NAJMONSTRUOZNIJI USTAŠKI ZLOČIN NAD SRBIMA: Najgori i najsramniji događaj u ljudskoj istoriji, MASAKR U PREBILOVCIMA, DA SE NIKAD NE ZABORAVI!

Ovako, pošto su srpski, zaboravljeni su i zapostavljeni od svih, nažalost i od samih Srba. Većini žrtava nacizma i fašizma iz Drugog svetskog rata obezbeđeno je poštovanje i zaštita. Postoje posebni muzeji posvećeni njima gde im svetski državnici i druge značajne ličnosti ukazuju poštovanje. Na međunarodnom nivou postoje posebni dani posvećeni ovim žrtvama, o njima govore mnoge publikacije i filmovi, a oni koji ih eventualno ne priznaju i ne poštuju, začas se nađu pod opštom osudom tzv. međunarodne zajednice i njenih medija.

Srpske žrtve iz dvadestog veka ne samo da se ignorišu nego se i samo njihovo pominjanje i otkrivanje krajem prošlog veka, u znatnom delu beogradske javnosti, smatra ratnim huškanjem, koje je izazvalo građanske i verske ratove na prostoru bivše Jugoslavije!? Po njima je, rodbina ustaških žrtava, koja je 1990/91. godine otvorila jame i iz njih izvadila, a potom i dostojno sahranila kosti mučenika, podstakla sve balkanske nacionalizme koji su posle doveli do krvavog raspada Jugoslavije!? Znači da je kosti trebalo zaboraviti u jamama, kako su to i ustaše odredile!?

Kod ovakvih shvatanja nije čudo što je u Prebilovce, koji su zbog zločina iz 1941. godine trebalo

da budu najzaštićenije mesto u Evropi,1992. godine ponovo zagazila ustaška čizma, pretvarajući ovo vekovno naselje i spomenik stradanja nevinih u opustošen teren, ili kako su sami osvajači, likujući naveli, u „pasište divljih svinja“.

Čestito srpsko selo

Prebilovci, selo koje se nalazi na samom obodu doline Neretve, kod Čapljine, od mora udaljeno 20, a od Mostara 30 kilometara, bilo je do 1941. godine jedno od najvećih i ekonomski najjačih srpski sela u Hercegovini sa oko 1000 stanovnika u 120 domaćinstava. U njemu su živeli pobožni, vredni i mirni stanovnici, koji nikome nisu ništa skrivili. Ali još pre toga rata bili su osuđeni na smrt od strane ustaških odnosno klerikalno-frankovačkih struktura u okruženju. Razlozi su bili upravo u tome što su Prebilovci bili veliko, bogato i čestito srpsko selo, koje je u Prvom svetskom ratu Srbiji i Crnoj Gori dalo 18 dobrovoljaca, a i zbog, za velikohrvatske aspiracije, nezgodnog strateškog položaja, posebno pošto su 1939. godine, knez Pavle i Dragiša Cvetković, ovo područje sramno ustupili Banovini Hrvatskoj. Zato je hrvatska velikodržavna politika 1941. godine pokušala, a 1992. godine i potpuno uspela da dolinu Neretve, Dubrave i Stolac očisti od Srba i svega što je na njih podsećalo.

U vidovdanskom pokolju (koji je za ustaše značio odmazdu za sarajevski Vidovdan 1914. i novo, krvavo, poniženje Srba za ovaj veliki praznik), posle podmuklo izvedenog hapšenja i vezivanja u žicu i lance uvek lakovernih Srba koji su se uzdali u „komšijsku reč“, na brojnim jamama i drugim stratištima ubijeni su skoro svi odrasli Srbi, muškarci, iz sela Gabela, Dračevo, Dubravica, Kljenak, Kolojanj, Cerovica, Grabovina, Gornje Hrasno, Kruševo, Burmazi, Poprati, Ošanjići, Dabrica, Kozice, Pješivac, Šćepan Krst, Ljubljenica, Prenj, Pjesci, Lokve i Rečice, kao i veliki broj Srba iz Tasovčića, grada Čapljine i drugih naselja.

Najveći broj je ubijen u Opuzenu u Dalmaciji, kod sela Struge kod Čapljine, u kojima su žrtve zatrpane u iskopane jame, zatim u kraške jame: Bivolje brdo, dve jame Kukauše kod Maslina, Jasoč, dve jame u Hutovu i dve u Prenju, Vidonju u koju je bačeno bratstvo manastira Žitomislić, Barev do kod Šćepan Krsta, zatim na adi kod Dračeva, na mostu u Čapljini… Jedan od najvećih grobova hercegovačkih Srba je reka Neretva.

