HANIBAL LEKTOR ZAISTA POSTOJI I JOŠ UVEK JE ŽIV: Po njemu je snimljen NAJJEZIVIJI HOROR, svojoj žrtvi POJEO MOZAK, a ovako izgleda VIDEO

Milioni ljudi koji su gledali film „Kad jaganjci utihnu“ reditelja Džonatana Demija, sa Džodi Foster i Entonijem Hopkinsom u glavnim ulogama, možda nisu svesni da je glavni lik, Hanibal Lektor, inspirisan stvarnom osobom.

Čovek, po kom je film snimljen, još uvek je živ, a kao i u mnogim drugim prilikama, stvarnost je i ovde čudnija od fikcije.

Stvarni Lektor je Robert Modsli (69), koji se smatra najopasnijim zatvorenikom u Velikoj Britaniji, a isto kao i protagonista filma, proveo je 43 godine u zatvoru Vejkfildu, izolovan u neprobojnom staklenom kavezu dimenzija 5,5 x 4,5 metara.

Jedino prirodno svetlo koje Modsli dobija je tokom obaveznih vežbi kada mora da izađe napolje, ali ni tada on ne održava kontakt ni s jednim zatvorenikom, već samo sa šestoricom stražara koji ga čuvaju.

Jedini komad nameštaja koji poseduje u ćeliji su sto i stolica, oba napravljena od kompresovanog kartona, dok su WC i umivaonik čvrsto pričvršćeni za pod.

Modslijev krevet je sačinjen od betonskog kamena, a vrata su čvrsta i otvaraju se unutar kaveza, unutar ćelije. Kavez je okružen debelim prozirnim akrilnim pločama i ima mali otvor na dnu kroz koji mu čuvari dostavljaju obroke.

I sam je bio žrtva zlostavljanja

Rođen je u Tokstetu (Liverpul) u junu 1953. godine i svoje rane godine proveo je u katoličkom sirotištu sa svojom trojicom braće.

Njegova majka bila je zavisnica od kokaina, a otac je patio od problema s alkoholom. Njega i njegovu braću roditelji su godinama mučili, a sam Robert prošao bi najgore, jer se često borio za svoju braću, što bi njegovog oca razljutilo pa bi ga još više kažnjavao.

„Gotovo svaki dan smo bili izloženi zlostavljanju. Gotovo uvek su nas tukli i slali u našu sobu“, objasnio je jednom prilikom, pa dodao „ono čega se najviše sećam su batine. Jednom sam bio zaključan u svojoj sobi na šest meseci. Moj otac je samo otvorio vrata da me udari. Mislim da je to radio između četiri i šest puta dnevno.“

Ispričao je da bi znao da bude zatvoren u sobi čak šest meseci, a jedina poseta bila je kad bi otac ulazio u sobu da ga istuče. Sa šesnaest godina prebačen je pod starateljstvo u London, tokom kog je počeo da koristi kokain i marihuanu, a kako bi finansirao svoju zavisnost od droge, bavio se prostitucijom.

Nakon nekoliko pokušaja samoubistva, bio je prisiljen da potraži psihološku pomoć. Lekarima je priznao da je čuo glasove koji su mu naređivali da ubije svoje roditelje, a takođe je otvoreno priznao da je tokom detinjstva bio i žrtva seksualnog zlostavljanja.

Kasnije je Robert otišao toliko daleko da je rekao: „da sam ubio svoje roditelje 1970. godine, nijedna druga osoba ne bi umrla.“ Njegove žrtve su bili ubice i pedofili. Ubijao je isključivo kriminalce, hladnokrvno i brutalno, na način koji do tada nije bio viđen.

Njegov prvi i jedini zločin van zatvora dogodio se kad je imao 21 godinu. Tada ga je pedofil po imenu Džon Farel kontaktirao zbog seksualnih usluga. Farel mu je pokazao fotografije zlostavljane dece, podstičući Modslija na nasilnu reakciju koja ga je dovela do brutalnog ubistva. Bio je osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu, a zbog ozbiljnih psihičkih problema stručnjaci su preporučili da nikada ne bude pušten na slobodu.

Ovaj zločin doveo ga je u psihijatrijsku bolnicu Brodmur, gde je počinio svoj drugi monstruozni zločin. Godine 1977. dogovorio se s drugim zatvorenikom i zajedno su zatvorili Dejvida Čismena, osuđenog za pedofiliju, u njegovu ćeliju, a tokom devet sati mučenja, doveli su ga do smrti.

Jedan od najokrutnijih zločina i doživotna zatvorska kazna

Ovaj zločin bio je razlog zbog kog je prebačen u zatvor Vejkfild, mesto rezervisano za najopasnije zatvorenike u zemlji. No, to ga nije sprečilo da 1978. godine počini još dva ubistva. Prva žrtva bila je Seli Darvud, osuđen za mučenje svoje žene. Modsli ga je pozvao u svoju ćeliju i usmrtio ga nožem.

Kasnije je pozvao još nekoliko zatvorenika da mu se pridruže, ali niko nije pristao. Stoga je krenuo u lov na drugu žrtvu i uspeo je da stavi Bila Robertsa, zatvorenog zbog silovanja sedmogodišnje devojčice, u ćošak. Modsli ga je ubio tako da mu je zabio oštru viljušku u uho i mozak.

Iako je bio sa zatvorskim službenicima za vreme zločina, nije se nikada zvanično dokazalo da je pojeo mozak svoje žrtve, ali od tada će biti poznat kao „kanibal“.

Kada je Modsli bio siguran da je Roberts mrtav, mirno je prišao zatvorskom čuvaru i rekao mu da će ih večeras biti dvoje manje za večerom i upozorio da na sledeće ubistvo neće dugo čekati.

Nakon ovih zločina, vlasti su pronašle način da ga spreče da više ikome naudi i izgradili su izolacijsku ćeliju od neprobojnog stakla u podrumu zatvora. Ćelija je nazvana „stakleni kavez“ jer je bila vrlo slična zatvoru u kojem je držan filmski Hanibal Lektor.

Godine 2000. zatražio je skraćenje vremena provedenog u izolaciji, ali je odbijen. Kako bi bolje podneo samoću, takođe je tražio dopuštenje da igra društvene igre s čuvarima ili da mu daju papagaja, a pretio je da će, ako mu to ne omoguće, uzeti kapsulu cijanida kako bi okončao svoj život. Svoj 64. rođendan proveo je igrajući videoigru „Call of Duty“.

U jednom od svojih intervjua izjavio je: „Ne nadam se više ničemu. Nijedan službenik me ne zanima i brinu se samo da se, kad otvore vrata, što pre vratim u ćeliju. Mislim da bi policajac mogao da zastane i malo popriča sa mnom, ali to nikad ne uradi. Ovo je kao da se vraćam u detinjstvo, u sobu u kojoj sam bio zaključan šest meseci i to me proganja.”