– Mislim da, u stvari, vlada novac. Bankari su njegov neophodan upravljački mehanizam za vladavinu nad ljudima. Pa nama izgledaju kao vladari sveta. A zapravo su, i oni, robovi novca. Duga je priča kako je novac, od sredstva koje služi čoveku, postao njegov gospodar. Pesnik nije iz te priče. On nema (ne može da ima) odnos sa novcem. Čoveku (koji piše pesme) novac je potreban, pesniku nije. Izgleda paradoksalno, ali je logično. Živiš kao čovek, sa brigama oko novca. Pesnik si kad tražiš smisao života u jeziku, tu su sve tvoje brige. A jezik je deo procesa nastanka čoveka, on materiju povezuje sa duhom. Tu je mesto pesnika: održavanje ravnoteže materijalnog i duhovnog u našem životu. Ako materijalno potpuno prevlada, što nastoji, to će biti kraj pesnika, ali i kraj čoveka kakav jeste.U tekstu o poeziji i marketingu ističete da pesnici ne mogu da se uklope u moderno tržište, odnosno da prave, kako ste lepo rekli, „futoške strofe“. Šta im preostaje?– Kao što, u sezoni kiseljenja kupusa, svaki prodavac na pijaci prodaje „pravi“ futoški kupus, a stvarno nijedan nije iz Futoga, tako bi i pesnici, ako bi njihova jedina sudbina bilo tržište, na njemu mogli da tvore samo „pravu“ poeziju, u kojoj ne bi bilo ni „p“ od poezije. Razumljivo je da proizvodnja različitih dobara, potrebnih čoveku, zavisi od tržišta, ali je, valjda, isto tako razumljivo da poezija ne može od njega da zavisi. Zašto? Ona je delatnost u duhu, a ne u materijalnim i društvenim datostima našeg života. Zato je veliki prostor slobode. Pesnici su slobodni, i ne mogu da budu, dok su pesnici, zavisni ni od čega, pa ni od tržišta. (Pritom, to nije ona sloboda iz prideva „slobodno“ koji je tržištu dodan da bi se prikrili jasni odnosi moći na njemu.) Dakle, pesnicima preostaje sloboda. A ona je neprocenjiva. Pogotovo danas, kad je priče o njoj sve više, a ima je sve manje.
Otvarate i pitanje treba li država da podržava pesnike. Odgovor je…
– Treba. Ali ne da pesnicima daje apanaže i sinekure. Nego da brine o kulturi, o institucijama kulture, o kulturnom životu. Razvijena kultura stvara kvalitetan život čoveka (razvijena privreda samo je njegov preduslov). U takvom društvu, poezija će biti prisutna u životu, pa će to biti, posredno, i podrška pesnicima. No, kad je reč o kulturi, to nije jedina uloga države. Ona je, baš danas, poslednja i jedina odbrana nacionalne kulture, pa samim tim i njenih univerzalnih vrednosti, od nasrtljivosti akulturacije globalnih težnji našeg vremena.
Ističete da je profesionalni pisac jedno od najređih zanimanja na svetu. Ima li nade da se to promeni?
– Nije ni potrebno da se promeni. Retko ko (ne samo pisci) ima sreću da može da živi od onoga za šta živi. I to je uglavnom život sa stalnim materijalnim problemima. Čak i kad je reč o velikim piscima koji su živeli od pisanja, kao što je Dostojevski. Međutim, nešto drugo je pisanje u vidu zanata. Takvih pisaca ima više, i oni mogu da budu pisci po zanimanju, tj. da žive od pisanja. Njih može da zameni, kao i druge proizvodne radnike, veštačka inteligencija. Možda ih negde već i zamenjuje. Dostojevskog neće moći da zameni.
