ISKRENA ISPOVEST MILIĆA VUKAŠINOVIĆA: „I kao najveći RAZVRATNIK sam bio u srećnom braku 30 godina!“ (VIDEO)

Istaknuti muzičar i legenda domaćeg rokenrol zvuka Milić Vukašinović tokom inspirativnog razgovora za Hepijev BSC portal i segment namenjen svrsishodnim dijalozima simboličnog naziva „Naše priče“, govorio je o svom vanvremenskom stvaralaštvu, poimanju umetnosti i stvarnosti koja neretko nije merilo sopstvenih postupaka, ali i životnim izazovima koji su ga načinili nesalomivim. 

Tokom javnih istupanja rekli ste da vam je delo “Fenomenologija duha”, apsolutnog idealiste Hegela promenila način razmišljanja i tok života. Dočarajte nam do kojih spoznaja ste došli?

– Počeo sam da sviram sa dvanaest godina, tada je i krenula rok revolucija, pojavili su se Bitlsi, Stounsi. Počeli smo da živimo tako – rokenrol, da pijemo, u šta je ulazio razvrat, blud. Kada sam već bio blizu osamnaeste godine, kada je trebalo da pišem svoje pesme i da kažem nešto o životu, odlučio sam da prvo spoznam suštinu života. Nakon svirke u Italiji, gde smo nastupali sa grupom „Mića, Goran i Zoran“ ostavio sam cigarete, piće i posvetio sam se filozofiji, da bih došao do suštine života. Samo sam poneo delo „Fenomenologija duha“. Dok su se oni tamo razvaljivali u Londonu, ja sam proučavao Hegelovu suštinu. I došao do suštine života u samo jednoj rečenici. Bez definicije nema ni spoznaje. „Život je vraćajuće kretanje onoga što se sebi vrati.“ Ovo nije bilo lako spoznati, ali s obzirom na to da veoma brzo razmišljam uspeo sam dođem do suštine. Nisam morao deset tomova da čitam.

      Isticali ste da ste oduvek imali izraženu samosvest, logiku i moć prilagođavanja mnogim situacijama. Koliko su vam te osobine pomogle da budete korak ispred generacije?

–     – Pomoglo mi je umnogome u životu, brzo stignem do suštine i u svakodnevnom – realnom životu. Dok nekome treba duži vremenski period da nešto zaključi, da spozna, gde, kako i zašto da dela, ja to već u glavi odredim. Taj proces je za mene prosipanje vremena, kada bih morao na taj način da živim. To je ta logika koja je najbitnija, kao i kod Hegela.

       Put Londona otisnuli ste se kao mlad bubnjar u želji da pronađete svrhu i osetite surovi način bivstvovanja, koji bi vam zauzvrat  dao istinsku motivaciju za tekstove teškog rokenrola. Da li vam je ta zamisao odmah pošla za rukom?

     – To se odnosilo na sve teksove koje je trebalo stvarati. Mi smo prvo svirali strane pesme na engleskom, te je došlo vreme kada treba stvarati svoje pesme, na našem jeziku. Odmalena sam samo ganjao devojke, pio, svi su govorili: “Mićo, samo ti sviraj, a mi će obavljati sve drugo.” Onda sam u osamnaestoj godini rekao: “Sada treba da napišem nešto o životu”. Ne mogu u pet pesama da pišem o tome kako hvatam devojke za zadnjicu. Treba da kažem nešto o životu. Pre toga sam shvatio zbog čega Englezi i Amerikanci onako dobro sviraju i imaju onako dobre pesme koje smo mi izvodili. To su umeli upravo jer su autori osetili neku muku u životu. Kako je do tada nisam osetio, odlučio sam da prodam bubanj koji sam svirao dugo i odlučio sam da odem u London. Tamo nisam govorio da sam muzičar, iako sam bio svetski bubnjar, već sam postigao uspeh. Krenuo sam sa pranjem suđa, istovaranjem kamiona, radio sam u “Hardrok kafeu” dve godine, tada jedinom u Londonu. To je bilo 1971. godine. Proveo sam tamo 4 godine. Dešavalo se da sam prao suđe po dvanaest sati dnevno, a kad dođem kući, posle te muke sviram gitaricu koju sam kupio za 5 funti. Znao sam one osnovne akorde. Kako udariš, tako izađe pesma. To se desilo jer sam osetio muku u životu. Počeo sam da pišem pesme na engleskom, dugo sam mislio da rokenrol može da bude samo na engleskom da se peva, ali ako imaš grupu i ako se baviš muzikom u svojoj zemlji, onda mora da se piše i na maternjem jeziku. Tu mi je pomogao Bregović, jer kada sam došao mi smo bili kao što sam spomenuo “Mića, Goran i Zoran”, kasnije je on napravio “Bijelo dugme”. Taman su snimili prvu ploču kad sam se vratio iz Londona, i odmah su došli da se pohvale. Kada sam čuo prvu pesmu “Kad bih bio bjelo dugme, mala bi se zakopčala u me”, te metafore koje je koristio, shvatio sam da se može stvarati i na našem jeziku. Prvu pesmu koju sam napisao bila je “Doktor za rokenrol”. Rekao sam, prvo ću da napišem osnovni problem svih nas, a to je sukob s roditeljima, okolinom, društvom. Društvom kao sistemom. Ta titula koju sam sebi dao sa prvom pesmom, ona mi je ostala do danas, te sam doktor za rokenrol i posle 50 godina.

