SRBINA MUČILI ELEKTROŠOKOVIMA, LOMILI MU REBRA, DALI MU ODŠTETU TEK 7.000€: Ovako Hrvatska tretira žrtve svojih ratnih zločinaca

Ne zna se koliko je Srba, mučenih u zatvorima i logorima širom Hrvatske tokom rata devedesetih, kao i članova porodica ubijenih, uspelo da dobije odštetu od ove države. Registra, bar javnog, nema, kao što, čini se, nema ni pravila ko će je dobiti.

Izvesno je da su naknade za pretrpljene fizičke i psihičke traume dobili oni čiji su mučitelji pravosnažno osuđeni za ratne zločine. Hrvatski sudovi su, prema evidenciji Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas“, osudili sedamdesetak vojnika i policajaca za ratne zločine nad Srbima („Gospić“, „Sisak“, „Lora“, „Kerestinac“, „Pakračka poljana“, „Marino selo“, „Paulin Dvor“, „Cerna“, „Medački džep“, „Kuline“…). U svim tim slučajevima Zagreb je isplatio ili će isplatiti naknadu oštećenima koji su preživeli, ili porodicama ubijenih.

Poslednji je odštetu dobio, doduše samo u prvostepenom postupku, Đorđe Jovičić – oko 20.000 evra. Uhapšen je 1991. jer se, kako su tvrdili tužioci, priključio JNA i na Baniji vrbovao srpsko stanovništvo da organizuje referendum za priključenje Petrinje SAO Krajini. Terećen je za učestovanje u oružanoj pobuni protiv Hrvatske. Neko veme proveo je u pritvoru u Sisku i logoru u Gajevoj ulici, u Zagrebu, da bi dospeo u tzv. Konačište, u Kerestincu, gde je fizički i psihički zlostavljan. Zbog toga je podneo tužbu 2004, ali je presuda Opštinskog suda u Sisku stigla tek pre nekoliko dana.

APSURDAN SLUČAJ

Nije ratni zločin nego „ratna šteta“

Naročito je apsurdan slučaj smrti porodice Vuković iz Medara. U akciji „Bljesak“ ubijeni su: Ranko, supruga Anđelija i deca Goran (11) i Gordana (8), kao i Milutin, supruga Cvijeta i ćerka Dragana (7). Hrvatski sudovi odbili su tužbu sestara Radmile i Mirjane zbog ubistva oca Milutina, majke Cvijete i sestre Dragane, uz obrazloženje da ova ubistva nisu ratni zločin već „ratna šteta“!

OVO JE NAJČUVENIJA TAJNA BITKE NA KOŠARAMA Na današnji dan završena je herojska bitka koju su bili naši golobradi heroji

Utvrđeno je da su Đorđa tukli drvenim palicama i rukavicama sa zakovicama, i gazili ga cipelama s okovima, tako da nije mogao da ustane od bolova u plućima. Nikada nije dobio lekarsku pomoć.

Zatočene Srbe su terali da pevaju ustaške pesme i ponižavali ih. U prostoriji od 50 kvadrata bilo ih je tridesetak. Zlostavljani su kasnije svedočili na suđenju za ratne zločine komandantu Konačišta Stjepanu Klariću, koji je 2012. osuđen za mučenje 34 ratna zarobljenika. Dobio je osam godina zatvora, a četiri vojnika kojima je bio nadređen od godinu i po do pet.

Među onima koji su svedočili bio je i B. M. Od batinanja je zaradio 10 polomljenih rebara i dobio naknadu oko 7.000 evra.

– Mučili su me elektrošokovima i tukli. Jednom me je pijani „zenga“ uveo u prostoriju, pretio mi pištoljem, a onda mi stavio cev u usta. Govorio je „sad ću da ti prospem mozak“ i onda povukao okidač. Samo je kliknulo – cev je, srećom, bila prazna. Trebalo je to psihički preživeti! Drugi put su me uveli u istu sobu kada je ušao jedan njihov i „zengu“ zgrabio za grudi i bacio u stranu, a mene uhvatio za ruku i izveo. Pošto nam nisu davali da jedemo, taj Hrvat mi je noću, krišom, donosio hranu. Na kraju sam razmenjen – otkrio je, između ostalog, ovaj svedok na suđenju.

Oko 860.000 evra odštete dobile su i porodice žrtava koje su 21. septembra 1991. pripadnici MUP i ZNG, na mostu na Korani, u Karlovcu, likvidirali posle predaje i odlaganja oružja. Od trinaestorice pripadnika JNA i TO nekoliko je zaklano, a većina ubijena hicima iz automatskog oružja.

Trojica, među kojima i jedan sa teškim povredama, spasli su se skokom sa mosta, a četvrti se u toku noći iskobeljao ispod mrtvih saboraca. Za ovaj zločin osuđen je Mihajlo Miša Hrastov na četiri godine zatvora!

– Za dve decenije podneto je na hiljade tužbi protiv Hrvatske, od čega oko 1.000 uz učešće „Veritasa“ – kaže za „Novosti“ Savo Štrbac iz ovog centra.

– Hrvatska je 1996. i 1999. suspendovala neke odredbe Zakona o obaveznim odnosima, po kojima je država bila obavezna da nadoknadi štetu svojim građanima. Sudovi su bili zatrpani tužbama. Tek 2003. doneli su dva nova akta – Zakon o odgovornosti za štetu nastalu usled terorističkih akata i javnih demonstracija i Zakon o odgovornosti Hrvatske za štetu uzrokovanu od pripadnika hrvatskih oružanih i redarstvenih snaga tokom Domovinskog rata. Najviše tužbi Srbi su podneli već naredne godine, ali su masovno odbijane. Međutim, kada su osuđeni krivci za ratne zločine, kao što je to slučaj sa Kerestincem, bilo je osnova za obnovu postupka.

SELEKTIVNA AMNESTIJA

Pritisak na žrtve da odustanu

Na žrtve je, kaže Štrbac, vršen pritisak da odustanu od odštetnih zahteva, uz komentar „dali smo ti oprost, nećeš valjda da tražiš i pare?!“ Reč je, naime, o onima koji su gonjeni za oružanu pobunu (a takvih je bilo više od 21.000). Mnogi su potpali pod Zakon o amnestiji. Međutim, amnestija nije data svima, već je svaki slučaj ponaosob analiziran, pa su neke optužnice prekvalifikovane u ratni zločin, i za takve nije bilo oprosta. Ovi postupci se i dalje vode.

Među onima koji su izgubili na sudu nalazi se sestra Radeta Radosvaljevića. Njega, ženu Jovanku i sinove Dejana (14) i Nenada (10), 25. februara 1992. godine, u Daruvaru, likvidirao je pripadnik Hrvatske vojske Jožica Mudri. Pravosnažno je osuđen na 15 godina zatvora.

Radetov otac Petar i sestra Milica podneli su tužbu za naknadu štete, ali je Petar umro. Sudovi su odbili Miličin zahtev, zato što „u trenutku smrti nije živela sa bratovom porodicom, pa joj ne pripada ni pravo na nematerijalnu štetu kao naslednici oca Petra“. Hrvatskoj je nadoknadila trošak postupka 25.000 evra!