IZRICANJE PRESUDE IGORU BLAŽIĆU BIĆE U ČETVRTAK: Na koliko će biti osuđen?

Istog dana biće doneta prvostepena presuda i i njegovom ocu Radiši, koji je okrivljen za nezakonito držanje oružja.

Tužilac Višeg javnog tužilaštva u Smederevu, koje je i podiglo optužnicu, zatražio je maksimalnu kaznu za obojicu. Prvi je priznao zločin i preti mu dve decenije robije, dok drugi tvrdi da je nevin, a mogao bi da dobije do 12 godina zatvora.

Uroš Blažić tražio da ga streljaju

Uroša Blažića „štiti“ jedna okolnost zbog koje ne može iza rešetaka da provede više vremena, odnosno doživotno, a to je što u vreme kada je ubio devetoro mladih ljudi nije imao navršenu 21 godinu života. On je, inače, na kraju glavnog pretresa u beogradskom Specijalnom sudu, održanom 25. novembra, za sebe zatražio smrt – streljanjem.

Ovakav njegov manevar dodatno je iziritirao roditelje pobijene mladeži, od kojih je najmlađi imao 14, a najstariji 25 godina. Ono što je pratilo ovaj sudski proces od samog početka su revoltirane majke i očevi, koje je zanimao motiv, odnosno razlog zašto im je mlađi Blažić pobio decu.

On je pucao iz automata „kalašnjikov“, vlasništvo Vojske Srbije, koja je 2009. godine predata „Jugoimportu“, a potom, prema dokumentaciji na osnovu njenog serijskog broja – prodata i izvezena u Libiju. Prvooptuženi je tvrdio da je pušku kupio preko „dark veba“.

– Shvatio sam da ste svi ovde bili u pravu – govorio je Blažić za sudskom govornicom tokom iznošenja svoje završne reči. – Tražio sam motiv, ali nema motiva da nastrada toliki broj ljudi. Ceo život sam glumio, pravio žrtvu od sebe, umišljao da me svi mrze, a ti mladi ljudi su hteli da mi pomognu, dok sam ja bio arogantan. Odbio sam da prihvatim krivicu, žao mi je što nisam ovo rekao odmah. Želim da izrazim najdublje saučešće. Želim najstrožu kaznu.

„Nema motiva, nema opravdanja. Kao da to nisam bio ja“

Njegove reči međutim, dodatno su povređivale porodice nastradale dece, koji su zahtevale da ga sudija odmah prekine, jer priča „nešto što je napamet naučio“.

– Čuo sam tog jutra za „Ribnikar“, ali samo površno – pričao je Blažić o danu kada je počinio nezapamćeni masakr. – Osudio sam to. Znam da mi ne verujete. Bio sam ogorčen. Oružje sam uzeo posle poruka na „Votsapu“. Seo sam u kola i krenuo ka Smederevu kroz Dubonu i Malo Orašje. Molim vas, ne želim da pričam o toj noći. Nema motiva, nema opravdanja. Kao da to nisam bio ja.

Optuženi za masakr pokušao je i da objasni šta se to zbivalo u njegovoj glavi te kobne noći:

– Nisam mogao tada, da li što sam kukavica, da dignem ruku na sebe, da li iz verskih razloga. Zaklinjem se da nisam znao za našu kaznenu politiku, ni da sam ja mlađi punoletnik. Mislim da je za ovo što sam ja počinio trebalo da bude po kratkom postupku. Šta je mene navelo da ja uradim to, to je pitanje za nekog drugog. Mislim da bi meni adekvatna kazna bila smrtna kazna.

Uroš Blažić u nastavku suđenja branio oca

Mnogi su njegove reči protumačili kao dogovor sa braniocem, jer je on u nastavku branio oca koga, kako je rekao, hoće da osude ni „krivog ni dužnog“. Ipak, tokom dokaznog postupka, izneti su dokazi o tome da je Radiša Blažić, inače pukovnik Vojske Srbije u penziji, imao oružje i municiju u svojoj kući, da je voleo da se fotografiše i snima sa pištoljem u ruci, što je i prikazano u sudnici.

