DOGOVOR O BUDUĆEM MIRU VODIĆE SE IZMEĐU SAD I RUSIJE: Za Evropljane tu nema mesta

Slobodan Samardžija

„Dogovor o budućem miru u Ukrajini vodiće se između SAD i Rusije. Za Evropljane tu nema mesta”, izjavio je nedavno ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski. Bilo je to svojevrsno priznanje da je rat započet 2014. vođen prevashodno između zapadne i istočne vojne sile, a da su države Starog kontinenta (sem Velike Britanije) u njega upletene bez sopstvene volje i, uglavnom, zahvaljujući sticaju loših okolnosti. Takođe, posredno rečeno, u tom budućem dogovoru o malo čemu će se pitati i nadležni ukrajinski političari.

Opšte je mišljenje da potpuna kapitulacija druge po veličini evropske države niti bi bila dobra, niti bi vodila trajnom miru. Potrebno je stoga pronaći rešenje koje bi jednako zadovoljilo Vašington i Moskvu, ne bi do kraja unizilo Kijev, a, istovremeno, bi delovalo kao jasan šamar Briselu. Ukratko, traži se dogovor koji bi obezbedio prestanak neprijateljstva, prevashodno u centralnom delu Evrope, jer ne može se odbaciti mogućnost da se koplja u budućnosti ukrste u nekom drugom delu sveta.

Zapadni saveznici okupljeni u NATO-u nisu uspeli da se domognu ruskih granica. Barem ne onih na koje su bacili oko. Po mišljenju nove američke administracije, glavni krivac za to su – Evropljani. S razlogom ili bez njega, svejedno. Sve što je činjeno od 2014, kada je u Ukrajini izvršen politički prevrat i legalno izabrani predsednik Viktor Janukovič smenjen sa dužnosti, ispostavilo se kao zaludan posao. A gubitnicima ne pripada mnogo stolica za pregovaračkim stolom.

Tek ustoličeni novi stanar Bele kuće u Vašingtonu, kao adut za postizanje mira, najavio je čak 24.000 novih sankcija Rusiji. Drugim rečima, njegova namera je da podeli planetu na dva sveta: američki i ruski. Ostalima, bez obzira na veličinu, mnogoljudnost ili ekonomsku snagu, preostaje tek da se priklone jednoj ili drugoj strani. Naravno, prema potrebi i u skladu sa sopstvenim interesima. Ovo se na izvestan način razlikuje od koncepta BRIKS-a koji podrazumeva slobodu svakoga da odlučuje o sopstvenoj sudbini, ali barem moguće ratove stavlja u drugi plan. Da li će se pomenutoj ideji prikloniti i vojna industrija SAD, koja, po mnogima, direktno upravlja svetskim krizama, tek ostaje da se vidi.

Ono što u Trampovim planovima prvo pada u oči je da je i u ovom slučaju Evropa potisnuta u stranu, osim ako se ne računaju otvorene pretnje sankcijama upućene i starom delu sveta. Kolevka zapadne civilizacije u pokušaju da kopira američki koncept društva dovela je sopstveni opstanak u pitanje. A bez pomoći sa strane prekoatlantskog saveznika, ili odvojen od Rusije, centralni deo sveta nema mnogo šanse da se izvuče iz sadašnjih nevolja.

Pokušaj ulivanja nove energije, zasnovan tokom godina na dovođenju vanevropske radne snage, brzo se vratio kao bumerang. Entuzijazam posle velikih ratova je uveliko iscrpljen. Ispada da će naš kontinent morati sam da se izbori za obnovu nekadašnjeg ugleda. A ovdašnji ljudi uveliko su se odvikli od mukotrpnog rada kakav su u svojim romanima opisivali Emil Zola i njegovi savremenici. Pri tome, treba imati na umu da sadašnja Evropa u svom sastavu ima najmanje dva moćna američka vazala: Veliku Britaniju i Poljsku. U Vašingtonu na njih i te kako računaju. I u tom smislu sve navodi na neophodnost traženja pravog puta za saradnju sa velikim istočnim susedom.

Ali vratimo se sudbini Ukrajine. Trogodišnji rat doneo je mnoge promene, a iste se najmanje vide na samom bojištu. Kompletno tamošnje društvo, još od dana „narandžaste revolucije” i Viktora Juščenka, podeljeno je, a potom dovedeno do beznađa. Zemlja nije primljena u zapadno društvo, ni u političkom ni u vojnom smislu. Međunarodni ugled nekadašnje nuklearne sile je uništen, privredna delatnost svedena na nivo pukog opstanka, daleko ispod one iz sovjetskih vremena. Korupcija se ukorenila u svim društvenim slojevima, međuetnički i međureligijski odnosi su zatrovani, apatija se uvukla među ljude…

U takvoj propasti neophodan je dogovor. Pa makar se isti sveo na puko klimanje glavom. Uostalom, Ukrajinci se mnogo nisu pitali ni kada su im deljene puške i kada su upućivani na front sa kojeg se malo ko vratio. Poslednje što ostaje je: što skuplje prodati sopstvenu kožu. Zelenski za takvu priču nije ni sposoban, niti bi mu iko iskreno za to pružio priliku. Uostalom, on odavno nije legalni predsednik. Ostaje ipak sve na dogovoru velikih.

Prema svakodnevnim izveštajima sa fronta, ruske snage neumoljivo napreduju. Ukrajinski vojnici više su zaokupljeni idejom kako da se bez okaljanog obraza predaju protivniku. O tome ko će i u čije ime voditi pregovore o budućnosti zemlje, malo ko od njih razmišlja. Kako rekosmo, o tome neće mnogo morati da razmišljaju ni Evropljani. Ali ukoliko ne žele da budu u potpunosti potčinjeni najavljenoj novoj podeli sveta na Istok i Zapad, a koja bi status našeg dela sveta mogla da spusti na još niži nivo, moraće da dignu svoj glas.