Istrebljenje Srba u gradu Stocu i okolini bilo je u znaku velikog srpskog praznika. Na Vidovdan, na Vidovu polju, pored reke Bregave koja se u srednjem veku zvala Vidova rijeka ili Vidovštica, ispod Stoca nekadašnjeg Vidovskog ili Vidoškog grada, ubijeno je 200 izmučenih Srba i zatrpano u iskopane jame iz kojih je posle izvirala krv. Kao nekada, posle davnog kosovskog Vidovdana, u srpskim selima nekadašnjeg Stolačkog sreza (današnje opštine Čapljina, Stolac i Neum), ostale su samo srpske udovice sa nejači.

Suze sa neba

Kod svakog pominjanja Stoca i Vidova polja, potpisniku ovog teksta, sa suzama izađu pred oči slike sa vidovdanskih pomena, sedamdesetih godina u Stocu, na kojima je sveštenik, okružen staricama u crnini, dugo čitao spisak žrtava, u stvari sva srpska imena iz Hercegovine: „Jovu, Simu, Dušana, Mihu, Šćepu, Lazara, Danila, Gojka, Ristu, Milana, Iliju, Todora, Mitra, Savu,..“ Na vrelom podnevu, iz ko zna kako pristiglog oblaka, prolilo se nekoliko kapi, na šta mi se otelo iz usta: „Evo kiše!“ Jedna od tih izmučenih majki, koje su svašta preživele ali nikada nisu bile u očaju, bolno me opomenula: „Sine, nije kiša već suze s’neba! Na današnji dan uvijek ka’ne neka.“ Ovo sam naučio za ceo život!

U toku jula 1941. godine bilo je manje masovnih zločina, izuzev što su do železničke stanice Šurmanci, vozovima dopremane grupe Srba iz Sarajeva i okoline, gde su ih dočekivali meštani Šurmanaca, Međugorja i Bijakovića, dobro organizovani u zločinačku grupu tzv. ustaša-jamara i gurali ih u najstrašniju i najdublju jamu Golubinku, u Šurmancima, iz koje niko nije preživeo. U istom periodu, katolički sveštenici započinju kampanju katoličenja zastrašenih srpskih udovica i siročadi, koje nije spašavalo život već je bilo u funkciji umirivanja preostalih Srba, kako bi narednog meseca i oni, kao ovce na klanje, otišli u jame. Tako je i bilo! Opet je bezazalenost, čestitost i naivna vera u reči komšija Hrvata i muslimana, bila kobna za Srbe pa je ilindanski pokolj po broju, starosnom i polnom sastavu žrtava bio strašniji od vidovdanskog. Na red su došla najveća srpska naselja Prebilovci, Klepci, Opličići, ostatak Tasovčića i druga. Zločini su uglavnom izvršeni u dvema jamama, koje su i dva najveća gubilišta hercegovačkih Srba: Golubinki u Šurmancima i jami Bivolje brdo koja je i primila najviše žrtava.

Nebivali zločin

U zoru, 4. avgusta, ustaški rojevi iz okolnih sela, postupajući po brižljivo pripremljenom planu, u gustim streljačkim strojevima, opkolile su prostrani teren sela Prebilovaca. Stanovništvo sela je tu noć prespavalo u brdu, ali u svanuće žene i deca se vraćaju svojim kućama, ne očekujići da će i oni biti meta napada. Kako je pucnjava počela pre nego što je potpuno zatvoren obruč sa istočne strane, veliki broj odraslih muškaraca iz sela uspeo je da umakne u Hutovo blato, gde su mnogi, u ševaru, preživeli.

Ustaše prikupljaju žene sa decom i zatvaraju ih učionicu seoske škole. Oko 11 časova, dotle prikupljene, u koloni ih po četvoro, uz batinjane, sprovode nadomak mosta na reci Bregavi. Prethodno su ispred škole, kundacima poubijali starice koje nisu mogle da pešače. One koji su stigli do mosta, potrpali su u četiri kamiona i odvezli u žitni silos u susednim Tasovčićima, koji je toga leta bio sabirni logor čapljinskih Srba na putu za jame. Tu je, bez vode i hrane, ova grupa prebilovačkih nesrećnika prenoćila, uz stalno uznemiravanje ustaša koje su upadale sa baterijskim lampama tražeći lepše devojke za silovanje. Odavde je, u svanuće, kada je ustaški stražar za kratko otvorio silos, uspela da pobegne Joka Ekmečić, udata Jahura, jedina od mnogih koje su ustaše povele ka Šurmanačkoj jami. Iz seoske škole spasile su se Mara Bulut, žena Gojka i Jela Ekmečić, žena Marka, sa dve devojčice.

