I AKO JE POSTALA IKONA POP KULTURE NJEN ŽIVOT JE BIO DALEKO OD GLAMURA: Životni pakao legendarne olimpijke

Nađa je rođena 12. novembra 1961. godine. Nepunih 15 godina kasnije, na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976, iznenadila je svet svojim neverovatnim nastupom. Neobičnom fizičkom pojavom, visinom od samo 149 centimetara i teškom svega 38,5 kilograma, Nađa je skakala do dvovisinskog razboja kao da je bila stvorena za to. Njena izvedba bila je besprekorna, svaki pokret doveden je do savršenstva i prva je u istoriji gimnastike dobila ocenu deset, a osmeh na njenom licu odavao je radost koju je osećala dok je izvodila svoje veštine.

Međutim, iza tog osmeha krio se bolan život. Put do slave nije bio lak. Patnja je započela na treninzima, gde je bila izložena teroru. Osim toga, suočila se i sa zatvorom, prvo u Rumuniji, a potom i u Americi.

Ipak, ni to nije moglo da njenu izvrsnost u gimnastici baci u drugi plan

Komaneči je postala sinonim za savršenstvo tog davnog dana u Montrealu. Usred olimpijskog nadmetanja, izvela je vežbu koja je ostala upamćena.

Švajcarski Omega semafor, poznat po svojoj besprekornoj preciznosti koju je NASA koristila za svoja istraživanja, bio je „zbunjen“ neverovatnom izvedbom mlade gimnastičarke. Nađina izvanredna veština je nadmašila i najsofisticiraniju tehnologiju tog doba, ostavljajući sudije u čudu.

Iako je Nađa zaslužila prvu desetku u istoriji gimnastike, tehnički sistem nije bio spreman. Kao rezultat, semafor je prikazao najnižu ocenu, jedinicu, što je izazvalo konfuziju i razočaranje.

U razgovoru za Gardijan, direktor Swiss Timinga, Daniel Baumat, objasnio je situaciju.

Rečeno mi je da 10.00 nije moguće. Tako da smo napravili samo tri cifre.

I Nađa je tada bila šokirana.

12 KOŠARKAŠA KOJI ĆE IGRATI ZA SRBIJU NA OLIMPIJSKIM IGRAMA: Pešić doneo odluku – sa njima igramo za medalju u Francuskoj

Sećam se da sam vežbu uradila prilično dobro, ali ne savršeno. Sećam se da nisam gledala u semafor, ali sam obraćala pažnju na svoju ravnotežu nakon što sam završila vežbu. Tada sam čula veliku buku u sali. Na semaforu sam prvo ugledala broj 073, koji je bio moj takmičarski broj, a zatim i rezultat 1,00 ispod toga. Bila sam u šoku. Ništa mi nije bilo jasno. Sama činjenica da sam dobila prvu desetku u istoriji je velika stvar, a činjenica da semafor nije bio spreman za tako nešto učinila je priču još legendarnijom.

Montreal je bio pozornica na kojoj je ova mlada gimnastičarka iz Rumunije stekla svoju prvu od pet medalja, uključujući tri zlatne, jednu srebrnu i jednu bronzanu. Njen uspeh nije bio samo sportski trijumf; preko noći, Komaneči je postala pop ikona, a njena besprekorna izvedba na gredi, za koju je dobila savršenih deset poena, postala je deo kulturološke baštine izložena na ulazu u čuveni Medison Skver Garden.

Iako su mnoge gimnastičarke osvojile više medalja i titula od Nađe, poput Simona Bajlsa, Svetlane Horkine ili Larise Latinjine, Komaneči je ostala nezamenjiv simbol gimnastike. Njeno ime je postalo sinonim za čistu izvrsnost, a njen uticaj nadmašio je sportske granice.

