PISMO BOGOLJUBA KARIĆA PREDSEDNIKU SANU: Anđeli sa KOŠARA NEMAJU CENU

Privrednik Bogoljub Karić poslao je otvoreno pismo predsedniku SANU Vladimiru Kostiću, koje prenosimo u celosti.

– Akademiče Kostiću, da li imate hrabrosti da pogledate u oči herojima sa Košara, dečacima u uniforama koji su herojski branili Kosovo i Metohiju? Imali su 18 ili 19 godina. Neki se još nisu ni brijali. Usuđujete li se da bar pomislite na te naše anđele, heroje najslavnije bitke posle Drugog svetskog rata? Nisu imali prve ljubavi, osim jedne. Zvala se Srbija! I nisu svi bili Srbi, predsedniče Srpske akademije nauka i umetnosti.

Tibor Cerna bio je Mađar, dečak iz siromašnog radničkog naselja, udaljenog dvadesetak kilometara od vašeg kabineta, gde predsedavate u hramu najmudrijih srpskih glava. Smete li da glasno izgovorite njegovo ime, a da ne pocrvenite i što pre spakujete svoje stvari i zauvek napustite kabinet. Da li ste sačuvali zrno ponosa, pa da izgovorite ime Naser Vučelj, njegove majke Sadije i oca Alije? Naser je bio momak iz Novog Pazara.

Mađar Tibor i Bošnjak Naser, sa svojom srpskom braćom, ne po krvi i veri, već po časti i hrabrosti, zajedno su svojim životima, branili otadžbinu. Srbija se uzdala u njih. I imala je u koga! Srbija i danas plače za njima. Imate li vi suza za njih?

Kažete da ste učestvovali u tom ratu. Osećate li, kao neurolog, makar drhtavicu? Imate li nesanicu? Spuštate li pogled, ne pred njima, već pred samim sobom? Oni su gledali u svoje blatnjave, krvave čizme i cevi mitraljeza uperene u njih, a vi u svoje lakovane cipele.

Ljut sam na vas zato što sam siguran da drugome ne biste poklonili ni svoje gaće ni košulju, a nameravate da poklonite nešto što nije vaše. Mnogo je bilo ljudi koji su prodali veru za večeru.

Koja je početna cena našeg Kosova, na vašoj aukciji? Koliko vrede Visoki Dečani i Gračanica, naša Pećka Patrijaršija – majka svih pravoslavnih crkava, a koliko ubijena deca na reci Bistrici? Koja je prodajna cena anđela sa Košara, akademiče Kostiću? Postoji li avans za suze njihovih majki?

Mi, obični ljudi, pored Srpske pravoslavne crkve i na Akademiju gledamo kao na hram: najsvetliji, najčistiji i najmudriji u Srbiji, a vi ste karijeru založili na aukciji istorije. Strahujete li od njenog suda? Šta bi rekli vaši preci – na sramotu – koju vašim potomcima utiskujete na obraz?

U trenutku kada je 18 država povuklo priznanje Kosova, kada je Srbija stavila na sto predlog za mirno rešenje najbolnijeg srpskog pitanja, uz pomoć moćnih prijatelja, Rusije, Evropske Unije, Kine, kada američka administracija mnogo objektivnije vrednuje položaj i interese Srbije, vi – akademiče Kostiću – predlažete da se „dostojanstveno” odreknemo sami sebe.

Ja sam čovek koji duboko veruje u obnovu prijateljstva između Srba i Albanaca. Odrastali smo zajedno na Kosovu. Sahranio sam svoju majku, mohaninju Mati Angelinu, u porti Pećke patrijarišije, pored moga oca Janićija i naših predaka. Hiljade naših komšija i prijatelja Albanaca, došlo je da je isprati, jer su je poštovali kao svoju majku.

Tog dana, u Peći, kuće, hotelske sobe i restorani, bili su besplatni za sve nas koji smo došli. Srbi i Albanci nisu krvni neprijatelji, akademiče! Krvno su nas zavadili takvi kao vi, koji bi da između nas naprave kineski zid. Naše duše i srca ostala su čista, a sada imamo veliku priliku da preko malog Šengena i Zapadnog Balkana, uđemo u EU. Ta velika, evropska porodica, donosi mir, stabilnost, sigurnost i gradi temelje za zajednički život!

Prijateljstvo između Albanaca i Srba nikada ne zastareva. Poznajemo jedni druge u dušu. Lako je predati se mržnji. Teško je miriti se, akademiče! Nisu narodi problem, nego ljudi poput vas. Neka naša generacija učini sada težu stvar, neka izgradi temelje pomirenja, da bi naša deca i unuci živeli složnije.