       Decenijama dokazujete vrsni muzički talenat, a grupe “Čičci”, “Indeksi”, “Bjelo dugme”, “Vatreni poljubac” ste obeležili neprikosnovenim stvaralaštvom. Kako ste uspeli da ostanete verni hardrok zvuku, a da budete istovremeno priemčivi širim narodnim masama?

– Prvenstveno sam bubnjar, pa sam u Londonu prešao na gitaru, više zbog stvaranja svojih pesmama. Ono što je bilo u mom stvaralaštvu najvažnije jeste teški rok. Međutim, ako ti Bog da talenat, onda ga ne možeš usporavati i sputavati. Svaka dobra pesma je važna, nije bitno kog je žanra. U narodnoj muzici sam napravio revoluciju sa Hankom Paldum, pa onda svi pitaju kako ti zadrti roker praviš narodne pesme. Rekao sam da je moja generacija do šeste, sedme godine imala priliku da na radiju čuje samo izvorne – narodne pesme. Prvo što je ušlo u mene, to su bile te numere koje su fenomenalne, kako muzički, tako i tekstualno. Kada se pojavila rok muzika onda sam se preusmerio. Voleo sam kafane, da pijem i sprovodim, zna se gde se to radi oko dva – tri ujutru. U tim ambijentima sam zamišljao kako treba da zvuči pesma, pa se napijam, razbijam čaše, tako su iz mene izašle numere koje su i danas hitovi.

       Šta je pored sirovog talenta potrebno za kvalitetno interpretiranje muzike?

      – Na prvom mestu je talenat, a onda zavisi kakav je čovek, kakav mu je mentalni sklop, koji su mu prioriteti. Neko je seksualni tip kao ja, neko nije u toj meri. Za rok muziku i generalno stvaralaštvo je seksualni nagon presudan. On ti daje zalet, entuzijazam. U kući gde ne gori kamin, ta kuća je hladna. Uvek mi je u glavi bila ta vizija, da će pesma žene da oduševi.

Tokom karijere napisali ste nebrojano vanvremenskih hitova, kako u svom domenu, tako i za kolege potpuno suprotnih žanrova. Koja vas je numera s ove distance navela na najiscrpniji emocionalni napor?

 – Sa Hankom Paldum sam uradio tri albuma. Kod nje sam imao pesama koje su napravile revoluciju. Po mom mišljenju je to pesma  “Sanjam”, kako glasi i sam naziv albuma. Za to vreme je ona sadržala takvu novinu, tekstualno i muzički. Ploča je bila najprodavanija svih vremena.

Nikada se niste libili da o svojim odlukama  i atipičnom načinu života naspram prosečnog čoveka govorite iskreno i bez osvrtanja na norme. Da li vam je to pružilo dodatnu slobodu ili je pak bio kamen spoticanja?

 – S obzirom na to da sam sebi dao titulu “doktor za rokenrol”, onda je smešno da se u nekim životnim situacijama  povinujem i da sledim neke pravce, po principu linije manjeg otpora da bi mi bilo bolje u životu. To nikada nisam radio. Išao sam direktno u suštinu, po cenu da izgubim i to što posedujem, ali da lažem, da se ulagujem ili da se šlihtam nekome zbog prosperiteta karijere –  to nikada nisam radio. Smatrao sam da imam dovoljno talenta i da ću postići to što treba. Ne po ustaljenim pravilima. “Kad treba budi mali miš, nemoj talasati, pa ćeš bolje proći.” Vodio sam se istinom.

