OTAC ME JE NAPUSTIO, MAJKA JE UMRLA OD TUGE ZA NJIM, A BAKA ME JE ODGAJILA: Potresna životna priča Ljiljane Habjanović Đurović

Ništa se nije popravilo ni kad smo, pola godine kasnije, majka i ja otišle kod tate u Zagreb.

Narednih godina često sam gledala majku kako plače za mojim ocem. Volela ga je do svoje prerane smrti.

Otac

Moj otac Zvonimir završio je muzičku školu u Demir-Kapiji u Makedoniji i dobio je raspored u Kruševcu. Tu se sreo s mojom majkom Radmilom. Nekoliko godina kasnije napustio je vojnu službu, otišao je u Zagreb i zaposlio se u Hrvatskom narodnom kazalištu i Zagrebačkoj filharmoniji. Kad smo majka i ja došle za njim, shvatio je da mu u njegovom novom životu ne trebaju žena i dete. Zato nas je aprila 1961. iz Zagreba poslao nazad u Kruševac. Toga dana izašao je iz kuće rano ujutro, uz jedno nehajno: „Bok, vidimo se!“ Nije došao ni na železničku stanicu da nas isprati. Nije došao ni kad je, pet godina kasnije, majka umrla.

Došao je za moj 16. rođendan. Proveli smo tri dana zajedno. Tada, još uvek je bilo nade da se naš odnos promeni. Već sledeće godine otišao je u Australiju.

Kad sam napunila 18 godina, prestao je da mi šalje izdržavanje. Živela sam s babom. Primala sam minimalnu majčinu penziju. I da nije bilo dobrih ljudi koji su mi zbog uspomene na moju majku dali stipendiju, ja bih morala da prekinem školovanje posle trećeg razreda gimnazije.

Novi susret

Prošla je 41 godina. U jesen 2012. javila mi se njegova kćerka iz drugog braka. Prenela mi je želju našeg oca da dođem u Zagreb da se vidimo. Pomislila sam da je, budući da mu se bliži sud Božji, poželeo da zatraži oproštaj. I bila sam spremna da mu oprostim. I da se rastanem s njim na lep način. Ali on se nije kajao. On se ponašao kao da se ništa nije desilo. Kao da smo proteklih pola veka bili otac i kći. A nismo. Postao mi je i ostao stranac. Nekoliko dana kasnije njegova kćerka vratila se u Australiju. Poživeo je još dve godine. Umro je u staračkom domu u Zagrebu, usamljen i napušten od svih.

Majka

Moja majka bila je veoma lepa. Vesela i romantična, dok je život nije načinio setnom i melanholičnom. Po povratku iz Zagreba radila je kao blagajnica u jednom preduzeću. Bila je omiljena i poštovana. Svoju nesreću nosila je teško, ali dostojanstveno. Kad je umrla, imala je 35 godina. Na njenoj sahrani okupilo se pola Kruševca i svi sveštenici u gradu.

Majka mi je kupovala knjige. Jednom mi je donela komplet od 18 knjiga – bajke svih naroda sveta. Bila je veoma ponosna što lepo pišem i što želim da postanem pisac. Moje pesme objavljene u časopisima za decu pažljivo je isecala i nosila u svojoj tašni – da se pohvali pred poznanicama kakvo dete ima. Sahranili smo je s njima.

Baba Jelena

Baba Jelena, majka moje majke, bila je najznačajnija osoba mog detinjstva i mladosti. Kad smo se majka i ja vratile iz Zagreba, ona nas je primila pod svoje okrilje. Bila je moralna, pravedna i puna ljubavi i topline. Posle majčine smrti nas dve smo živele same.

Od nje sam čula priče o našim pretkinjama koje sam, kad sam sazrela i kao umetnik i kao žena, prenela u roman „Ženski rodoslov“.

Od majke sam naučila da nikako ne smem da volim čoveka koji mi ne uzvraća na isti način i koji ne zaslužuje moju ljubav.

Od babe sam naučila da žena mora da ima svoje parče hleba. Jer, ekonomska nezavisnost je glavni preduslov da žena ne mora da trpi. Dakle, krenula sam u život rešena da budem emancipovana žena koja svoj život uzima u svoje ruke. Ali od babe sam naučila i da ništa vredno i lepo čovek nije ni stvorio ni sačuvao bez truda. I to zlatno pravilo unela sam u svoju porodicu.

Odrastanje

Bila sam vesela, živahna, radoznala, bistra, pomalo razmažena, ali i dobra, mila i poslušna devojčica.