Zahvaljujući Nađi, Svetska gimnastička federacija je odmah nakon Montreala promenila pravila, zahtevajući da gimnastičarke moraju imati najmanje 16 godina u godini održavanja Olimpijskih igara. Ovaj potez je stavio tačku na mogućnost takmičenja gimnastičarki od 14 godina, čime je Nađin rekord kao najmlađe zlatne olimpijke u gimnastici ostao neprevaziđen.

Njene zasluge nisu ostale neprimećene. BBC ju je proglasio za sportsku ličnost godine 1976, dok ju je Asošiejted pres proglasio za najbolju sportistkinju na svetu. U svojoj domovini, Rumuniji, dobila je najviša priznanja, uključujući zlatnu medalju sa srpom i čekićem i zvanje Heroja socijalističkog rada, što je bilo nezabeleženo u istoriji režima Nikole Čaušeskua.

Ipak, Nađa je otkrila svoju tamnu prošlost tek nakon krvavog svrgavanja Čaušeskuovog režima i bega u Sjedinjene Američke Države. Iza fasade savršenog života krio se mračan scenario, koji je iz današnje perspektive pretvorio njen život u epsku priču sa filmskog platna.

Komanečijevu je pod okrilje uzeo čuvenog trenera Bele Karolija, koji je prepoznao njen izuzetan talenat i integrisao je u svoju školu eksperimentalne gimnastike. Njihov susret, opisan kao sudbonosni, otkriva koliko su sitni trenuci mogli da imaju ogroman uticaj na njenu sudbinu.

Bio je to možda najvažniji trenutak u mom životu.

Za mnoge, Nađa Komaneči je bila vunderkind, rođena za izuzetne sportske podvige. Međutim, njena priča o usponu nije bila uopšte laka. U komunističkoj Rumuniji, gde su disciplina i uspeh bili ključni, ona je vežbala satima pod nadzorom strogog trenera Karolija, nadmašujući granice izdržljivosti. Cilj je bio jasan – robotska preciznost.

Teretana je postala njeno utočište, jedino mesto gde je mogla da pobegne od sumornosti svakodnevice i nemaštine. Dok je van nje bila samo još jedan broj u sistemu, unutar teretane, Nađa je sjala kao zvezda.

Radila sam više nego što su tražili. Nisam imala ništa protiv napornog rada i nikada se nisam žalila.

Njen izuzetan talenat je postao očigledan već u ranom uzrastu. Sa samo devet godina, postala je državna prvakinja, obarajući rekorde kao najmlađa gimnastičarka koja je to postigla. Sa deset godina, već je predstavljala Rumuniju na međunarodnoj sceni i doprinela timskom zlatu u duelu sa Jugoslavijom.

Ipak, prava „eksplozija“ njenog talenta dogodila se na Evropskom prvenstvu u Skienu, Norveška, gde je sa samo 13 godina pokorila takmičenje, osvojivši gotovo sve zlatne medalje, izuzev srebra na parketu.

Posle spektakularnog trijumfa u Montrealu izrasla u svetsku zvezdu, dobivši čak i sopstvenu poštansku marku u Rumuniji. Međutim, iza blještavila slave krio se mračan svet patnje i mučnog preživljavanja.

Medalja uvek ima dve strane

Samo godinu dana nakon osvajanja olimpijske medalje, Nađa je završila u bolnici nakon pokušaja samoubistva, što je samo jedan od jezivih detalja iz njenog privatnog života koji su kasnije izvirili na površinu. Slava i pritisak koji su je pratili bili su preveliki za mladu tinejdžerku, a mučni treninzi u reprezentaciji Rumunije doveli su je do nervnog sloma i teškog perioda.

Bio je to prvi put u životu da nisam morala da idem u teretanu.

Nađa Komaneči

Oporavak nije bio lak, sa vidljivim posledicama kao što je dobijanje viška kilograma i zabrana takmičenja. Iako je bila ikona i heroina Rumunije, bila je samo „potrošni materijal za zabavu“. Ipak, uspela je da se vrati na olimpijsku scenu, briljirajući na Igrama u Moskvi sa dva zlata i dva srebra.