Suđenje za nezapamćeni masakr počelo je aprila prošle godine u Višem sudu u Smederevu. Već narednog meseca, u nastavku glavnog pretresa tokom kog se Blažić izjasnio da je kriv, došlo je do nereda i sukoba sa ožalošćenim porodicama i prijateljima, koji su nasrnuli na ubicu svoje dece. Linč je izbegnut, ali je zbog povećanih tenzija odlučeno da se suđenje prebaci u Beograd, u sudnicu Centralnog zatvora u Bačvanskoj ulici.

Posle samo jednog održanog ročišta, na kome zbog manjka mesta nisu mogli da prisustvuju svi roditelji, odlučeno je da se glavni pretres nastavi u Specijalnom sudu u Ustaničkoj, u sudnici broj 1, najvećoj u Srbiji. Tu je prvostepeni postupak i priveden kraju.

Punomoćnici porodica pobijenih i ranjenih u masakru zatražili su, mahom, za svakog od njih nadoknadu od po 100.000 evra. Advokat Miloš Minić, jedan od punomoćnika oštećenih, rekao je da je sprovođenje dokaznog postupka bilo „mučno i potresno“ i da ne postoje reči kojima mogu da se opišu razmere Blažićevog zločina:

– Pri odmeravanju kazne sud bi trebalo da ima u vidu upornost, bezobzirnost i istrajnost koju je Blažić pokazao tokom izvršenja krivičnih dela. On je promenio tri mesta izvršenja krivičnih dela i pokazao nedostatak empatije ka oštećenima.

Advokat: Kajanje Uroša Blažića nije iskreno

Advokat Stefan Stefanović, takođe jedan od punomoćnika oštećenih, naveo je da je Uroš Blažić izrazio kajanje, ali da ono nije bilo iskreno, što se vidi po njegovom držanju na sudu, gde se smejao oštećenima i klimao glavom:

– Odbrana nije u skladu sa kajanjem. Govorio je afirmativno prema sebi i pričao o nepravdama prema njemu, a nigde nije pokazao bilo kakvu emociju prema žrtvama. Zbog toga je njegovo kajanje neiskreno. Dobio je pištolj od porodice za 18. rođendan, držao je pištolj ispod jastuka, išao u streljanu i vežbao pucanje u podrumu.

I advokat Nebojša Perović osvrnuo se na to što se ne zna motiv za smrt toliko mladih:

– Uroš Blažić je propustio priliku da bude iskren i da nam kaže kako se i zašto to desilo. To bi porodicama bar malo ublažilo bol, da znaju kako su im deca stradala…

Punomoćnik oštećenih Siniša Mašović rekao je u svojoj završnoj reči da se slaže sa svojim kolegama da su dva sela ubijena:

– Svi oštećeni su bili mladi, uzorni ljudi. Dodatno je tragično što je reč o osobama koje su bile za primer, a desila im se tako tragična sudbina.

Prethodno je tužilac Višeg javnog tužilaštva u Smederevu Ivan Konatar, tražeći maksimalnu kaznu za prvooptuženog, istakao da ne postoje olakšavajuće okolnosti:

– Nema adekvatne kazne za ovakav zločin. Mislili smo da ovako nešto ne može i ne sme da se desi u Srbiji, a desilo se ničim izazvano i nepredvidivo, da može da se spreči. Ovo je akt osobe koja nije mogla da uradi ništa korisno i pozitivno za ovo društvo. Krivio je sve druge, samo ne sebe. Kada se desio zločin u školi u „Ribnikaru“, poslao je poruku na zajedničkoj grupi: „Samo nek se roka“.

Reči tužioca u publici gotovo se nisu čule, jer su ih prekidali jecaji, jauci i plač roditelja.