Popodne 4. kao i 5. avgusta ujutro, ustaše po Prebilovcima hvataju i dovode u školu preostale žene i decu kojima govore da će ih preseliti u Srbiju. Jadan narod je u ovo poverovao pa su se oblačile u najlepše što su imali, noseći sa sobom zavežljaje. Ova grupa bila je izložena stravičnijem iživljavanju, posebno nad devojkama, dok su uhvaćeni muškarci, posle mučenja, ubijani u dolu ispod sela. Ispred škole, posle silovanja i mučenja, ubijene su Stana Arnaut, seoska učiteljica i Slavica Bulut, Slovenka, ranije katolička časna sestra, koja nije htela da se odrekne muža Žarka.

Ova grupa je 5. avgusta poslepodne, prvo pešice, a zatim kamionima sprovedena pravo u centar Čapljine, na železničku stanicu, gde je potom dovezena i grupa iz silosa.

Bezdušno i sadistički, ova nejač, njih oko 500, pred očima hrvatskog i muslimanskog stanovništva koje im nije pružilo ni kap vode a kamoli pokušalo da ih spase, na temperaturi od oko 40 stepeni, potrpana je i zatvorena u šest stočnih, tzv. G vagona. Predveče su odvezeni sedam kilometara na sever, do Šurmanaca, gde u ostali na koloseku zaključani u vagonima do jutra, 6. avgusta.

U njihovoj pratnji bila je velika grupa ustaša iz Čapljine i okoline, na čelu sa Andrijom Buljanom, monstruoznim tabornikom iz sela Dretelja. Sačekala ih je isto tako velika grupa zločinaca iz Šurmanaca, Merđugorja i Bijakovića na čelu sa zloglasnim Ivanom Jovanovićem Crnim, ustaškim glavarem sela Šurmanaca. Bilo ih je više stotina, a jedan od njih je posle rata na sudu rekao da ih je neposredno u zločinu učestvovalo 150.

Ovi zločinci, opremljeni drvenim kocima od 2 metra, na koje su vezivani venci duvana za sušenje, isterala je iz vagona prebilovački narod i poterala ih uzbrdo. Zaustavili su ih na kilometar od jame Golubinke, gde su ih pretresli i opljačkali, a zatim podeljene u manje grupe, počeli voditi ka ponoru. U jamu su ih gurali kočevima, a manju decu su sadistički bacali uvis iznad ždrela jame, širokog oko 4 metra. One koji si se u očaju hvatali za kamene ivice udarli su kočevima po rukama i glavi sve dok ne popuste i padnu u ponor, čiji je vertikalni pad otovora 27 metara da bi se posle spiralne strmine jama završila velikom galerijom, na dubini od 66 metara od otvora.

Samo iz Prebilovaca u ovu jamu živo je bačeno oko 500 žena, devojaka i dece. Vrhovni sud Bosne i Hercegovine pominje brojku od 570, ustaše jamari 520, a Okružni sud u Mostaru 470 žrtava iz Prebilovaca, stadalih u Šurmanačkoj jami. Većina njih je preživela pad, sa prelomima ili bez njih, kao i brdo kamenja koje su posle toga ustaše gurale u jamu. Naime, prebilovačka nejač je padala na gomilu leševa prethodno bačenih sarajevskih Srba, što je ublažavalo udar čije su posledice lakše preživljavala deca. Ivan Jovanović Crni je sutradan bacio dve bombe u jamu, verovatno da u okolnim kućama meštani ne bi slušali krike paćenika. Ovo je svakako bilo bez efekta, jer su se bombe morale rasprsnuti znatno pre pada na tlo jame, pa su se jauci iz nje čuli još 7 dana.

Narednih dana i nedelja, sve do 28. avgusta u Prebilovcima (koje hrvatske vlasti kolonizuju ustaškim porodicama i menjaju naziv mesta u Novo Selo) i okolnom terenu, ustaše organizuju hajke na preostale Srbe. Masovna ubijanja su vršena na Kravarici kod Medanovih kuća, pored jezera Škrka, u dolu ispod sela, na Gostiljcu i pored bunara u Bregavi, zaseoku Brdo, seoskom groblju, Orahovom dolu… Na lokalitetu Morin otok kraj Bregave, zaklano je 50 Prebilovčana koji su se dobrovoljno predali ustašama, utučeni saznanjem da su im cele porodice stradale u Šurmanačkoj jami.