Međutim, pravi izazovi tek su dolazili. Skandal koji je izbio između njenog trenera, Bele Karolija, i sudija na Olimpijadi u Moskvi, poremetio je ionako napete odnose unutar reprezentacije. Karolijeva tvrdnja da su sudije favorizovale sovjetske gimnastičarke izazvala je pometnju i dodatno pogoršala već zategnute odnose.

Turneja „Nađa 81“ joj je upropastila život

Turneja „Nađa 81“ obeležila je prekretnicu u životu slavne gimnastičarke Nađe Komaneči, čija je karijera postala žrtva političkih intriga i ideoloških previranja.

Putovanje autobusom po SAD-u, na kojem su Nađa i njena ekipa rumunskih gimnastičarki upoznale američke kolege, bilo je i mesto gde je Nađa ponovo srela Barta Konera, svog budućeg muža. Ovaj susret označio je početak jednog drugačijeg poglavlja u njenom životu.

Međutim, na ovoj turneji dogodilo se nešto što će zauvek promeniti tok Nađinog života. Njeni treneri, Bela i Marta Karoli, zajedno sa koreografom Gezom Pozarom, odlučili su da ostanu u Americi, prebegavši iz Rumunije. Ova odluka nije samo označila kraj jedne ere za rumunsku gimnastiku, već je imala duboke posledice po samu Nađu.

Odbivši ponudu da ostane sa njima i prebegne, Nađa je napravila grešku koja je skupo koštala. Strahujući da bi i ona mogla da pokuša beg, rumunske vlasti su je stavile pod kućni pritvor. Kao nacionalno blago, njen svaki korak je bio pod strogim nadzorom, a perspektiva karijere joj je bila uništena. Pod prismotrom zloglasne tajne službe, njena sloboda bila je svedena na minimum, a svaki aspekt njenog života bio je pod lupom režima.

Iako je formalno imenovana za trenera u nacionalnom gimnastičkom savezu, stvarna situacija bila je daleko od slobode. Nađa je bila zarobljenica sistema koji je gušio njenu slobodu i kontrolisao svaki korak. Imala je samo 20 godina.

Praćena je i prisluškivana. Bilo je nemoguće da Nađa uradi nešto a da oni ne znaju.

Izveštaji Sekuritatea, oslobođeni od tajnosti nakon pada komunizma, otkrivaju mračnu stvarnost koja je vladala iza kulisa rumunske gimnastike, posebno živote gimnastičkih legendi poput Nađe Komaneči.

Rumunski novinar Stejarel Olaru imao je pristup tim izveštajima i otkrio je jezive detalje. Između treninga i religioznog života, Nađa nije bila preterano zabrinuta zbog prisluškivanja, iako je imala osećaj da se nešto čudno dešava. Olaru opisuje u svojoj knjizi „Nadia i Securitate“ torture koje su Nađa i druge gimnastičarke trpele pod vođstvom bračnog para Karoli.

Gimnastičarke su bile izgladnjivane, tukle, i ostajale bez medicinske pomoći, a čak su im davani lekovi koji su usporavali njihov rast. Ovi detalji bacaju svetlo na mračnu stranu gimnastike u to vreme.

U knjizi se detaljno opisuju patnje gimnastičarki, od izgladnjivanja do fizičkih i psihičkih zlostavljanja. Olaru je opisao situacije u kojima su devojke morale da jedu pastu za zube jer su bile izgladnele, a čak su ponekad morale da piju vodu iz klozetske šolje jer im je bilo zabranjeno da piju vodu. Bulimija je bila česta pojava, a devojke su morale da izmisle veštine skrivanja hrane kako bi preživele.

U intervjuu koji je uključen u knjigu, Nađa Komaneči je otkrila šokantne detalje, uključujući kako je bila fizički kažnjavana i prinuđena da ne jede tri dana. Bela Karoli, jedan od trenera koji je bio optužen za zlostavljanje, odgovorio je na optužbe na način koji je podsećao na distanciranje nacističkih zločinaca, tvrdeći da samo radi svoj posao i ne oseća potrebu da se brani.