Bila sam odličan đak. Ali nikada nisam imala sve petice. Tokom čitavog školovanja bila sam najbolja iz srpskog jezika i istorije. Pobednica na svim literarnim takmičenjima i takmičenjima iz srednjovekovne istorije grada. Od dolaska iz Zagreba pa do odlaska na studije među sugrađanima bila sam poznata kao ona mala što joj je otac iz Zagreba, ona mala što vuče po tri knjige iz biblioteke, ona mala što joj je umrla majka, ona mala što lepo piše, ona budala što se zanosi da će da bude književnik. Danas sam za njih naša Ljiljana. Prva žena dobitnik Vidovdanske nagrade, najvišeg priznanja grada Kruševca. A Kruševac je moj grad, mada već duže od pola veka živim u Beogradu.

Prva ljubav

U šestom razredu prvi put sam se zaljubila. Zvao se Dragan. Bio je plavokos i lep. Nosio je crno. Pisao je pesme. Napisao je jednu pesmu, u akrostihu, i meni je posvetio. Bila sam ushićena. I ushićenje i zaljubljenost prošli su me kad sam saznala da je na isti način usrećio nekoliko devojčica.

Gagi i Sena

U petom osnovne počela sam da se družim sa Gagi. U prvom gimnazije sa Senom. One su mi ostale kroz ceo život najbolje drugarice. Sa njima me vežu višestruka kumstva i ljubav koje traje duže od pola veka. Razgovaramo telefonom dva ili tri puta sedmično. Onako nadugačko. Kad odem u Kruševac, prvo obiđemo grobove naših majki, a onda odemo u restoran na ručak, i pričamo, i smejemo se, i radujemo se što smo zajedno. Nas tri. Sena, Gagi i Lili.

Studije

Čitavo detinjstvo i ranu mladost provela sam u pisanju, čitanju i maštanju kako ću jednoga dana postati književnik. Naravno, želela sam da studiram književnost. Ali morala sam da završim nešto što će mi obezbediti posao. I tako sam se upisala na Ekonomski fakultet. Mislila sam da je to večno zbogom književnosti i bila sam nesrećna.

Bila sam loš student. Studirala sam duže od deset godina. Diplomirala sam pošto sam se udala i pošto sam napisala svoj prvi roman. I to sa bednim prosekom 6,66.

Milovan

Na Ekonomskom fakultetu na času matematike, 10. novembra 1972. godine, upoznala sam Milovana. Šest godina kasnije venčali smo se. Bio mi je prvi momak i ja njemu prva devojka. Naučili smo da sve delimo. Tako je i danas. Mi smo jedno drugom i saradnici, i ljubavnici, i najbolji prijatelji.

Milovan je dobar, pošten, čestit i pouzdan čovek. Na njega uvek mogu da se oslonim. Pored njega osećam se sigurno. I voli me onako kako meni treba – štiti me, ali me ne guši.

Uvek je bio vredan i ambiciozan. I sasvim je logično što je danas uspešan privrednik.

Moja baba mnogo ga je volela. Jednom sam rekla da je moja najveća greška što sam uopšte upisivala ekonomiju. „Da nisi otišla na ekonomiju, ne bi upoznala Milovana“, podsetila me je baba. Od tada volim da kažem kako sam odabrala studije na Ekonomskom fakultetu da bih se dobro udala.

Novinarka u magazinu Duga

Kao diplomirani ekonomista radila sam u banci i potom u turističkoj agenciji. Za to vreme objavila sam dva romana – „Javna ptica“ 1988. i „Ana Marija me nije volela“ 1991. Ali privlačio me je posao novinara, i kad mi se pružila prilika (priznajem, jedan moj drug preporučio me je svom drugu, koji mi je dao šansu), iskoristila sam je.

U Dugi sam bila od jeseni 1991. do jeseni 1995, kad sam otišla na neplaćeno odsustvo da pišem roman „Ženski rodoslov“. Pisala sam o kriminalu. O onima koje sam nazivala korisnicima naše nesreće. Pisala sam protiv nacionalne mržnje i govorila, citirajući pesnika, da je „jedino sveto ubistvo ubiti Kaina u sebi“.

Intervjuisala sam mnoge ličnosti. Od Dejana Medakovića i Zorana Đinđića do Danijela Šifera i Klare Mandić. Od Mire Marković do Biljane Plavšić i Vojislava Šešelja. Od Vave do Vesne Pešić i princeze Katarine Karađorđević. Jer Duga je, kako smo govorili, bila magazin za istomišljenike svih boja. Susreti s tim ljudima bili su zanimljivi. Često i poučni. Ali bili su to radni zadaci, a ne prijateljska druženja, i niko od njih nije ostavio trag u mom životu.

Devedesete

Devedesete pamtim kao vreme mržnje. Međunacionalne, međuverske i političke mržnje koja je otrovala duše i umove ljudi i zagadila javni prostor, ali uvukla se i u porodice, među prijatelje, i izmenila mnoge živote.