Prema podacima hrvatskog oružništva (žandarmerije), ustaše su u avgustu 1941. godine ubile 820 Srba iz Prebilovaca. Iz 51 porodice niko nije preživeo, a preživelo je ukupno njih 170, od čega su njih 15 žene, devojke i deca mlađa od 15 godina. Ustaše su trijumfalno pevale:

„Paveliću, šta ćemo od Srba?
Vež’ u lance, bacaj u Šurmance!?’, i
„Srpske su se pogasile svijeće,
Upalit’ se više nikad neće“.

Svedočanstvo o ustaškim zlodelima
Dubravsko selo Opličići koje se nalaze pored puta Čapljina-Stolac, bilo je meta ustaške akcije u isto vreme kad i Prebilovci. U ovom selu ubijeno je oko 160 Srba, uglavnom muškaraca starijih od 15 godina, ali je među žrtvama bilo i žena i dece. Posle mučkog prepada od strane komšija muslimana i Hrvata, opličićki Srbi su prvo zatvoreni u zgradu Duvanske stanice na Domanovićima. Posle ponižavanja i premlaćivanja, vezani žicom po dvojica, kamionima su sprovedeni do jame u obližnjem Bivoljem brdu, u koju je već bio bačen veliki broj Srba o Vidovdanu i posle njega.

Kako se jama nalazi stotinak metara od puta za Mostar, bacanje je vršeno noću, u manjim grupama. Zločinci-jamari bili su komšije, poznanici žrtava. Bacanje u jamu preživeli su Mirko Ijačić i Jovo Pelkić-Knez, pošto su pre bacanja uspeli da oslobode ruke i njima se zadrže za kamenje i korenje, pri otvoru jame. U jamu je dobrovoljno otišlo i nekoliko devojaka i žena, želeći da tako podele sudbinu sa braćom i očevima, odnosno sinovima i muževima. Manji broj Srba iz Opličića je, u ovom periodu, ubijen u jamama Kukauša i Zvekaluša u Dubravi, kod samog sela i na drugim mestima.

Klepci i Tasovčići, iz kojih je o Vidovdanu, već bilo ubijeno dosta Srba, sa ustašama na kućnom pragu i pod perfidnom i krvavom prozelitskom misijom don Ilije Tomasa, župnika župe Srca Isusova u Klepcima, zakletog ustaše od 1937. godine i ustaškog poverenika za Stolački srez, mirno su čekali dan svoga pogubljenja.
Don Ilija i ostali iz ustaškog stana, odlučili su da to bude ponedeljak, 11. avgust, pošto prethodnog dana, ovaj župnik-ustaša Srbe bude preveo u rimokatoličku Crkvu. Plan je bio da se toga dana potpuno istrebe Srbi u Čapljinskoj opštini. Iz kuća su isterani u svanuće, a zatim, u pratnji ustaša, pešice odvedeni u silos u Tasovčićima. Starije žene koje nisu mogle da pešače, njih devet, ubijene su odmah u Klepcima, pa je svima postalo jasno šta ih čeka. Ustaše u silosu, pred očima majki, supruga i dece, vezuju žicom odrasle muškarce, sa rukama na leđima. To čini poznati krvolok Mato Andrun- Vuk, iz Domanovića, uvrćući žicu dok se ne ureže u meso, a zatim je po žici i rukama udarao kleštima.

Kada su vezani Srbi tražili da im vrate kape, koje su im pale sa glava prilikom vezivanja, ustaše su počele da im se glasno smeju i podruguju: „Šta će vam kape, kada vam idu glave!“ Više ustaša krvnički je tuklo mladića Kostu Mandrapu, iz Klepaca, pred pet njegovih sestara, koje su pokušavale da zaštite brata jedinca, te su bez straha nastrtale na ustaše. Kosta se junački držao, psujući ustaše, a slaveći Srbiju i Rusiju, pa mu je ustaša Ivan Borovac-Đondro kroz usta zario bajonet u grlo.

Ustaše, ličnim intrvencijama, oslobađaju iz silosa neke odrasle Srbe iz Tasovčića, a zatim iz nerazjašnjenih razloga i sve žene i decu već osuđene na smrt. Sve odrasle muškarce iz Klepaca, Loznice, Gnjilišta, Počitelja, Čapljine, kao i većinu iz Tasovčića, vezane, kamionima, odvode do jame Bivolje brdo, u koju ih žive bacaju. Pobegao je samo mladić Nikola Puhalo (Strahinić) iz Loznice. Do kraja meseca, pored ubijanja preostalih Prebilovčana, ustaše su još jedanput upale u selo Ljubljenicu, kod Stoca i preostale Srbe zapalili u jednoj štali. Iz plamena je jedino pobegla devojčica Slavojka Vukosav.