Surova istina o sadisti koji ju je uništavao

Čak su i agenti tajne policije Sekuritate nazivali Karolija „sadistom“.

Bio je nasilnik, stvarao je strah u svojim gimnastičarkama. Kada sam mnogo godina kasnije razgovarao sa Nađom, prebledela je od užasa kada je čula njegovo ime. Bio je ljubomoran. Kada bi mu pričali o Nađinim uspesima, pocrveneo bi od besa. On je verovao da je zaslužio zlatne medalje, a ne Nađa.

Nađa je uprkos svim problemima koje je imala sa Karolijem, ipak bila deo rumunske delegacije na Olimpijskim igrama 1984. u Los Anđelesu. Međutim, njeno prisustvo na Igrama nije bilo u statusu zvaničnog trenera, već je bila samo posmatračica. Razlog za ovakav status leži u političkim događajima toga vremena.

Rumunija i SAD su sklopile dogovor da SAD više neće primati prebegle iz Rumunije. Zato je Rumunija bila jedina zemlja Istočnog bloka koja je učestvovala na tim Igrama, sve ostale komunističke zemlje su ih bojkotovale kao odgovor na Zapadni bojkot Moskve četiri godine ranije. Vlada je dozvolila Nađi da dođe u Los Anđeles, ali je tamo bila pod posebnim nadzorom.

Posebno zanimljivo je da je, uprkos prisustvu Nađe na Igrama, bilo zabranjeno bilo kakvo direktno ili indirektno komuniciranje s Belom Karolijem, koji je tada bio trener američke reprezentacije. Nađa je morala samo da posmatra kako Karolina nova učenica Meri Lu Reton dominira na Igrama, dok je ona sama ostala izvan fokusa takmičenja.

Bukvalno, Nađa je bila zatočenica partijea kasnije, kada je već prebegla na Zapad, njena majka je otkrila da ju je diktatorov sin Niku Čaušesku silovao kada je imala 17 godina. Nađa nikada nije potvrdila tu priču, ali nije ni demantovala.

U skladu sa statusom svoje porodice, Niku se ponašao bahato i nije stao ni pred čim da dobije ono što je želeo. Nađa je bila njegova slabost i odlučio je da je ima po svaku cenu.

Komaneči je tada bila zaljubljena u pevača i glumca Stefana Banicu, a nakon što je Niko Čaušesku saznao za tu vezu, te da je Nađa trudna sa glumcem, poslao je tajnu službu da „ubedi” glumca da napusti trudnu devojku. Sledećeg dana, kada je saznala šta se dogodilo, Nađa je pobacila i ponovo pokušala da sebi oduzme život.

Moj život je poprimio novi mrak. Nisam imala primanja, moja porodica je bila gladna. Takođe, uvredljivo je što nisam smela da putujem. Kako je moja karijera bila uništena, više nisam imala razloga da budem srećan. Samo sam morala da slušam bez pitanja, baš kao što sam radila celog života. Da Bela nije prebegao, naravno da bi me i dalje posmatrali, ali njegov potez je bio kao reflektor koji me je zaslepio kao nikada. Bila sam njihov zatvorenik. U stvari, to sam bila ceo život.

Beg iz Rumunije i novi „mrak“

Nađa je morala da se suoči s mračnim preokretom u svom životu nakon što je odlučila da prebegne iz Rumunije. Njena odluka da napusti zemlju koja ju je odgajila dogodila se u noći 27. novembra 1989. godine, samo nekoliko nedelja pre početka Rumunske revolucije.

Pod vođstvom Konstantina Panaita, Rumuna koji je kasnije postao američki državljanin, Nađa je prešla mađarsko-rumunsku granicu oko Čenada. Putovanje prema slobodi bilo je ispunjeno izazovima, s dugim pešačenjima i noćnim prelascima kroz Mađarsku i Austriju. Ipak, njihova odlučnost donela im je nadu u bolji život u Sjedinjenim Državama.

