„TEŽE MI JE BILO PROTIV PARTIZANA, A DRŽA PROTIV CRVENE ZVEZDE“: Zoran Vulić o svojoj uzbudljivoj fudbalskoj karijeri!

Vulić se osvrnio na period koji je proveo u Hajduku iz Splita i prisetio nastupa za nekadašnju reprezentaciju Jugoslavije.

Vulić je debitovao u Hajduku kod legendarnog Tomislava Ivića.

„U subotu smo osvojili Kvarnersku rivijeru, u nedelju je Tomislav Ivić tri igrača iz juniorskog tima prekomandovao među seniore: Pudara, Šeparovića i mene. Igrali smo protiv Partizana i jedan detalj mi je ostao urezan u sećanju. Branio je Rade Zalad i verujte mi, koliki je bio, od njega ni gol nisam video. Prilično demorališuće za klinca koji tek stupa na veliku scenu. Činilo mi se da nikada u životu neću uspeti da zatresem mrežu. Srećom, Hajduk je pobedio sa 4:0 i to mi je vratilo poljuljano samopouzdanje“, priča legendarni fudbaler za MONDO u sklopu emisije „Mojih Top 11“.

Bio je specijalista za duele protiv timova ’velike četvorke’.

„Zabio sam Zvezdi gol za pobedu od 1:0 u Splitu, branio je Dika Stojanović. Partizanu na centaršut Dževada Prekazija u jednoj spektakularnoj utakmici koja se završila 3:3. Dinamu sam redovno tresao mrežu, sećam se gola Stinčiću za pobedu od 3:1 na Poljudu. Ležale su mi velike utakmice, bili su pravi igrači, vatrena atmosfera. Osećali ste da težite nekom važnom cilju, da ste neko i nešto. Svi vas tapšu po ramenu, navijači su živeli za pobede u derbi susretima. Zvezda i Hajduk su u to vreme bili daleko iznad drugih klubova u Jugoslaviji.“

Uprkos tome, Partizan je uvek bio tvrd orah za momke u ’bilim’ dresovima.

„Iskreno, teže mi je bilo protiv Partizana, a draže protiv Crvene zvezde. Voleo sam da igram na Marakani. Izađeš na teren, čuješ onaj huk sa tribina, sve ono što prati jednu veliku fudbalsku predstavu. Delije su za mene bile najbolja navijačka grupa u bivšoj Jugoslaviji. Možda i na Balkanu. Naravno, iz moju Torcidu.“

Zvezda mu se isprečila na putu ka oba trofeja Maršala Tita koja je osvojio u dresu Hajduka.

„Igrali smo dve finalne utakmice 1984. godine. U prvoj na našem stadionu, dosuđen je penal za Hajduk u 87. minutu. Ni Baka ni Zlatko nisu htelu da šutiraju. Preuzeo sam odgovornost i lako matirao Tomicu Ivkovića. Dobili smo ih 2:1, u Beogradu se završilo 0:0, što nam je bilo dovoljno za veliko slavlje usred Marakane.“

Tri godine kasnije, nova drama u okršaju dva ljuta rivala, ali stepenicu pre finala.

„Izgubili smo 2:1 kod kuće i pobedili 1:0 u revanšu koji se igrao u nemogućim uslovima. Blato do članaka. Penali su rešavali pitanje pobednika, posle 5:5 red je došao na mene. Lopta je ušla u mrežu, okrenuo sam se i prekrstio. Sudija mi je dao žuti karton koji me je isključio iz konkurencije za finale, ali su me u klubu još drastičnije kaznili. Oduzeli su mi traku i morao sam ubrzo posle toga da odem iz Hajduka.“

Nesvakidašnja sankcija nije ga omela da bude uz svoje drugove na stadionu JNA protiv Rijeke.

„Stajao sam iza gola kad su se pucali penali i provocirao golmana Ravnića. Mauro je moj prijatelj i koristim ovu priliku da ga puno pozdravim. U žaru borbe je sve dozvoljeno. Tih 90 ili 120 minuta imaš pravo na sve, posle pružiš ruku i idemo dalje kao da se ništa nije dogodilo.“

Na tribinama pakleno, na terenu muški i beskompromisno.

„Jednom me je onaj Jelikić dobro istukao. Došao sam iz vojske, bio sam željan igre i nije me mogao zaustaviti. Zato se služio drugim sredstvima, čak me je u jednom duelu udario šakom u nos. Nema veze, borba je bila takva. Bez zamerke i sa moje i sa njegove strane.“

Smetnje na vezama sa Hajdukom pokušali su da iskoriste Dinamo i Crvena zvezda:

„Posle skidanja trake, Dinamo je bio moja najbliža opcija, ali me Hajduk nije pustio. Interesovala se i Crvena zvezda. Ne krijem, razgovarao sam sa Džajićem i Cvetkovićem u hotelu Jugoslavija. Džaja me je puno cenio kao igrača.“

Želje su jedno, emocije nešto sasvim drugo.