Ubrzo su Italijani ponovo okupirali Hercegovinu, što je, donekle, zaustavilo ustaške pokolje Srba u ovom kraju. Do kraja rata, ustaše su iz ovog kraju ubile još oko 300 Srba, većinom dece i žena, od kojih preko 100 u septembru 1944, u logoru smrti Jasenovac. Naselje Loznica tada je skoro ugašeno.

Preživeli Prebilovčani su posle rata imali snage da obnove selo, ponovo se ženeći, dobijali su drugu decu. Zbog lažnog „bratstva i jedinstva“, prvu decu nisu smeli da vade iz jame da bi ih sahranili. Bili su pod stalnim pritiskom UDBE, a titovci su im raznim reformama i arondacijama oduzeli najbolju zemlju.

Umnogome, Savez komunista bio je na liniji ustaških ciljeva, prilagođenih vremenu, a na kraju je i doveo zemlju do raspada i novog stradanja srpskog naroda.

Većina jama je 1961. godine zabetonirana, a pored njih je Savez boraca podigao spomenike, u vidu belih, granitnih stubova, sa natpisima na latinici, na kojima je pisalo da su tu ubijene žrtve fašista ili ustaša u leto 1941. godine, bez pominjanja broja i nacionalnosti žrtava, čak ni sela iz kojih potiču. Ovim su bili zacementirani i svi srpski zahtevi da se kosti žrtava izvade iz jama i ljudski i hrišćanski sahrane. Za zločine u jamama malo ko je odgovarao pred sudom.

Posle 16 godina od izvršenog zločina i 12 godina od oslobođenja, UDBA je 1957. godine organizovala sudsku farsu izvevši pred Okružni sud u Mostaru 14, od bar 150 jamara iz Šurmanaca, Međugorja i Bijakovića, na čelu sa Ivanom Jovanovićem-Crnim, koji je dotle skrivan u okolini Subotice. Član sudskog veća bio je, kao porotnik, Jozo Jelčić, koji 1941. godine, naseljavao ustaše u prazne srpske kuće u Prebilovcima. Od ovih teških ratnih zločinaca, samo su šestorica osuđena na smrt, a ostali na vremenske kazne. Jedan je osuđen na samo tri godine zatvora, što je ruganje pravdi i žrtvama srpskog naroda.

Prebilovci, koji su posle rata nastavili da žive, zahvaljujući nadljudskoj snazi i volji očeva, koji su se ponovo ženili, sa devojkama ili udovicama iz susednih srpskih sela i sa njima dobijali decu, neki i u sedamdesetim godinama, nisu se predavali niti su zaboravljali svoje žrtve. Njihovim primerom išla su i druga sela. Na seoskom groblju su skoro svi napravili porodične grobnice i na njima podigli spomenike na kojima je bila napisana puna istina. Navedena su imena i godišta žrtava, od koga su i gde stradali, često sa stihovima i porukama, koje su smetale i vlastima i Hrvatima, ali niko nije smeo da ih dira.

Od 1974. godine, rodbina žrtava je počela da organizovano, na datume stradanja, u kolonama automobila, posećuje jame, prolazeći pri tom kroz ustaška sela. Ipak, od 1947. do 1990. godine, nije dozvoljavano sveštenicima da na jamama služe parastose. Prebilovčani su 6. avgust, datum stradanja nejači u Šurmanačkoj jami, počeli da poštuju kao praznik. U polju toga dana ne bi radili ništa, a zaposleni su uzimali slobodan dan.

Kada je, pred neizbežnim slomom titoistička vlast oslabila, Prebilovčani su krajem 1989. godine podneli zahtev za otvaranje Šurmanačke jame i pokrenuli akciju za izgradnju spomen-crkve u selu, u čijoj bi se kripti sahranile kosti žrtava. Pridružila su im se uskoro i druga sela, zahtevajući da se otvore i druge jame i da se sve žrtve sahrane u Prebilovcima. U pravom, spontanom i nenasilnom ustanku, uz izuzetno dobru organizovanost i požrtvovanje, krajem 1990. i početkom 1991. godine, otvorene su jame: Golubinka i jama u Beninoj ogradi, obe jame u Šurmancima, Bivolje brdo, Kukauša donja i gornja, Hadžibegov bunar i Gradina, obe jame u Hutovu, Jasoč, Poplat, Golubinka i Rudine, obe u Prenju, Zvekaluša u Opličićima. Jama Gavranica nije bila betonirana, a kosti žrtava su nekoliko godina ranije izvađene i sahranjene u Gornjem Hrasnu. Ostale su neotvorene jama Barev do kod Šćepan Krsta, i tri jame u zapadnoj Hercegovini: Humac, Služanj i Cerno. Mošti monaha i iskušenika prenete su iz jame Vidonja u manastir Žitomislić, gde su u februaru 1991. godine svečano sahranjene. Izvađene kosti ustaških žrtava iz drugih otvorenih jama su oprane i prenete u Prebilovce, gde su uz danonoćno dežurstvo, boravile u zgradi Doma kulture više od 8 meseci. Za to vreme izgrađeni su temelji Spomen-crkve posvećene Saboru Srpskih svetitelja i Prebilovačkih mučenika, sa kriptom i velikim mermernim ćivotom u njoj.