I ja sam, kao i svi, bila uplašena i uznemirena. U redakciju su nam stizale fotografije stravičnih razaranja i bestijalnih zločina. Često smo ih gledali sleđeni i prestravljeni zlom u ljudima. Često smo ih gledali plačući.

Ali, istovremeno, ja sam bila u dobrom braku. Imala sam sina. Objavila sam treći roman 1994. Radila sam posao koji volim. Napisala sam četvrti roman. Tokom leta 1996. godine postala sam najčitaniji srpski pisac. Napustila sam novinarstvo i, uz podršku supruga, odlučila da se posvetim samo književnom radu. Moj lični život najzad je izgledao kao moj san o njemu.

Tada sam pomislila da ćemo devedesete mi savremenici ipak različito pamtiti. I da je jedina stvarna istorija lična istorija.

S kim je Dafina bila fina

Moju kratkotrajnu novinarsku karijeru obeležili su i sudski procesi. Godine 1992, u vreme kad je Dafiment banka bila na vrhuncu uspeha, a njena vlasnica Dafina Milanović uživala u blagonaklonosti državnog vrha, čelnika finansijskih institucija i lidera opozicionih partija, objavila sam tekst u kome sam objasnila da je poslovanje piramidalnih banaka ekonomski neodrživo. Da je to prevara.

Dve godine kasnije, aprila 1994, kad je banka otišla u stečaj, Dafina je prihvatila da mi ispriča svoju priču. I još mi je dala fotografije važnih ličnosti snimljene u njenom domu i na proslavama koje je organizovala. Dala mi je i priznanice potpisane rukom moćnika koji su u stampedu podigli i svoje uloge i nenormalno visoke kamate na štetu prevarenog naroda, koji je izgubio i uloge. Ubrzo, stigle su mi tužbe od funkcionera tri tada moćne političke partije – SPS, SPO i SRS. Procesi su trajali tri godine. Bilo je mnogo teških doživljaja. Jednom su policajci noću došli u moj stan da me privedu. A moje dete je imalo šest godina. Nebrojeno sam se puta pojavila na sudu kao okrivljena. Dokazivala sam da sam iznela u javnost izjave relevantne ličnosti – predsednika banke.

Čak se i Dafina pojavila kao svedok, i na suočenju sa jednim od mojih tužitelja. Rekla je da je sve što sam napisala istina. Uprkos tome, 1997. godine sam osuđena. Od odlaska u zatvor, kako je stajalo u obrazloženju presude, spasla me je činjenica da imam maloletno dete i da nisam ranije osuđivana.

Sveta Petka i ja

Bila je jesen 1995. godine. Pisala sam „Ženski rodoslov“ i mnogo sam se mučila. Uplašena da sam izgubila dar, molila sam se svetiteljima vezanim za moj crnogorski ženski trag. Tada mi je došla misao kao pitanje: „A zašto se ne pomoliš Svetoj Petki?“ I u tom času videla sam svetiteljkin lik. Ali nije bila u crnom, kakva je živela u mojoj svesti, već u crvenoj haljini s plavom maramom.

Istog dana po podne došla je Dušanka Lukić, još jedna moja kuma. Rekla mi je da je službeno bila u manastiru Sveta Petka u Izvoru i da je odjednom osetila da mora da mi kupi ikonu. Obuzeli su me silna radost i strahopoštovanje kad sam videla da svetiteljka na ikoni izgleda isto kao u mom viđenju. Od tada se usuđujem da Svetu Petku nazovem svojom zaštitnicom. Iz moje ljubavi, a njenom milošću, šest godina kasnije nastao je roman „Petkana“. Knjiga koja je promenila mene i moj život. Posle koje sam naučila da bolje razumem i više volim druge ljude. I postala bolji čovek. Tu ljubav prema Svetoj Petki i tu živu vezu s njom ima i moj sin, koji je dobio veliku milost da snimi film „Sveta Petka – krst u pustinji“.

Mitropolit Amfilohije

Kada sam napisala roman „Petkana“, ostavila sam rukopis mitropolitu Amfilohiju na portirnici Patrijaršije s molbom da ga pročita i ukaže mi na eventualne kanonske greške. Tako je počelo još jedno njegovo duhovno usinovljenje. I prijateljstvo koje me i danas čini ponosnom, srećnom i blagodarnom.

