PAŠA KOJI JE PISAO ĆIRILICOM: Kako je Đorđe Berović, skadarski Srbin postao i grčki knez i turski paša

Oko datuma rođenja Đorđa Berovića vlada bespotrebna konfuzija. „Almanach de Gotha” u svom izdanju iz 1896. kaže da je rođen 29. septembra 1845, ali sve umrlice u tada već jugoslovenskoj štampi (preminuo je 21. oktobra 1925) navode 1842, dok se na njegovom nadgrobnom spomeniku nalazi precizan datum: 13. oktobar 1842. Često se greši i oko mesta smrti i ukopa: nije u pitanju Venecija već Dubrovnik.

Konfuzija katkad vlada i oko njegove etničke pripadnosti. Neki grčki izvori navode da je bio Albanac, a drugi kažu da je bio Albanac slovenskog porekla, ne znajući da je rodni grad Đorđa Berovića, Skadar, u 19. veku bio multietničko središte s dosta Srba, koji su bili manjina prisutna u političkom, kulturnom i privrednom životu grada; dve najuglednije familije među njima bile su Popović i — Berović. Uostalom, čak i albanska „Wikipedija” govori o srpskom etničkom poreklu.

Sam Berović-paša je pisao ćirilicom i njome se potpisivao, iako je odrastao u većinski rimokatoličkom Skadru, iako se školovao u Padovi, gde je završio prava, i iako je kao mladić primljen u sultanovu službu. Kako je do toga došlo? Piše Berović-paša u svojim memoarima:

„Petnaestog decembra 1863. objavljen je u Upravnom Savjetu skadarskog vilajeta jedan ferman sultana Azisa, prema kome se imala organizovati u Carigradu jedna počasna garda sultanova, pod imenom Silah-soranihasa. Oni će se sastojati iz sedam četa. U svaku četu će ući po deset mladića iz odličnijih porodica muhamedanske i hrišćanske vere, i to iz ovih sedam pokrajina: Sirije, Urbana, Kurdistana, Tarabulusa, Bosne, Gornje i Južne Albanije.

Ti mladići nisu smjeli biti mlađi od 21 i stariji od 25 godina, i morali su imati sva dobra svojstva, fizička i duhovna. U smislu tog fermana, prema kome se iz Skadra imalo uzeti tri mladića muhamedanske, pravoslavne i rimokatoličke vere, odmah su objavljeni izbori u sve tri skadarske opštine. Muslimanska opština izabrala je Aslan-bega Sokolovića, rimokatolička Gećia, a pravoslavna – mene.”

NIKOLA TESLA ODBIO ČUVENU GLUMICU: Nije bio klasičan lepotan, ali žene su ga obožavale

Familija se plašila da će Đorđe preći u islam, posebno je strahovala sestra njegovog pokojnog dede, Jela Popović, i nije vredelo što im je obećavao da to neće učiniti ni po koju cenu, nisu verovali; smirili su se tek kada se pred popom Jeftom Štirkićem zakleo nad jevanđeljem.

Po dolasku u Stambol, stekao je naklonost sultana Abdula Hamida, i posle tri godine u sultanovoj gardi, krenulo je njegovo uzdizanje u administraciji carevine: od viceguvernera Bitolja do onoga Jedrena, druge prestonice, preko kneza Samosa do poslednjeg guvernera Krita.

Pomenuti „Almanach de Gotha” ga te 1896. opisuje kao „rođenog u Skadru (Albanija)”, i kao „vladajućeg kneza” Samosa i visokog funkcionera Osmanske carevine, imenovanog na tu funkciju prethodne godine, nakon što se 1893. oženio „kneginjom Marijom”.

Samos je 1830. pretvoren u vazalnu kneževinu Osmanske carevine, pod zaštitom Rusije, Britanije i Francuske, s četiri lokalna predstavnika i svojim knezom, kojeg je imenovao sultan, uz obavezu da bude hrišćanin — zato je to postao Đorđe Berović.

Grci na Samosu su ga zavoleli jer je za godinu i po dana vladanja zaveo red u državnu službu, uvek striktno radno vreme, sagradio dva akumulaciona jezera za navodnjavanje, doneo zakon kojim se zabranjuje ribarenje u vreme mrešćenja, između ostalog, osnovao Arheološki muzej, i po odlasku u državnoj kasi ostavio sedam hiljada zlatnih lira, iako po dolasku nije zatekao ni jednu.

Septembra 1896. seda u „vruću” stolicu guvernera Krita, gde bukti sukob između pravoslavnih i muslimana (koji tada čine oko četvrtine ostrvske populacije—početkom veka su bili skoro polovina—ali su većina u najvećim gradovima): ispostaviće se, biće poslednji osmanski guverner tamo.

Postavljen je uz saglasnost Velikih sila, a komandovao je i kritskim međunarodnim mirovnim trupama, među kojima je bio i jedan crnogorski odred po zapovedništvom Mašana Božovića — u njihovu čast kasnije će se dugo jedan trg u Hanji zvati Trg Crne Gore.

Neki grčki istoričari kažu da je krajem te godine dobio nalog da organizuje likvidiranje pravoslavnog stanovništva; on je to, navodno, odbio, i sve obelodanio stranim konzulima; i dok su Grci i „Turci” jedni drugima palili kvartove, Velike sile su intervenisale, pa 1898. organizovale novu vlast na ostrvu, Kritsku Državu, koja će opstati do 1913, kada će se formalno sjediniti sa Kraljevinom Grčkom, mada je de fakto bila s njom sjedinjena još 1908.

Berović-paša se tako već februara 1897. povukao s položaja guvernera i zajedno sa svojom suprugom Marijom (rođenom Vartalitis, carigradskom Grkinjom) i ćerkom jedinicom Rajnom, ukrcao na jedan austrijski brod i preko Krfa i Trsta otplovio za Veneciju, gde je boravio do 1916, nakon čega je otišao u Rim; 1919. je bio u Beogradu, a već naredne godine u Dubrovniku, u kojem je i umro i bio sahranjen, rekosmo, 1925.

Supruga Marija, poliglota kao i njen muž, nadživela ga je deset godina; oboje su bili nosioci visokih odlikovanja, između ostalog i Jerusalimskog viteškog krsta. Njihova jedinica Rajna udala se, tokom boravka u Rimu, za srpskog oficira Dragomira Paljića, sa kojim je u glavnom gradu Italije, pre povratka u domovinu, dobila sina Đorđa.

Od Kritske Države, a to je kasnije priznala o Kraljevina Grčka, Berović-paša dobio je, zbog zasluga, mesečnu stipendiju od 400 zlatnih franaka, mada se čini da isplata nije uvek bila redovna i ekvivalentna tome, iz raznih razloga (za vreme Prvog svetskog rata postojala je zabrana iznošenja zlata iz zemlje). Posle njegove smrti grčka država je po svemu sudeći istu penziju prenela na njegovu suprugu.