TAČNO JE 32 GODINE OD MASAKRA U JABUCI: Mučki masakrirano 43 Srba, najmlađa žrtva dečak Novo od 13 godina

Tog 23. jula 1992. u pet ujutru 18 srpskih sela u mesnoj zajednici Jabuka, najvećoj u tadašnjoj opštini Foča, probudila je tutnjava granata, rušili su sve pred sobom, meci su fijukali na sve strane. Vinka Skakavac došla je iz Foče u rodno Podgrđe da pomogne porodici u plastidbi.

– Imali smo veliku kuću, u jednoj polovini smo spavali brat, majka i ja, u drugoj stric, strina, sestra i strina iz Sarajeva koja je bila u gostima. Oko pet sati – bum! Prozor pored mog kreveta se sruči. Skočismo. Meci sviraju sa svih strana, imali smo osećaj da su i oni negde tu. Granata je ušla kroz jedan prozor tavana, izašla na drugi i pravo u veliku štalu iznad kuće, koja se zapali. Nekako smo izašli iz kuće i polako krenuli nagore, bile su tu smreke, sve zaraslo. Puca sa svih strana. Uspeli smo da se dograbimo te šume – priča za Kurir Vinka, pa nastavlja:

ŽRTVE MASAKRA U JABUCI:

1. Bilinac Predrag

2. Vuković Miloš

3. Golubović Milan

4. Draško Sreto

5. Drinjak Jovanka

6. Dubovina Pero

7. Đurović Spasoje

8. Đurović Momir

9. Đurović Radivoje

10. Elez Novo

11. Elez Dragan

12. Elez Milorad

13. Ikonić Miladin

14. Kapuran Milanko

15. Kovač Benko

16. Kovač Ilija

17. Kovač Milka

18. Mastilo Milenko

19. Mastilo Radislavko

20. Mastilo Rade

21. Mastilo Marko

22. Savić Njegoš

23. Simović Ranko

24. Simović Lazar

25. Simović Zorka

26. Skakavac Rade

27. Skakavac Milovan

28. Skakavac Marija

29. Stojanović Drago

30. Stojanović Joka

31. Trivun Radivoje

32. Trivun Miloš

33. Trivun Anđelka

34. Ćosović Obren

35. Ćosović Borivoje

36. Ćosović Mirko

37. Ćosović Miladin

38. Ćosović Ostoja

39. Ćosović Sofija

40. Šarović Nikola

41. Šarović Milka

42. Šarović Jakov

43. Šolaja Dragomir

– Izađemo na neku čuku, nema majke. A puca, prašti. I iz drugih sela dolaze, skupilo nas se oko 50. Sklonimo se tu, u neku pećinu. Celi dan bez vode i hrane, babe zapomažu da su žedne, pa ajde na neki potok. Muški odlučuju da idemo prema Jahorini, i čitavu noć smo putovali. Deca plaču, gladna, a mi ih ućutkujemo, bojimo se, ne znamo gde su oni. Izbavili smo se, hvala bogu. A i majka, stric ju je našao. Imali smo neku bajtu za svaki slučaj, tu se sakrila i prenoćila, pa sutradan otišla tamo gde su bili naši položaji. Tu je zatekla dva leša i mrve po stolu, koje je kupila i jela. Ubijeno je 43, selo opljačkano, pa potpuno spaljeno. I nikom ništa.

Tog dana spasa nije bilo Lazaru, ocu Ljubiše Simovića, tada borca Vojske RS, a danas predsednika Udruženja prognanih i raseljenih Srba u opštini Foča.