„Morate da me razumete, da sam u tom trenutku otišao u Zagreb ili Beograd, otac bi mi doživeo nervni slom. Bio je Hajdukovac od glave do pete. Ne mogu vam opisati atmosferu u kući u zavisnosti od rezultata utakmice. Sve mu uzmi, samo mu Hajduka ne diraj. Usadio je u mene tu ljubav prema klubu i nisam smeo da ga izdam. Pamtim i danas suze koje sam prolio za vreme prijateljske utakmice protiv Benfike. Svečano otvaranje reflektora na Poljudu, spektakl na terenu, ali je moj Ante procenio da je bezbednije da ostanem van stadiona. To je jedina utakmica slavne generacije Hajduka koju nisam pratio uživo s tribina.“

Nije mogao da izabere atraktivnijeg protivnika za vatreno krštenje u dresu Jugoslavije.

„Izgubili smo od Brazila 4:2, Ziko nam je zabio tri komada. Sećam se trave koja je bila neuobičajeno visoka, bukvalno se kopačke nisu videle. Nama sporo, ali za njih idealno. Dobro smo se držali, Baka je odigrao odličnu utakmicu. Brazilci su svima nama bili pojam fudbalske lepote. Svaka čast Argentini i Nemačkoj, ali Brazil je Brazil. Kad igraš protiv njih, kao da igraš protiv Tima sveta. Meni je ta utakmica u Resifeu draža od Svetskog prvenstva u Italiji.“

U dva kvalifikaciona ciklusa (EURO 88 i SP 90), svega dva nastupa. Skromno za igrača njegovih kvaliteta. „Iskreno i pošteno, bilo je na toj poziciji boljih od mene. Odigrao sam protiv Severne Irske u Belfastu u pobedi od 2:0 i protiv Kipra kada smo overili plasman na Mundijal 1990. Sedeo sam dvadesetak puta na klupi, nisam ušao. Za mene je bila ogromna čast da budem u društvu tih momaka kao potencijalni kandidat za startnu postavu najboljeg državnog tima.“

Potpuno obrnuta situacija na Svetskom prvenstvu u Italiji.

„Izborio sam se za mesto na premijeri protiv Nemačke, ali smo Baljić, Dejo i ja platili ceh zbog loše partije i poraza od 4:1. Sve se slomilo na nama. Osim nas je opravdano odmorio protiv Kolumbije, ali sam već protiv Emirata ušao sa klupe umesto Zlatka Vujovića. Veliko iskustvo i jedna strašna generacija koja je uz minimalnu dozu sreće mogla i do finala Svetskog prvenstva.“ – zastao je na trenutak, pa nastavio:

„Da budem otvoren do kraja, možda sam i ja malo zaj…ao. Nisam pucao penal, a dan pre toga na treningu, od 10 šuteva, 10 sam poslao u mrežu. Nisam smeo da dozvolim Brnoviću da krene ka lopti, morao sam da preuzmem odgovornost. Doduše, žuljevi su mi posle utakmice bili kao lubenica, možda je i to razlog što se nisam javio za penal. Došlo je do konfuzije u četvrtoj seriji i sve je palo u vodu.“

Bukvalno sve. Čak i Piksijeve čarolije u Veroni protiv Španije.

„Piksi je Maradona. Često me pitaju ko je bolji, Pape ili Piksi. To je nemoguće izmeriti, obojica su bili igrači vanserijske klase. Španija je za mene bila ogroman motiv jer sam igrao tada za Majorku i bilo mi je ćef da im dokažem ko je ko u fudbalu. Argentina sa Kaniđom, Buručagom, Ruđerijem, takođe izazov na nivou Svetskog prvenstva. Govorilo se da im je golman slaba tačka, a Gojkočea ih je i odveo do srebrne medalje.“

Jugoslavija je sa deset igrača nadigrala aktuelnog svetskog šampiona.

„Ma to je strašno. Safet spoljnom, genijalan pas, Jozić glavom sa pet metara, sam kao duh. Ili onaj Piksijev prijem, centaršut na drugu stativu i Sušićeva šansa. Dejin zicer… Pa još jedna Jozina šansa kad sam ga gađao iz auta, ’balun’ je za milimetar prošao pored stative. Detalji koje pokušavam da zaboravim, ali ne vredi. Godine prolaze, žal je velika, a ponos još veća. Igrao si sa majstorima, dao maksimum, niko ti ništa ne sme zameriti. Dalje je otišla srećnija, nikako bolja ekipa.“

Vulić o Piksiju

Posebne reči hvale Vulić je imao za aktuelnog selektora Srbije Dragana Stojkovića Piksija.

„Takvi se teško rađaju. Ali nema više ni trenera koji znaju izbrusiti takve dijamante. Piksi je bio igrač daleko izvan svog vremena. Jedina mana mu je što nije imao argentinski, italijanski ili španski pasoš. U tom slučaju, dobio bi četiri Zlatne lopte kao najbolji fudbaler na svetu. Maradona je za mene fudbalski vanzemaljac, ali je Piksi u tom periodu bio uz rame Maradoni. Obožavao sam da igram pored igrača kao što su Piksi, Dejo, Boban, Pape… Oni te teraju da budeš bolji nego što jesi“ rekao je proslavljeni as Hajduka.