njima priča sa osmehom.

– Nikada ne bih postao glumac da nije bilo Cetinja, ono me je najviše očerečilo u tim neverovatnim vremenima. Upisao sam Akademiju 1994. godine, a u tim istim patikama sam i diplomirao. Ovo ne pričam da se žalim, jer sam tada bio mnogo srećan. Majka je radila da skupi 35 maraka da mi kupi duks, tako je tada bilo – započeo je Andrija i dodao da su tada bila lepša vremena nego danas.

– Otišao sam od kuće sa četrnaest godina kada sam upisao srednju školu. Nisam tada imao pare, odakle ti pare, ali bili smo srećniji. Živeo sam kod stričeva, a fakultet sam upisao kada nisam završio drugi srednje i tada sam živeo pet godina u studentskom domu na Cetinju. Saznao sam da Boro Stjepanović otvara Akademiju i tada sam prešao tamo.

Andrija kaže da su danas druga i teža vremena nego kada se rodio.

– Ovaj svet je bolan, danas je najteže voleti ljude. Od prvog dana mi je što sam svuda kao kod kuće i to je ono što mnogima smeta, a meni lično je to blago i najveći ljudski benefit – kaže Andrija.

Teško sam podneo smrt roditelja

Glumac se prisetio i najtežeg perioda života i sa knedlom u grlu pričao o tom periodu.

– Umrli su mi i otac i majka i jako sam teško podneo jer mnoge stvari sa njima nisam uradio. Verovao sam u jednu stvar, kada je moj otac Peko umro, posle nekog vremena mi se javio u snu i onda pet ili šest godina ni traga ni glasa od njega. Kada je bila sahrana Miše Janketića, prišao mi je čovek i kaže mi: “Je l’ si ti sin Peke Miloševića iz Nikšića?“, kada sam rekao jesam, on mi je rekao: “Ja sam njegov najbolji drug iz studentskog doma, sada živim u Americi, vazda je lepši od tebe bio“. Čovek otišao i tada sam bio presrećan, jer je takav bio moj otac i tako mi se javio. Ta veza je nešto što čoveku zatreba – kaže on i dodaje:

– On je bio specifičan tip, nežan otac. Tada sam imao dugu kosu i zvao me je “ružo moja“, takva reč je bila vrhunac nežnosti. Ono što pamtim je bilo “ružo moja, nikad slamku sa tuđe livade“, izvanredno pravedan čovek – kaže Andrija.

On se zbog jedne stvari posebno kaje.

– Imao sam tridesetak godina kada je on preminuo, ali prva impresija je bila ne upoznah ga dovoljno. Biografija svakog čoveka je malo remek-delo, pričaj sa rođacima sa kojima je odrastao kakav je bio u mladosti, a to nisam pitao. Posle mi je bilo žao – rekao je Andrija.

Relja je dar od Boga

Naslednik Relja mu je došao kao dar od Boga u periodu kada je to najviše želeo.

– Naišao je jedan period kada dođeš kući i bude prazno i Sandra i ja smo u istom momentu to osetili. Rano sam se osamostalio i vrlo rano sam prošao razne stvari, znam da opeglam, skuvam i sve sam to radio. Potrebna mi je ljubav, a ne nešto drugo. U jednom momentu smo shvatili da treba, nikada pre toga nismo, a deset godina smo bili u vezi, da otvorimo pozorište i da ostavimo nešto Beogradu. Kad se sve sublimiralo, opet mi je nešto nedostajalo i onda je Relja iz kosmosa poslao poruku: “Ajte, bre, dogovorite se, vas sam odabrao“. Onda je on došao i preuzeo sve naše odgovornosti. Imao sam četrdeset i tri godine i nije neko doba za decu, ali bilo me je baš briga i nisam imao granice – rekao je Andrija i dodao da Relja utiča na dosta stvari.

– Ima tri godine i pitamo ga kako je bilo na rođendanu, on kaže: “Naravno da je bilo dobro”. Ne treba potcenjivati našu decu, oni mogu mnogo toga. Dolazi vreme tih generacija koje će da promene sve naše jadne dogme, usude i mržnje, verujem u to. U vaspitavanju dece važno je da ga uvažiš odmah i deca to vole, da pomognu mami ili tati, a ne ovo što pričaju drugi ljudi. Video je Relja dosta toga, ide sa mnom svuda.

Andrija vredno radi u svom pozorištu, a za kolege sa kojima sarađuje nema posebni tretman.

– Brinem se o starijim i mladim glumcima, ali najbolje se o njima brine kada ih ostaviš jer su to sve velike zvezde. Ne uznemiravam ih, nikada nije falilo ništa tom pozorištu, osim što ne znamo hoćemo li ostati tamo ili ne. Uložili smo ono što ne mogu da plate, a to je talenat i znanje, a na kraju i pare – zaključuje Milošević.

Relju će odrediti to kakav mu je otac

Glumac ističe da ljude ne karakterišu finansije, već osobine.

– Ispred mene idu moja dela, a ne gde sam rođen, moje ime i prezime. Uvek ide ono po čemu će neko da me pamti. To je ono što ostaje iza čoveka. Neće Relju odrediti ako mu ostane stan od mene, nego kakav mu je tata bio, da sa ponosom nešto kaže – priča on.

Uvek ću zaraditi za kilo hleba

Glumac otkriva da su nekada neke stvari išle putem koji nije planirao.

– Mnogo stvari mi je u životu propalu, ali nisam ja propao. Ne obazirem se, lako ću se izboriti kad idem na dve noge, zdrav sam i mogu sve. Dok imam priliku da hodam, vidim i pričam, ja sam čovek, pa neka sve propadne, za kilo hleba ću da zaradim. Ne treba nikada odustajati, kakve god prepreke imao – kaže on.