 Koje posledice života istinske rok zvezde biste s ove tačke gledišta opet prihvatili kao neminovnost?

 – Živeo sam i živim tako da sebe izrazim po cenu bilo čega, kasnije mogu smo da analiziram samog sebe i situaciju. Međutim, ako je trebalo da se desi, znam da sam uvek bio u pravu. Prošao sam rat u Sarajevu i ovaj ovde, moj deviza je: “Samo je rat ozbiljna stvar, sve ostalo je zajebancija”.

 Koliko vas je nazovi razvratni stil života koštao nedosanjanih emotivnih odnosa tokom mladosti?

 – Bio sam 30 godina u srećnom braku sa prvom suprugom, sa kojom sam imao ćerku koja je sada pokojna. Mada sam pored toga bio i najveći razvratnik. Imao sam svoju teoriju. Iako si razvrtanik, a imaš ženu i srećan brak, kao prvo nikad ne priznati, a onda baš ne raditi te stvari tako transparentno. Najbitnije je da sreća u domu ne bude narušena, za to treba umeće.

  U autobiografiji “ Seksualno nemoralan tip” pišete o krucijalnim bljeskovima prošlosti koji su vas formirali. Kojim anegdotama ili  mišlju biste delić dočarali publici koja nije imala priliku da je pročita?

 – Bilo je raznih situacija. U tim razvratima je bilo dosta alkohola, opijenih stanja. Sećam se kluba “Duga”, prvog pravog noćnog kluba sa kontrolom na ulazu, nije mogao svako ući. Iako je radio do tri, uveo sam da radi dokle god pijem. Sto maraka ti je svaki sat koji ostaneš, rekao sam dečku koji je puštao muziku. On je pristao, kao i gazda. U žaru borbe, oko pet ujutru maznuo sam se s jednom ženskom, otišli smo oko sedam u jedan hotel, zvao se “Union”. To je bilo pijanstvo na granici da se sećam,  u stvari memorija je već izlapela. Imao sam u glavi da smo vodili ljubav, ali nisam bio siguran, jer kad dođeš sebi posle takvog pijanstva nisi siguran. Sećam se momenta, da je ona bila na meni, vodili smo ljubav, pa sam je pitao: “Ko si ti?” Onda je ona rekla: “Ja sam Nada”. Pružio sam joj ruku u tom trenutku. To smo obavili, Nada je morala da ide, zaspao sam sam, negde oko pet sam se probudio i mislio da sam i to sanjao. Okupio sam se s društvom i ispričao sam im šta se desilo. Dogovorili smo se da oko osam dođe ovde. Tu su pale opklade, kad odjednom se pojavljuje Nada sa kojom sam se upoznao dok je bila na meni.

 S obzirom na to da zastupate teoriju o značaju reprodukcije kao ključne stavke u životu, kako tumačite stav nemačkog filozofa Šopenhauera koji je za ljubav govorio:  “Ona je uslovljavanje nagona za ostvarivanje sopstvenog identiteta u zajednici sa suprotnom polom”?

–  Imam svoju devizu šta je ljubav. To je pravilno – emotivno usmerena seksualna pobuda. Veoma kratko i tačno. Ljubav se  ne može odvojiti od seksualnog nagona, to je onda magla.

 Vaš stav da muškarac uvek treba biti u formi s obzirom na to da ne zna kada će naići ona prava, nailazi na oprečna mišljenja. Možete li nam približiti ovu teoriju ili stil života?

 – Imam dosta balada koje su emotivne, tužne, stvorene u trenutku kada te ostavi devojka. Pričam iz muške perspektive. Kad te ostavi devojka, a ti si smrtno zaljubljen, ti se osećaš kao izmet. A ono niti može da piše pesme, niti ima vitamina. Voleo sam kada se osećam loše da stvaram, iako nisam doživeo da me ženska ostavi, obično sam ja to radio. Ali ne da bih bio mangup ili pisao reckice, nego one nisu mogle da izdrže moj način života. Nisam bio ostavljen da bih patio, ali kada mi je najlepše sa ženskom, zamislim šta bi bilo kad bi sve puklo. Onda emocije prenesem na papir, iako je virtualno. Odatle i onaj stih “Baj, baj, baj, moja malena…”

 S ponosom govorite o ljubavi koju ste doživeli sa sadašnjom suprugom Suzanom. Na koji način negujete emocionalnu bliskost i odolevanje vremenu?