Uz služenje Patrijarha Pavla, Episkopa Irineja (Bulovića) i Atanasija (Jevtića), i sveštenstva, 4. avgusta 1991. godine, temelji crkve i kripta su osvećeni, i mošti mučenika su, posle Liturgije i opela, položene u veliki mermerni ćivot u kripti. Ovom dirljivom događaju prisustvovalo je oko 10.000 Srba, pretežno iz Hercegovine i veliki broj istaknutih ličnosti srpskog naroda iz BiH, Srbije i Crne Gore. Ali, sve je bilo pod senkom pretećeg ratnog sukoba, koji je najmanje bio potreban Srbima, a koji nisu mogli da izbegnu. Oko Prebilovaca, naoružani Hrvati već su držali položaje, a te večeri Radio Vatikan je u emisiji na hrvatskom jeziku, zloslutno optužio Srbe da u Prebilovcima grade svoju tvrđavu u dolini Neretve.

Zločin nad moštima mučenika

Otvaranje jama, sahrana ustaških žrtava i gradnja Spomen hrama u Prebilovcima, posvećenog novomučenicima, pored starih i novih ustaša, smetalo je i drugima, u zemlji i inostranstvu, čiji je glavni politički cilj bio razbijanje Jugoslavije po avnojevskim šavovima, na srpsku štetu i nesreću.

Ovi događaji otkrivali su, dotle sakrivenu ili zamagljenu istinu o užasnom stradanju Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, čiju su obnovu mnogi tada spremali. Kosti iz jama su upozoravale da bi takvi planovi bili, ne samo nepravedni nego i opasni. Takođe, tek razvijenom kultu Međugorja, odjednom je zapretila sramota. Ispalo je da se mnoštvo hodočasnika iz celog sveta klanjalo selu čiji su meštani, u jami pored sela, zatrli sve majke sa decom jednog drugog sela, samo zbog razlike u veri, a još su Paveliću dali 80 ustaških starešina i najokrutnije koljače u logoru Jasenovac, kakvi su bili Mato i Staniša Vasilj. Otvaranje jama nerviralo je i uticajne pripadnike avnojevsko-titovskih i udbaških krugova u Beogradu. Svima njima nije išlo na ruku ni to što su mučeničke kosti iz Prebilovaca otvarale oči srpskom narodu, motivišući ga na otpor razbijanju države.Zato su se često iz medija i sa političkih govornica čulo da otvaranje jama podstiče srpski nacionalizam, kvari međunacionalne odnose, uznemirava javnost, sve do laži da kosti u Šurmanačkoj jami nisu samo srpske, i raznih drugih uvreda i pretnji. Žrtve su proglašene krivim, objavljen je rat mrtvoj deci i Prebilovci su ponovo, od istog zloduha, osuđeni na pogubljenje.