– Opkolili su pa napali sva sela u istom momentu, sve je gorelo, pobili su sve na šta su naišli. Otpor je bio nemoguć, pokušali smo spasti civile i izvući ih iz sela. Po mraku smo sišli u sela, naišli smo na strašne prizore, ljude su klali, nožem su upisivali ustaško „u“ na čelo, iživljavali se nad žrtvama. Ubili su i moga oca, koji je bio 1913. godište. Nekoliko dana nisam mogao pristupiti da ga sahranim. Kad sam došao, to nije bio lik mog oca. Znate kako je kad leš stoji na goloj ledini i to je raščerupano, nikad ne mogu zaboraviti. Zamislite 43 žrtve unakažene i moraš da ih sahranjiš, bez sanduka, ičega, kopaš kako gde koga nadeš – priča Simović za Kurir i dodaje da su predstavnici tužilaštva BiH išli s njim u Jabuku, snimili teren, imaju spisak svedoka:

– Evo 32 godine je prošlo, niko nije odgovarao! Neki svedoci su u međuvremenu i umrli.

Janko Filipović, predsednik Opštinske organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Foče, navodi za Kurir da je fočanska Jabuka prvo veće stradalo mesto srpskog naroda u gornjem Podrinju, gde su pripadnici tzv. Armije BiH počinili zločine nad nevinima.

„OTISCI SE POKLAPAJU“: Potvrđen identitet Fatona Hajrizija, ubice srpskog policajca

– O zločinačkoj nameri Armije BiH najbolje govori činjenica da je najmlađa žrtva dečak od 13 godina Novo Elez, dok je najstarija Mirka Kovač, žena od 85 godina, koja je ubijena pa spaljena u kući zajedno sa staricom Zorkom Simović. Za zločin još niko nije odgovarao, u tužilaštvu BiH se vodi istraga. Pripadnici Armije BiH su pljačkali i uništavali imovinu, a minirali su i Crkvu Preobraženja Gospodnjeg. Apelujemo na tužilaštvo BiH da intenzivira istragu o ovom zločinu i da se profesionalnije prihvati svog posla – ističe Filipović.

Očevidac masakra

Cilj je bio da se zatre život u Jabuci

Gordan Mastilo iz Jabuke bio je tog dana na položaju Vojske RS na brdu Kožalje, iza jabučkog sela Kolakovići. Ali najpre objašnjava da je Jabuka 1971. na popisu imala 4.000 stanovnika, a za izbore 1991. u njoj je bilo registrovano svega 213 srpskih glasača, i to uglavnom starijih od 60 godina. Narod je odavno odlazio u Foču, Sarajevo…

– Srpska sela bila su na 1.000 metara nadmorske visine, dok su niže bila muslimanska, a svega dva mešovita. Tog 23. jula akcija tzv. Armije BiH bila je dobro isplanirana s ciljem da se zatre život u Jabuci, da se sve spali, pobije, što se, nažalost, i desilo. Napadnuta su sva sela koja su bila izvan zone našeg dejstva. A mi smo bukvalno ostavljeni i žrtvovani, nikakvu podršku komande nismo imali. Bilo nas je po 15 vojnika u dve smene, branili smo tu kotu na Kožulju – priča za Kurir Mastilo i dodaje:

– Videli smo s položaja dim iza brda, shvatili da gore sela. Napali su i nas žestokom vatrom, jedva je pružan otpor dok se moglo, tri vojnika su poginula. Izvukli smo se, a i oni se povukli. Trajalo je maksimalno pola sata, iživljavali su se, iskalili neki životinjski nagon – kaže Mastilo.

I nikom ništa.

– Direktor škole bio je jedan od komandanata, bio je lovac, sav taj teren je odlično znao, gde ko živi, mislim da je ozbiljno učestvovao u planiranju te akcije. Umro je i još neki su umrli, a da ih pravda nije stigla.

Nakon Dejtona Jabuka je pripala Federaciji BiH, opština Foča-Ustikolina.

– I tada još jedan užas, kosti smo morali da prenesemo na gradsko groblje u Foču – veli Simović.

Srba u Jabuci nije bilo sve do 2018, kad se u Podgrđe, odakle je jedva glavu izvukla, vratila Vinka Skakavac! Svi su se čudili, ali…

– Vuklo me je nešto da se vratim kad sam otišla u penziju. Kuću su ranije napravili iz donacije, podigla sam neke pomoćne objekte, imam ovce, koze, magarad. Kasnije je došla i sestra od strica. I samo nas dve smo ovde.