I danas, kada razmišljam o tome, oči mi se pune suzama. Nikome nisam rekla. Znali su samo moj brat i njegova žena, koji su me tajno pratili do granice sa Mađarskom. Plašio sam se da će moja majka umreti od tuge kada sazna, ali više nisam mogao da živim u toj zemlji.

Međutim, nada u bolji život u SAD-u brzo je izbledela, jer ju je tamo čekao novi horor. Umesto američkog sna, Nađu su dočekale nove nedaće.

Konstantin Panait, muškarac koji je bio ključan u njenoj emigraciji, započeo je ljubavnu vezu sa slavnom gimnastičarkom, iako je već bio oženjen. Ova skandalozna veza nije prošla neprimećeno u očima Puritanske Amerike, a Nađa je dodatno narušila svoj imidž od čuda od deteta koje je osvojilo srca sveta gimnastike.

Na pitanje novinara kako komentariše Panaitov brak, Nađa je hrabro odgovorila: „Da, pa šta?“ Ovaj jednostavan odgovor bio je dovoljan da se pređe sa priče o njenim sportskim dostignućima na senzacionalističke naslove o preljubi i tabloidne tračeve.

Izjava Panaitove supruge dodatno je rasplamsala bes američke javnosti prema Nađi.

“Sada se kajem što je moj muž pomogao Nađi da pobegne jer mi je to uništilo život.“

Iako nije pokazivala preveliku brigu zbog negativnog publiciteta koji ju je pratio, Nađa Komaneči je svaku priliku koristila da javno osudi svog bivšeg trenera Belu Karolija. Ipak, uprkos javnom sukobu, Karoli je gajio zabrinutost za Nađu, posebno izraženu prema njenoj vezi s Panaitom.

U izjavi za LA Times, Karoli je istakao svoju rezervisanost prema Panaitu.

Cenim njegovu hrabrost da je izvukao Nađu iz Rumunije, ali ne poznajem ga dovoljno da bih znao njegove prave namere i planove. Želim biti siguran da je njegova namera zaista pomoći Nađi

Ove sumnje uskoro su se pokazale opravdanima.

Na prvi pogled, Nađin život u Sjedinjenim Državama izgledao je kao novi početak. Snimila je nekoliko televizijskih emisija, a pripremao se i film o njenom životu. Međutim, ta sjajna fasada skrivala je mračnu stvarnost – Nađin život je tonuo u haos. Muškarac koji ju je nekada spasao, Panait, pretvorio se u njenog otmičara.

Kada sam stigla u Sjedinjene Države, ovaj čovek me je držao zarobljenu. Nisam imala dozvolu da kontaktiram bilo koga. Nisam mogla čak ni da pozovem svoju porodicu u Rumuniji

Izolovana od spoljnog sveta, bila je ponovo zarobljena.

Panait je imao potpunu kontrolu nad njenim životom, preteći da će je deportovati nazad u Rumuniju ako otkrije bilo šta o svakodnevnim zlostavljanjima. Krao je novac koji je zarađivala od intervjua i televizijskih pojava, a najgora su bila fizička, psihička i seksualna zlostavljanja.

Iako sam bila u slobodnoj zemlji, osećala sam se zarobljeno. Koristio me je samo za novac. Želela sam da vidim Karolija, ali Panait mi nije dozvolio. Svaki dan sam plakala.

Spas ili ipak ne?

U nizu nezapamćenih događaja koji su pratili životnu priču Nađe Komaneči, poslednje poglavlje donosi novo iznenađenje, saznanje o tragediji i gubitku. Aleksandru Stefu, rumunski patriota i bivši trener ragbi tima, postao je ključni akter u ovoj priči, koja je na kraju imala tužan ishod.