Srbi iz doline Neretve najbolje su osećali opasnost, koja je pretila srpskom narodu, posle promena u Istočnoj Evropi i samoj Jugoslaviji. Ipak, ni oni nisu mogli da predvide događaje koji će se uskoro desiti. Od srpskih političara, sa obe strane Drine i od JNA, zasipani su izjavama da neće biti zaboravljeni i nezaštićeni. Pokazalo se da je sve to bilo bez pokrića, kao i verovanje u civilizacijske tekovine, savest zapadnog sveta, snagu javnosti, mećunarodno pravo i slično. Bosna i Hercegovina je međunarodno priznata 6. aprila 1992. godine, kada je počeo i rat. JNA se povukla iz nove države 19. maja, a Srbiji su uvedene sankcije 31. maja iste godine. Na malobrojne, slabo organizovane, demoralisane i same sebi prepuštene Srbe u doline Neretve, Hrvatska je odmah zatim pokrenula ofanzivu. Operacija je nosila naziv „Čagalj“, odobrio ju je lično Tuđman, a izedena je pod komandom generala Zbora hrvatske vojske Janka Bobetka koji je detalje u vezi sa njom izneo u svojoj knjizi „Sve moje bitke“. Pored ove knjige dragocen materijal o ovoj ofanzivi je i video traka koju su snimili napadači, a koja je istog leta dospela u Beograd. Bobetko otkriva da u napadu na Prebilovce, Klepce i Tasovčiće učestvuje 156. brigada regularne hrvatske vojske i 1. brigada HVO, kao i četiri diverzantske grupe hrvatske vojske i niz drugih jedinica. Iz video materijala uočljivo je i značajno učešće Paraginog HOS-a i muslimanskih zelenih beretki. Ove snage bile su raspoređene u dve borbene grupe i trebalo je da iz dva pravca upadnu u Prebilovce, sa mučeničkom spomen crkvom kao glavnom metom, a koju Bobetko naziva kosturnicom. Ofanziva je počela u nedeljno praskozorje 7. juna, strahovitim bomardovanjem pomenutih srpskih naselja iz više desetina raznih oruđa koje je trajalo satima. Na prostor ovih sela, od svega nekoliko kvadratnih kilometara, palo je za par sati oko 7000 projektila. Istog jutra srpski teritorijalci i većina civila su se, uz male gubitke, povukli prvo u Dubrave, a zatim i dalje. Hrvati tek sutradan ulaze u napuštene Prebilovce i Tasovčiće, a za nekoliko dana u njihove ruke pada cela leva obala Neretve, sa Mostarom, dubravski plato i Stolac. Zatečene srpske civile, mahom starije žene, odmah brutalno ubijaju, a zatim počinje obračun sa materijalnim i duhovnim dobrima Srba. Sprovođen je besomučno, sistematski, u ogorčenju što nema u rukama više živih Srba, i trajao je nedeljama.

Trebalo je da nestane sve što je bilo srpsko i što je na Srbe podsećalo pa je uništavana i priroda, a pejsaži su dobijali drugi, osakaćeni izgled. U prvom naletu srpska dobra koja su mogla da gore su spaljena. Narednih dana i nedelja, inžnjerijske jedinice HV i HVO i poznata građevinska preduzeća „Beton“ iz Metkovića i „Konstruktor“ iz Splita, eksplozivom su rušile srpske kuće koje su u sebi imale armirane betonske elemente, crkve, manastire, grobnice, domove kulture, škole, sisteme za snabdevanje strujom i vodom i drugo, sve do kamena pored puta na kome je neko ćirilicom uklesao svoje ime. Manastir Žitomislić, duhovni centar hercegovačkih Srba i mostarska Saborna crkva, najveći srpski hram do izgradnje crkve Svetog Marka na Tašmajdanu, pretvoreni su u gomilu kamenja. Dok je u zavičaju sve pretvarano u prah, pepeo i dim, Srbi iz doline Neretve razvejali su se po celom svetu kao beskućnici. Bio je to istorijski lom i nacionalna tragedija, nezabeležena od turskog osvajanja Hercegovine u 15. veku. Zatim je oko srpskih sela, na zemlji koju su komunisti svojevremeno oduzeli, izgrađeno više naselja za hrvatske izbeglice iz srednje Bosne.

Odmah po ulasku u selo, okupator je skoro ritualno spalio Prebilovce. Na fasadi poslednje kuće, palikuća iz nekakve trogirske bojne, zvane „Mravojedi“, ostavio je grafit: „Sredija sam što sam stiga“. Lako im je bilo da obave zločinački posao u napuštenom selu, koga je ostala da „brani“ samo Draginja Medić, stara 64 godine, jedna od četiri prebilovačke devojčice koje su preživele pokolj 1941. godine. Odbila je da napusti Prebilovce, u kojima je ponovo oplakala majku i sestre, stradale u Šurmanačkoj jami. Mučenički je stradala od unuka onih od kojih je 1941. godine izbegla, a za grob joj se još ne zna. Okupaciju i spaljivanje Prebilovaca, Klepaca i Tasovčića nije proslavila samo zapadna Hercegovina već i Dalmacija, a najveselije je bilo na splitskoj rivi. Ovaj dogaćaj Hrvati i danas obeležavaju, pod nazivom „Lipanjska zora hrvatske Hercegovine“. Objavljivanjem u svojoj knjizi deseteračkog hvalospeva njemu samom, pod nazivom „Bobetkova garda“, hrvatski general Zbora je, zajedno sa svojom državom i predsednikom, stao iza vandalskih zločina u dolini Neretve. Uz oduševljenje zbog „uništenja srpskih tragova“ narodni „pjesnik“ optužuje Srbe da su pokrali hrvatske kosti i izazvali zlo pozivanjem Patrijarha u Prebilovce. Navodimo deo:

