UBILA GA „BRAĆA“ IZ ZASEDE: Prvo mafijaško smaknuće u Beogradu

Nije imao prijatelje, svi su ga se bojali, bio je strah i trepet u podzemlju Belgije, Holandije i Austrije, a u svetu organizovanog kriminala u Italiji izazivao je jezu. I sicilijanska mafija zazirala je od Ranka Rubežića. Srpski Dač Šulc, kako su ga nazivali, ubijen je pre 39 godina u tada prvom spektakularnom mafijaškom ubistvu sačekuši kod Istočnih kapija u Beogradu.

Rubežić je likvidiran 19. februara 1985. godine hicima iz pištolja i skraćene sačmare „lupare“, jednog od omiljenog oružja Sicilijanaca, pogotovo kada su u pitanju osvete.

Kad je postalo jasno da nad Rubežićem niko ne može da ima ni najmanju kontrolu, donela se odluka da on mora da bude likvidiran. Zasedu su mu napravili njegovi prijatelji Boris Petkov, Bojan Petrović, ali i Rubežićevi puleni Dragan Popović Dadilja i Milovan Vujisić Vuja.

Sam čin ubistva kasnije je detaljno opisao Bojan Petrović. – Došli smo do Kapija na Konjarniku. Ranko je bio u poseti kod Slobe Šaranovića. Posle 20 minuta izašao je jedan iz Rubežićeve ekipe, a Vuja i Dadilja su izašli iz kola. Vuja je ispod mantila imao “luparu”, a Dadilja pištolj – pričao je Petrović

Jednom prilikom Ranko je sedeo u kafani na Crvenom krstu i naručivao nacionalističke pesme koje su bile zabranjene. Ostalo je zabeleženo da je pola beogradske policije došlo da ga hapsi, a on je sa bombom u ruci prevrtao celu kafanu. Na kraju su se svi povukli, jer su znali da je spreman da digne sve u vazduh.

– U jednoj ruci je držao bombu, u drugoj pištolj sa metkom u cevi. “Pi… prodali ste me po treći put”, rekao im je. Vuja se nasmejao: “Gde si, pobratime, čekamo te pola sata. Smrzli smo se!” Onda je izvadio “luparu” i opalio u njega. Ranko je riknuo kao lav, udarac ga je bacio metar i po unazad. Krenula je pucnjava, istrčali smo Boris i ja, ispaljeno je šezdesetak metaka, a Ranka je pogodilo bar trideset. Nije stigao da puca. Umro je s pištoljem u ruci, bomba mu je ispala – tvrdio je Petrović.

Ranko je sa sobom uvek nosio odšrafljenu ručnu bombu, magnum, kratež, uzi. Od oružja se nikad nije razdvajao. Postoje i svedočenja da je na plaži u Budvi, usred leta, ulazio u vodu sa “magnumom” u futroli ispod miške.

U beogradskom podzemlju i danas živi mit o Ranku Rubežiću, čoveku koji se po svemu razlikovao od drugih. Taj mit pothranjen je činjenicaomda je Boris Petkov, saučesnik u Rubežićevom ubistvu, preživeo atentat ispred hotela “Slavija” 19. decembra 1991. godine kad je došao u zemlju na sahranu Đorđa Božovića Giške. Upravo taj atentat u podzemlju je okvalifikovan kao osveta za Rubežićevo ubistvo.

Rođen je 1951. godine u Peći, ali je odrastao na Lekinom brdu. Rubežić je, kako mnogi tvrde, bio prvi surovi pljačkaš i reketaš u Beogradu, a čak i kad je ubijen ljudi su zazirali od njegovog imena.

Zbog krađa, džeparenja i provala još kao tinejdžer obreo se u Kazneno-popravnom domu za maloletnike. Otišao je potom u inoistranstvo. Zbog ucenjivanja vlasnika restorana u Nemačkoj, odležao je pet i po godina zatvora. Pre toga predvodio je grupu opasnih momaka koji su dugo i uspešno operisali po Belgiji, Holandiji, Italiji i Austriji.

U Beograd se vratio 1981. godine. Nastavio je sa reketiranjem sitnih lopova, džeparoša, pljačkaša, narko-dilera i prostitutki. Bio je sklon ekscesima bez potrebe. Maltretirao je slučajne prolaznike, obične goste po restoranima.

U decembru 1984. godine, ispred diskoteke “Luv” u Beogradu Rubežić je teško raanio Jovana Simendića. U kafani “Čuburska lipa” na Crvenom krstu pretukao je čoveka iz čista mira, udarajući ga ručnom bombom po glavi.

Na Ranka je pokušavano nekoliko atentata. Sve je preživeo, pa se u podzemlju uveliko pričalo kako ga neće metak. Međutim, 1984. došao je u sukob sa Giškom. Pravi uzrok sukoba verovatno se nikad neće razjasniti.

U podzemlju su prepričavane tri verzije uzroka netrpeljivosti između Giške i Ranka. Prema jednoj verziji, uzrok je navodno Rankova devojka, a prema drugoj Giškina superiornost koju Rubežić nije mogao da podnese. I treća, prema kojoj je Rubežić u Beču ubio dvojicu naših momaka, koji su bili Giškini prijatelji.

U leto 1984. godine, Giška se sa Bojanom Petrovićem našao ispred lokala “Nana”. Po glasniku pozvao je Rubežića da izađe napolje da se objasne. Rubežić je izašao i odmah potegao pištolj “kolt 41” i rekao Giški: „Šta je debeli, hoćeš da te upucam?“

Giška je oteo Rubežiću revolver, prislonio mu ga na grudi i opalio. Ostavio ga je tako ranjenog na železničkim šinama. Iste noći Giška je pobegao u Nemačku, a Rubežić je operisan i preživeo, ali bez jednog plućnog krila.

Iz bolnice je izašao posle dve nedelje. Posle njegovog izlaska pola beogradskog podzemlja iz straha je pobeglo preko granice. Svi su se plašili logike Dača Šulca, koji je posle ranjavanja kod “Nane” policiji rekao da ga je ranio Ljuba Zemunac, koji je tada bio u zatvoru.

Boris Petkov i Rubežić bili su dobri prijatelji. ali je, zbog ličnih problema, Ranko počeo da planira ubistvo Gorana Vukovića Majmuna, inače Petkovog kuma. Posle tenzija koje eskaliraju, Petkov otima Rubežićevu verenicu koju je kasnije oženio, a Ranko kidnapuje Petkovog oca, sa namerom da namami Borisa da dođe po njega i ubije ga. Do toga ipak nije došlo.

Beogradsko podzemlje slavilo je ubistvo Rubežića. Rešili su se nepredvidivog igrača za koga su tvrdili da je „bio hrabar i imao muda za desetoricu“. Likvidiran je kad je imao 33 godine, a za sobom nije ostavio ništa lepo.