– Kao prvo Suzana je moja treća žena. Upoznali smo se na Fejsbuku. Kada sam završio prošlu vezu od dvanaest godina, odlučio sam da više ne ulazim u emotivne odnose i brak. Međutim, desila se Suzana. Na Fejsbuku sam bludničio, to namerno da bih se rešio prošle partnerke. Dok sam bludničio šest meseci sa Suzanom sam uspostavio kontakt, komunicirali smo. Pratila je sve to što radim, ali smo imali normalnu komunikaciju. Znala je da se samo zezam, pravim šou, odmah sam joj sve rekao. Veoma je dobro upoznati se s nekim putem društvenih mreža. Imaš priliku za direktnu komunikaciju. Postavku mozga možeš potpuno upoznati na taj način, ako znaš koja pitanja postaviti. Toliko smo se dobro upoznali i vodili ljubav virtualno, te kada je Suzana došla u Beograd da živimo zajedno, sve je bilo isto. Kao da smo sve proživeli zajedno. To je ta neka zrelost, ispunjenost. Samim tim što sam odlučio da ne ulazim više u brak, pa se to desilo, govori mnogo. Suzana je takva osoba da sam porekao to što sam rekao. Takvu osobu ispustiti bi bila velika greška, a to mi se ne može dogoditi. Sve mora biti na intelektualnom nivou, ne može da bude samo nagonska i površinska. 

 Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE

Čovek ste koji se tokom života susreo sa nizom nemilih situacija i tragedija, a i danas po svemu sudeći niste izgubili veru u bolje sutra. Na koji način ste uspeli da racionalno percipirate stvarnost, nakon nenadomestivih  gubitaka?

 – To sam shvatio kao neminovnost, samim tim jer sam „doktor za rokenrol“. Slikovito bih objasnio, Muhamed Ali, najbolji bokser  svih vremena je rekao: „Kad vežbam u teretani  i pre meča, vežbam primanje udaraca, a ne zadavanje, jer onaj bokser koji može da izdrži mnogo udaraca – on pobeđuje. Tako je i u životu. Kada posle silnih nedaća ustaješ, boriš se, ideš dalje….oni su  neminovni u životu. Jaka želja za životom je ona koja te tera da ideš dalje, ma koliko bilo bolno i teško. Ta volja za životom je jak  sek*ualni nagon. 

 Vidite li u vašim unucima neke osobine – crte ličnosti koje vas asociraju na mlađanog Vukašinovića?

  – Stariji unuk je upravo u pubertetu, međutim, ne viđam ih tako često, pa ne mogu da preciziram. Moraću malo duže da ih vidim i  da sa njima budem. Oni su u „kinder selu“ u Sarajevu, oduzeti su od svoje majke, a i otac im je u istom problemu. Tamo su  izdvojeni. Dok je bila ova pandemija dve godine ih nisam video, sada već mogu da odem, ali ne mogu tako na kratko da protumačim kakav im je mentalni sklop, da li su nešto nasledili na mene. Dok ne prođe pubertet ne može se znati kakav je ko po karakteru. 

Koliko vas ispunjavaju susreti sa dečacima?

 – Samim tim što su to deca moje ćerke, oni su deo nje. Sada je nema, ali oni to nose u sebi. 

 Gde publika u narednom periodu može da uživa u vašoj muzici, s obzirom na to da se nedavno imali povratnički koncept s grupom “Vatreni poljubac”?

  – Završili smo album, trebalo bi da izađe za mesec dana. Taj koncert u Sarajevu je trebalo da bude promocija albuma, međutim, album nije bio gotov, tako da smo imali povratnički koncert. Bilo je predivno, nisam dugo svirao u Sarajevu. To je bio doživljaj. Kad mlađa publika dođe na ovaj teški rok koji sviram, to su sve deca roditelja koji su voleli moju muziku i „Vatreni poljubac“. 

*Gledajte „Happy“ kablovske kanale i to: „Moje happy društvo“, „Moj happy život“, „Moja happy zemlja“ i „Moja happy muzika“.
Program se emituje kod kablovskih operatera „IrisTV“ i „Supernova“, a možete ih pronaći na sledećim kanalima:
„Moje happy društvo“ – IrisTV / 171 ; Supernova / 71
„Moj happy život“ – IrisTV / 172 ; Supernova / 72
„Moja happy zemlja“ – IrisTV / 173 ; Supernova / 73
„Moja happy muzika“ – IrisTV / 174 ; Supernova / 74