DA LI I NAŠI UREĐAJI MOGU POSTATI BOMBE: Pitanje koje nas sve brine

Koordinisana eksplozija hiljada pejdžera i radio-stanica koje su koristili pripadnici Hezbolaha širom Libana i Sirije prošle nedelje označila je novu eru tajnog ratovanja.

Šokantno koordiniran i izuzetno efikasan napad, za koji se široko veruje da je delo izraelske tajne službe Mosad, povredio je hiljade boraca, ali i mnoge civile.

Libanske vlasti su u četvrtak zabranile unošenje radio-stanica i pejdžera na letove iz bejrutskog aerodroma, dok se Hezbolah, još uvek uzdrman razornim eksplozijama, trudi da ponovo uspostavi sigurnu komandnu i komunikacionu mrežu.

Međutim, ovaj uznemirujući incident pokrenuo je i strahove o tome da li bi takve taktike mogle da se prošire na tehnologiju koju milioni ljudi koriste svakodnevno – poput naših voljenih pametnih telefona, tableta i pametnih satova.

Godine 2011. pojavila se priča o Stivu Džobsu i timu Apple inženjera koji su radili na kreiranju prvog iPod-a.

Priča kaže da su, nakon meseci, ako ne i godina mukotrpnog istraživanja, razvoja i vrhunskog inženjeringa, tim predstavio svom direktoru svoj prototip – samo da bi ga Džobs odmah odbio, smatrajući da je prevelik.

Kada su inženjeri protestovali da je nemoguće napraviti ga manjim, Džobs je prišao akvarijumu i bacio uređaj u vodu. Dok su mehurići vazduha izlazili iz prototipa, rekao je: „To znači da ima prostora unutra. Napravite ga manjim.“

Apple entuzijasti i ljubitelji tehnologije dugo su raspravljali da li je ova anegdota istinita ili ne.

Ali, ona savršeno ilustruje početak trenda koji traje decenijama – trka za pravljenjem naše tehnologije manjom i elegantnijom.

Stručnjaci spekulišu da su izraelski agenti uspeli da podmetnu eksploziv u pejdžere i radio-stanice Hezbolaha tako što su uneli malu količinu eksploziva u njihove unutrašnje komponente.

Ova ranjivost više ne postoji kod današnje tehnologije.

Nijedan prostor u modernom pametnom telefonu, tabletu ili satu nije uzalud potrošen. Svaki uređaj je dizajniran sa brutalnom preciznošću, pun hardvera i zapakovan što efikasnije moguće.

Štaviše, većina današnjih uređaja više nije modularna.

Za razliku od starih pejdžera, koji su imali zamenljive delove s dosta prostora unutar, ne možete jednostavno zameniti bateriju modernog telefona – uređaj dolazi zapečaćen kao jedna celina.

Ove karakteristike znače da bi neko zlonameran, koji bi želeo da podmetne eksploziv u moderni telefon, morao da ima izuzetne tehničke sposobnosti.

Modifikacija bi dovela do kvara

Ne samo da bi saboter morao da otvori, modifikuje i ponovo zatvori uređaj bez tragova, već bi svaka takva modifikacija verovatno dovela do nekog kvara, kao što je značajno smanjenje trajanja baterije, prekomerno zagrevanje ili gubitak funkcionalnosti.

Većina uređaja prolazi kroz rigorozna testiranja performansi i bezbednosti, kako tokom, tako i posle proizvodnog procesa, tako da bi takvi problemi gotovo sigurno bili otkriveni pre nego što uređaj stigne do krajnjeg korisnika.

Dr Lukaš Olejnik, gostujući istraživač na Odeljenju za studije rata na King’s College-u, potvrdio je za MailOnline: „Većina modernih pametnih telefona je konstruisana tako da je bilo kakvo manipulisanje od vrlo teškog do gotovo nemogućeg.“

Nikolas Ris, istraživač na Univerzitetu u Njujorku, dodao je: „Unutar kućišta pametnog telefona trebalo bi da postoji dovoljno fizičkog prostora za postavljanje eksploziva, što je malo verovatno kod modernih telefona.

Kućišta su takođe teža za otvaranje i zatvaranje na način koji ne utiče na telefon ili ne može biti otkriven.“

Veliki deo spekulacija u vezi sa napadom na Hezbolah fokusira se na to kako su počinioci uspeli da modifikuju uređaje pre nego što su stigli u Liban.

Modifikovani na proizvodnom nivou

Detalji ove operacije ostaju veoma nejasni, ali libanski izvori bezbednosti veruju da su izraelski špijuni uspeli da modifikuju uređaje na „proizvodnom nivou“.

Analitičari i zvaničnici tvrde da je izraelska firma, koja je verovatno radila kao paravan, nadgledala jednu fazu proizvodnog procesa, omogućavajući ubacivanje smrtonosnih napunjenih uređaja bez ometanja ili detekcije pre nego što su poslati u Liban.

„Mosad je ubacio ploču unutar uređaja koja sadrži eksplozivni materijal koji prima kod. Veoma ga je teško otkriti bilo kojim sredstvom. Čak ni sa bilo kojim uređajem ili skenerom“, rekao je libanski izvor bezbednosti za Rojters.

Radna teorija je da je izraelski operater poslao kod greške na pogođene uređaje, što je uzrokovalo da uređaji neprestano pište ili vibriraju.

Kada bi korisnik pritisnuo dugme da isključi alarm, aktivirao bi detonator i uređaj bi eksplodirao u njegovim rukama.

Međutim, prekidanje lanca snabdevanja modernog pametnog telefona ili tableta je daleko teži zadatak.

Iako decenije globalizacije znače da se većina naše tehnologije proizvodi hiljadama kilometara daleko i isporučuje širom sveta, proizvodni proces je sada izuzetno efikasan.

Ne samo da su moderni proizvodni lanci tehnologije brzi i precizni, već funkcionišu pod strogim bezbednosnim merama kako bi se sprečilo da detalji proizvoda procure do konkurenata.

Moderni telefoni, posebno vrhunski modeli kao što su iPhone ili Android modeli, konstruisani su pomoću automatizovanih robotskih procesa sklapanja.

Još jedan sloj zaštite dolazi od same količine proizvedenih uređaja.

Hakovani uređaji koji su bili modifikovani – verovatno od strane Mosada – proizvedeni su u maloj seriji od strane malih prodavaca za jednog klijenta – Hezbolah.

Prekidanje tog lanca snabdevanja nije uporedivo sa infiltracijom u velikog proizvođača koji dosledno masovno proizvodi milione uređaja svake godine.

„Proizvodni i distributivni lanci velikih proizvođača potpuno su drugačiji od malih kompanija, uključujući prodavce lažnih predajnika“, rekao je dr Olejnik.

„Nema razloga da se veruje da bi oni mogli biti pogođeni.“

Iako su pejdžeri i radio-stanice uglavnom postali zastareli pojavom pametnih telefona, i dalje postoji tržište za njih jer se smatraju pouzdanijim i sigurnijim – barem kada su u pitanju digitalni napadi.

Ovi uređaji rade na baterije i radio talase, što ih čini otpornim na „mrtve zone“ bez WiFi-ja, podrume bez signala, hakovanje i kolaps mreže, poput onih tokom napada 11. septembra.

Neki medicinski radnici i radnici u hitnim službama preferiraju pejdžere, a oni su široko rasprostranjeni među radnicima u udaljenim lokacijama, kao što su naftne platforme i rudnici.

Pored toga, pretrpani restorani ih takođe koriste, dajući gostima svetleće, hokej-pak slične uređaje koji vibriraju kada je njihov sto spreman, piše Daily Mail.