„Dok je sunca Srbi će ga kleti,
Što im stuče vojsku na Neretvi,
Spržio im Klepca i Gnjilišta,
Bila sela sada nema ništa,
Prebilovci selo na zlu glasu,
Sad po njemu divlje svinje pasu,
Od Hrasnoga pa do iznad Stoca,
Sve spržio, ne osta ni koca.“

Ustaški video snimci pokazuju da su im seoske kuće, a pogotovo groblje i zidovi Spomen crkve sa kriptom u Prebilovcima, pali u ruke neoštećeni i da je nad ovim selom, njegovim pokojnicima na groblju i novomučenicima u crkvi, smišljeno izvršen monstruozan zločin, bez primera u istoriji. Na pomenutom snimku, posle prikaza ustaša ispred crkve, kako psuju Srbe i prete da će uskoro izbiti na Drinu, vidi se arhitekta iz Čapljine Zdenko Vego, potomak Franje i Janka Vege, zloglasnih ustaških logornika iz 1941, kako sedi u kripti u uniformi oficira HVO, sa rukom na maketi Spomen crkve. Tako su, na srpsku i ljudsku sramotu uopšte, prebilovačka deca i drugi mučenici iz jama, ponovo pali u ruke ustaških zločinaca, ovoga puta unuka onih koji su ih, jednako bespomoćne, bezdušno bacili u jamu pre pola veka. Posle trijumfalnog slikanja i iživljavanja nad kostima žrtava svojih dedova, savremene ustaše su pristupile uklanjanju svih tragova crkve i kripte. Kako su ove bile masivno građene, rušenje im je uspelo tek iz trećeg puta. Eksplozija se čula do Mostara, udaljenog 30 km. Mehanizacija je odgurala 50 metara dalje smrvljene ostatke hrama, a teren na kome se on nalazio je nasut zemljom i poravnat. Do danas se ne zna šta je zaista učinjeno sa moštima novomučenika. Nepoznati autor „Kletve“, isklesane na spomeniku Ognjena Ždrakanovića, prve ustaške žrtve iz Prebilovaca u 1941. godini, je pre poslednjeg rata zavapio: „U bele tvrđave mermera zaključajte nam dobro kosti!

Mogle bi i mrtve ustaše da nam se napiju zdravlja.

Ne, ne verujte tišini što se umesto nas javlja!“

I zaista, prebilovačko groblje na čijim je spomenicima bila ispisana istina o ustaškim zločinima i mrtvi u njemu, bilo je meta umobolnog pira. Mnoge grobnice su otvorene, a kosti nekih pokojnika nekuda odnete, drugih izbačene i razasute ispred grobnice, a trećih spaljene u grobnici. Kod spaljivanju, zaostali su delovi nagorelog skeleta i mesingane ručke sanduka pokojnika.

Tripko-Triše Ekmečić kao žrtva koja je izbegla ustaške zločine, umro je pored Šurmanačke jame, prilikom iznošenja kostiju iz nje, u novembru 1990. godine, od infarkta, što je svojevremeno bilo prikazano na televiziji. Ustaše su 1992. godine, pronašli Tripkovu grobnicu, minirali je i u njoj spalili njegove kosti, kao i kosti njegovog četvorogodišnjeg unuka, umrlog 1984. Spaljene su i kosti Rade Medana, Riste i Manojla Šarića… Spomenici koji su ostali, „streljani“ su ustaškim rafalima, a sve fotografije pokojnika su odnete. Čitav atar Prebilovaca je, na razne načine oskrnavljen i opustošen. Na prostoru gde se nalazila Spomen crkva i na delu samog groblja zasnovana je deponija najrazličitijeg otpada koja je nedavno uklonjena. Osujećena je obnova sela tako da se u njega vratilo samo oko 15% predratnih stanovnika. Dolina Neretve danas je sva u znaku pobede zločina i potpune eksploatacije genocida nad Srbima. Samo uz pamćenje i poštovanje svojih Svetih mučenika, ljubav prema svome narodu i zavičaju, uz spremnost na određenu ličnu žrtvu Srbi mogu da se obnove i opstanu u ovom strašnom, ali i divnom kraju. Toga ima, Bogu hvala. Ako je do sada propušteno, predstojeća 15. godišnjica od progona i pustošenja je prilika, da zvanično pozvani u srpskom narodu od Hrvatske i Bosne i Hercegovine zatraže da se objavi istina o sudbini moštiju novomučenika iz Spomen crkve u Prebilovcima i da se materijalno pomogne povratak prognanih na vekovna ognjišta.