Vi ste odrekli te velike ideje. Obični ljudi veruju srpskom hramu nauke. Biti akademik, za mene, običnog čoveka, znači biti besmrtan.

Probudite se, besmrtni i pokažite predsedniku Kostiću gde su izlazna vrata. Ne ćutite, ne plašite se, sačuvajte svoj integritet, čast i mudrost.

Kada bi ovako nešto izjavio predsednik Akademije u Nemačkoj ili Francuskoj, ne bi mogao da bude ni vratar, a kamoli nešto drugo. A u susednim državama, ne bi više ni ulicom mogao da prođe. Nigde u svetu, patrijarhu na tronu nauke i umetnosti, ne bi na pamet palo da poklanja teritorije svoje države.

U današnjem listu „Alo“ objavio sam otvoreno pismo predsedniku Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimiru Kostiću.

Za Vladimira Kostića ima previše Srbije. Danas mu je višak Kosovo, sutra će mu Vojvodina biti republika, a Srbija – Avganistanija! pic.twitter.com/MHfDIMMfSq

— БОГОЉУБ Ј. КАРИЋ (@BogoljubKaric) May 23, 2020

Bogoljub Karić

P.S. Na mojim susretima u inostranstvu, tema Kosova je nezaobilazno pitanje. Kada mi strani akademici i profesori, govore da njihov kolega, a predsednik naše Akademije nauka i umetnosti smatra „da Kosovo ni de fakto ni de jure nije deo Srbije“, bio sam zaprepašćen! Najpre nisam verovao, a onda sam pročitao Vladimira Kostića. To je izazvalo revolt u meni da se na ovakav način obratim javnosti –  kaže se na kraju pisma.

Nakon ovog pisma odreagovao je i predsednik Srpske akademije nauka Vladimir Kostić.

Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Vladimir Kostić naveo je da uviđa da je autoritarnost politike i urušavanje institucija ugrozilo demokratiju u Srbiji, do mere, kako je ocenio, da su građani ostali bez demokratske kondicije i vere u institucije, višepartijski politički život i smisao ličnog učešća u njemu.

Kostić je pozvao da „konačno“ otpočne dijalog u Srbiji kako društvo ne bi „po nekom zlokobnom pravilu ponavljalo iste zablude i greške“.

On je u autorskom tekstu za nedeljnik NIN naveo da piše zato što ga uznemirava osećaj da društvo u Srbiji upravo ulazi u „spiralu nasilja“ i da ono sa neprihvatljivom ravnodušnošću i neodgovornošću posmatra „sevanje povremenih varnica“.

Kazao je da se politički diskurs u Srbiji uglavnom zasniva na negativnom otklonu od „drugog koji su pakao“.

– Iscrpljeni od podela, mi ih i dalje kompulzivno ponavljamo, a naše podele obično teže da budu konačne. Nema nevinih, ali je opšte mesto da je odgovornost prvenstveno u rukama onih koji su na vlasti jer su i instrumenti zaplitanja i rasplitanja najvećim delom u njihovim rukama – rekao je on.

Govoreći o preovlađujućoj političkoj atmosferi, Kostić je naveo da se: „dugo i sa čudnovatom energijom obrušavamo na institucije i pojedince i potom se čudimo što je prostor oko nas prilično opustošen, sem prisustva političkih lidera koji će nas, kad već nema institucija i sistema, izvesti iz ćorsokaka“.

Naglasio je da društvo u Srbiji kao „kompulzivnu neurozu“ ponavlja upornu i aktuelnu personalizaciju vlasti u „figurama vođa“.

– Odakle to da ponavljano svoju političku energiju oportuno poklanjamo ideji političkog mesijanstva i pristajemo da verujemo u misije koje pripisujemo ‘deus ex machina’, odakle ideja da nam je za plodove građanske emancipacije, barem u početku, potreban apsolutizam ‘prosvećenog’ vođe – upitao je on

Dodao je da svako lično „grupisanje vlasti i utiacja“ po pravilu uzrokuje „imobilizaciju institucija i ličnosti, bekstvo od odgovornosti, nepreduzimanje i mentalnu lenjost, utapanje u beskrajne političke intrige“ onih koji „kličući vođi pripremaju svoju apostazu“.

– Obožavanje, iskreno ili neiskreno, medveđa je usluga i samom vođi –  ocenio je on.

Kako je naglasio, tim razmišljanjem on nikoga ne oslobađa lične odgovornosti, već pokušava da ukaže da nešto ne valja u većinskom shvatanju demokratije, politike i sistema, političkim rutinama u Srbiji i u domaćem doživljaju vrednosti.

Poštovani čitaoci, Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti ovde za ANDROID i iPHONE.