Stefu, koji je živeo u Montrealu i bio deo tamošnje sportske zajednice, prijateljstvo je delio i s Belom Karoljijem, poznatim trenerom. Karolji, koji je već dugo osećao neku nelagodu u vezi s Nađom, odlučio je da angažuje Stefua i priredi zamku za Panaita.

Ta zamka, koja je ponudila posao Panaitu i Nađi u Montrealu, otkrila je pravo lice Panaita – pohlepnog čoveka koji je video Nađu samo kao izvor novca. Prihvativši ponudu, Panait je odveo Nađu u Montreal.

Kada je Stefu upoznao Nađu, odmah je naslutio da nešto nije u redu. Iako mu nije direktno rekla, njeno ponašanje je govorilo dovoljno. Sledećeg jutra, Panait je nestao iz Montreala, odnoseći sa sobom 150.000 dolara Nađinog novca.

Ovaj događaj je konačno oslobodio Nađu, a uz Stefuovu podršku, uspela je da započne novi život u Montrealu. Međutim, radost je bila kratkog veka. Preselivši se sa Stefuom i njegovom porodicom, Nađa je nastavila s gimnastičkim nastupima i ostala u kontaktu s Bartom Konerom.

Ali jedan telefonski poziv potresao je njen svet. Policija ju je obavestila o tragičnoj smrti Stefua, koji je stradao u ronilačkoj nesreći u svojoj 47. godini. Ova neočekivana tragedija bacila je senku na njenu nadu za mirnijim i srećnijim životom. Nađa Komaneči, koja je preživela tolike oluje, morala je još jednom da se suoči sa gubitkom i tugom.

Kao što kažu, svaka oluja ima svoj kraj, a za Nađu, taj kraj dolazi u obliku Barta Konera, čoveka čija je podrška i ljubav postala ključna za njen novi početak.

Slika koja je postala ikona, poljubac u obraz koji je Koner dao Nađi 1976. godine nakon osvajanja njihovih turnira, postao je simbol njihove posebne veze. Iako su se rastali zbog okolnosti u kojima je Nađa živela, Koner je godinama pažljivo pratio njen put.

Nakon tragične smrti Aleksandra Stefua, Nađa je pronašla utehu u Konerovom zagrljaju. Koner, koji je upravo otvarao svoj gimnastički klub, video je priliku da Nađi pruži sigurnost i podršku koja joj je bila preko potrebna. Živeći godinu dana zajedno samo kao prijatelji, njihova veza polako je rasla.

Nakon nekoliko godina veze, Koner je konačno odlučio da zaprosi Nađu na njen rođendan 1994. godine. Nađa je duboko u sebi znala da je to bio sledeći korak.

Dve godine nakon što su se verili, dvoje bivših olimpijskih šampiona, Nađa Komaneči i Bart Koner, konačno su se venčali u velikom stilu u Bukureštu.

Za Rumuniju, dan venčanja nacionalne heroine bio je više od samo slavlja. Postao je državni praznik, kada je gotovo ceo narod zastao kako bi proslavio ovaj poseban događaj. Nacionalna televizija je prenosila ceremoniju uživo, obeležavajući ovu istorijsku ljubavnu priču.

Venčanje Nađe Komaneči i Barta Konera označilo je početak nove ere za ovaj par, pružajući Nadiji konačno sreću koju je toliko zaslužila.

27 April 1996: Olympic gold medal winner and University of #Oklahoma gymnast Bart #Conner and gymnastics #Olympic gold medalist Nadia #Comăneci are married in Bucharest, #Romania. They run a #gymnastic center in #Norman, Oklahoma. #ad https://t.co/ayX63xJrWM pic.twitter.com/iHul1gy9Tx

— Today In History (@URDailyHistory) April 27, 2021

“ Kada se osvrnem na sve što mi se desilo u životu, mislim da ne bih ništa promenila. Ne postoji ništa što bih uradila drugačije jer je svaki detalj u mom životu bio ključan za to kakva sam danas.“ Izjavila je Nađa