Od 2001. sve moje knjige čitao je u rukopisu. Za neke je napisao i predgovore. Svaki njegov blagoslov doživljavala sam kao blagoslov Božji. Svaki susret i razgovor s njim kao praznik. Svaki telefonski poziv kao dar. Osim mnogo divnih i dirljivih uspomena, kao najveće blago čuvam dve njegove grafitne olovke, njegovu brojanicu, istanjenu od dugih molitvi, rukopis predgovora za „Petkanu“ i njegovu knjigu „U Jagnjetu je spas“, koju mi je poklonio kad je prvi put došao u našu kuću. A u knjizi je posveta: „Ljiljani, jagnjećeg srca i uma.“

Levica i pravoslavlje

Po svom moralnom i intelektualnom opredeljenju, pristalica sam socijalne pravde, nenasilja, ravnopravnosti polova i ravnopravnosti ljudi bez obzira na njihovu rasu, veru ili naciju. To su uvek bili, i jesu, principi levice. Takvo opredeljenje nije u suprotnosti s mojom verom.

Naprotiv, sasvim je u skladu sa jevanđeljem. Podsetimo se reči apostola Pavla u Poslanici Galaćanima: „Nema više Judejaca ni Jelina, nema više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste svi jedno u Hristu Bogu.“ Dakle, bez obzira kom narodu, kom polu, kom društvenom sloju pripadamo, mi smo deca Hristova, deca Božja, i po tom srodstvu braća i sestre sa istim pravom.

Naravno, ne treba mešati modernu levicu i radikalni komunizam koji je hteo da obogotvori čoveka-vođu i zato je rušio i ubijao Boga.

Čitaoci

Mene su čitaoci stvorili. Kasnije, kad su me moćni protivnici saplitali i činili sve da me oteraju iz javnog života i s književne scene (pomenuću samo oduzimanje Nagrade za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije), čitaoci su bili sa mnom i sačuvali su me. Oni i danas određuju moje mesto u književnosti na srpskom jeziku.

Zahvaljujući čitaocima, od trenutka objavljivanja pa do danas neprestano se doštampavaju nova izdanja svake moje knjige. Zahvaljujući čitaocima, ja ove godine obeležavam 35 godina od kada je objavljen moj prvi roman i 20 godina od kada sam sama svoj izdavač. A u svakom poslu, pogotovo javnom, najvažnije je trajanje.

Porodica

Porodica je najvažnije što čovek ima. Ni bogatstvo, ni slava, ni uspeh ne mogu da ispune čoveka tako potpuno i trajno kao skladna porodica. Porodica je sigurnost i ljubav. Porodica je utočište i uporište.

U svakoj knjizi zahvalim sinu i mužu što me vole onako kako mi je potrebno. Ali, istovremeno, svakoga dana molim se Majci Božjoj da mi pomogne da budem žena kakva je potrebna mom mužu i majka kakva je potrebna mom sinu.

Ponosna sam na svog sina. Ali mislim da svaka majka ima pravo da bude ponosna ako je njeno dete dobar i čestit čovek, bez obzira na to kojim se poslom bavi.

Anđeli

Skupljam figure anđela. Kupujem ih i dobijam na poklon, od bliskih ljudi, ali i od svojih čitalaca.

Moja majka volela je anđele. Sećam se, već je bila bolesna kada me je odvela na groblje i pokazala mi na dva nadgrobna spomenika sa anđelima. Mnogo godina kasnije, kad smo joj moji momci i ja podizali spomenik, podrazumevalo se da njeni ostaci treba da počivaju zaštićeni krilom anđela.

O smrti

Napunila sam 70 godina. Ne plašim se smrti. Hrišćanka sam i znam da je zemaljska smrt odlazak iz prolaznog u večno.

Nadam se da će mi Bog dati dovoljno vremena, zdravlje, snagu i mir da zaokružim svoje delo. I da će, kao što molimo u liturgiji, moj kraj da bude bez bola, miran i nepostidan, i da ću dati dobar odgovor na strašnom Hristovom sudu.

Najsrećnija sam bila (po redosledu događanja) kad mi je majka kupila dugo željenu lutku Đinu (lutka je i danas u mojoj radnoj sobi kao simbol ljubavi moje majke), kad sam kao učenica osmog razreda osvojila prvu nagradu na gradskom takmičenju iz poezije, kad sam se udala, kada sam prvi put uzela u naručje svog sina, kada sam objavila prvu knjigu. Nadam se da ću doživeti još jednu veliku radost – da dobijem unuče.

Najveću tugu donosile su mi smrti onih koje sam volela. Ali boleli su me i rastanci s ljudima koji su nestajali iz mog života na neke druge načine.

Poruka za kraj

Kroz život, uverila sam se u istinitost reči iz jevanđelja da nas samo ljubav može spasti. Ljubav koju primamo, ali i ljubav koju dajemo drugima. I nastojim da živim po tim rečima.

Mladima poručujem da ne odustaju od svojih želja i snova. Naši snovi i želje, naša zamisao o budućnosti, u stvari su Božja poruka koju nam prenosi naš Anđeo Čuvar. Zato, idite smelo i požrtvovano za svojim snom. Ja sam živi dokaz da je sve moguće.