„PRAVOSLAVLJE JE JOŠ UVEK PERIFERIJA EVROPE U POTRAZI ZA IDENTITETOM“: Ovako je Lazanski pisao na Božić – „To je kula naša vavilonska“

Novinar, vojnopolitički komentator i diplomata Miroslav Lazanski napisao je na Božić 2019. godine tekst „Božić, kula naša vavilonska“. Tekst sa portala Sputnjik ovde vam prenosimo u celosti:

GODINU DANA OD KADA NAS JE NAPUSTIO VELIKI MIROSLAV LAZANSKI! Ovako je govorio za Happy TV (VIDEO)

Tekst sa portala Sputnjik ovde vam prenosimo u celosti: 

– Ova priča govori o danima kada je „čitava zemlja govorila jednim jezikom i jednim govorom“. Naime, putnici koji su stizali u dolinu reke Dnjepar odlučili su da baš tu izgrade kulu čiji bi vrh sezao do neba. Bog, kojem se nije dopala ta oholost, sišao je na zemlju da „napravi zbrku u njihovom jeziku, kako ne bi razumeli jedan drugog“.

– Tako su se zbunjena nova plemena podelila, svako je govorio svojim jezikom i govor drugih smatrao običnim brbljanjem.

Pomislite samo: protosrpski, rani hrvatski, slovenački, albanski, gudžerati, hindu, ruski, ukrajinski, hutu, tutsi, grčki, engleski — raštrkani svuda po svetu, počinju da prerastaju u kulture i lojalnosti koji će sinove i kćeri Adamove okrenuti jedne protiv drugih i izazvati krvoproliće tokom sledećih deset hiljada godina. Pravi teološki odgovor-pitanje glasi: da li smo to i zaslužili?

– Kao i svi najbolji mitovi, i vavilonski dramatizuje jedan od neprivlačnih aspekata nas samih i izražava podsmeh zbog našeg neuspeha da se ponašamo odgovorno i razumno. Odnosno, prekretnica u Vavilonu i nastaje onda kada se povezano društvo sa dobro organizovanim građevinskim projektom pretvara u dezorganizovanu zavađenu rulju koja odustaje od posla i raspršuje se po raznim teritorijama. Prevedeno na vreme sadašnje i vreme ukrajinsko i vreme rusko: zavađeni monasi, građevinska firma koja je renovirala manastire bez tendera, i pobegli, kažu u Carigrad, crkveni velikodostojnici. I pripadnici ukrajinske političke elite, koji sa strane smešeći se i odobravajući gledaju svog novog, kijevskog, takoreći samoproglašenog mitropolita.

– Možda bi neko, posle svega, monasima i njihovim starešinama u Kijevu i u Carigradu postavio pitanje: „Zbog čega ste ovakvi?“ A možda bi neko od njih i odgovorio: „Jer smo se udaljili od Božje volje“. U svakom slučaju, ne morate biti pobožni da biste zbog tog raskola u pravoslavlju bili, u najmanju ruku, i razočarani. Jer, Ruska pravoslavna crkva kao institucija ima i najveći ugled kod naroda i u Rusiji i u Ukrajini. Ona je ujedno i najveća građanska organizacija, mesto za dijalog odvojeno od države. Kao institucija nije politički takmac, ali ima ulogu neutralnog arbitra poput teološkog prihvatanja civilnog društva. Demokratske institucije u Rusiji pomažu pravoslavnoj crkvi da efikasnije obavlja svoju društvenu misiju, pa i da izrazi zabrinutost zbog eventualnog pada moralnih principa.

– Inače, sada smo svedoci i da unutar crkve postoji dosta opipljivo pitanje spojivosti pravoslavlja, skromnosti i kapitalističkog shvatanja privatnog „biznisa“. Neko bi to nazvao jazom između „božjeg grada“ i „čovečjeg grada“, uz dužno poštovanje svetog Avgustina, a neko bi to jednostavno nazvao kriminalom sa tačno određenim imenom i prezimenom. I titulom. Je li to onda taj vavilonski greh koji treba identifikovati, priznati, ispovediti i on će se izgubiti?

– Ne znam, u mojoj školi se nije mnogo pričalo o Vavilonskoj kuli. Više smo pričali o bliskoj nam prošlosti. Istina, ponekad bi nas profesor onako usput upozorio kako vekovima oplakujemo našu sposobnost da se trošimo na međusobne sukobe, a u svaku novu eru stupamo zavađeni. Nekada smo se u ulici kao klinci igrali „Nemaca i partizana“, pa „četnika i partizana“. Ono „partizana i ustaša“, ne znam da li se iko kao klinac igrao. Posle, u potrazi za novim nacionalnim identitetom izvan socijalizma i izvan Jugoslavije, sve su te igre revidirane. A i više nismo klinci. No, možda građanski rat nijednoj strani ni ne donosi konačnu pobedu? To je istorijska činjenica poznata učesnicima, u takvom ratu poraženi pucaju na poražene. Samo, jedni tada još toga nisu svesni. Koliko znam, poslednji put kada su se popovi kod nas međusobno tukli bilo je u ratu 1941—1945. Sada, srećom, monasi u Ukrajini nisu pripucali jedni na druge. Nisu se čak ni za brade hvatali. A mi smo imali pop Ćiru i pop Špiru

– Uvek je bolno kada se od nečega opraštate, a pogotovo od iluzija. Međutim, oprostiti se od iluzija znači sazreti i opstati. Iz vizure mnogih u Evropi, pravoslavlje je još uvek periferija Evrope u potrazi za identitetom. Vreme ideologije je prošlo i sada smo razapeti između, s jedne strane, potrebe da se stane u red ispred međunarodnih sponzora, prihvatajući pravila, ključne reči i medijske poruke, i, s druge strane, potrebe da se ipak nekako razlikujemo i da obezbedimo svoj opstanak u univerzalnoj imaginarnosti savremenog sveta. Kako onda sačuvati ravnotežu između te dve strategije: preveliko poštovanje opštih pravila može da ukalja sliku zemlje i da oteža njenu međunarodnu „prodaju“ ili „udaju“, zavisi kako ko vidi, dok „višak“ identiteta može da dovede do njenog kašnjenja na putu ka „evropskim integracijama“.

– Odnosno, mogu li se ponos, istorija, nacionalna homogenost i fabrički dim, uopšte više i nositi sa željom za dominacijom i potrošnjom? I zato, molim vas, kilogram mladog sira, tri kobasice, veknu ražanog hleba i litar mleka. Hvala, danas mi ne treba širenje NATO-a, ali Carigradska patrijaršija će to već obaviti na svoj način…