LAŽNA DRŽAVA KOSOVO – NAJUSPEŠNIJI PROJEKAT AMERIKE: Kako je VAŠINGTON stvorio RAK RANU SRBIJE!

Piše za „Kosovo online“ Dragan Bisenić

Od strane vodećih kosovskih političara može često da se čuje da je Kosovo najuspešniji američki projekat. U raznim varijacijama i prilikama izjavljuje se da je Kosovo najvažniji i najuspešniji projekat američke i evropske spoljne politike. Najavljuje se i predstavljanje studija u kojima se takođe tvrdi da je Kosovo „relativno uspešan primer izgradnje države koju podržava Zapad“. Polazeći od jednostrane proglašene nezavisnosti Kosova i priznanja nekih država, zatim oslanjajući se na događaje u Ukrajini, navodi se da se „bezbednosno i političko okruženje Kosova menja na odlučujuće načine“, tako što je Kosovo „napravilo značajne korake na svom narodno podržanom putu ka pridruživanju evroatlantskim strukturama kao što su NATO i EU i svom ostvarivanju unutrašnjih razvojnih ciljeva“.

Ovakve ocene ne bi bile mnogo zanimljive, budući da su na strani propagiranja jedne ideje, da one ne bacaju sasvim novo svetlo na kosovski slučaj koje nije tako često vidljivo. Reč je, zapravo, o isticanju da je Kosovo slučaj „izgradnje države“, što svakako ukazuje na novo razumevanje razvoja na Kosovu i Metohiji od 1999. do danas i uloge dela međunarodnog faktora.

Sa današnjih pozicija, čini se da su početne pretpostavke o međunarodnoj izgradnji države bile proizvod nesreće, oholosti i fundamentalnog nerazumevanja prirode mira, politike i nenamernih posledica spoljnopolitičkih intervencija. Činilo se da to nije bio slučaj kasnih 1990-ih, kada je politički diskurs izgradnje države bio centralni za ono što se smatralo „novim liberalnim međunarodnim poretkom“, nastalog okončanjem hladnoratovske podele. U poslednjim godinama Hladnog rata i ranih 1990-ih, UN su počele da produžavaju postkonfliktne misije i mirovne mandate praćenja prekida vatre na načine koji su počeli da budu otvoreno politički, mešajući se direktno u civilna pitanja, uključujući ustavne, pravosudne i izborne reforme, na primer, u misijama koje predvode UN raspoređene u Namibiji, Angoli, Salvadoru, Kambodži i Mozambiku.

Zapadni Balkan je bio krilo kojem je „izgradnja države“ bila razvijena, testirana i ponovo pregovarana, a samopouzdanje kasnih 1990-ih brzo je opadalo sa preteranim širenjem vere u spoljnu odgovornost za nadgledanje postkonfliktnih političkih procesa rekonstrukcije uz nedostatak koherentne ‘izlazne strategije’ na Balkanu, a potom su sledili debakli Avganistana i Iraka.

Scena za dvadesetpetogodišnju krizu postavljena je onog trenutka kada je koncepcija generalnog sekretara o izgradnji države sa ciljem izgradnje liberalnih institucija prvi put u potpunosti sprovedena, nakon posleratnih izbora u Bosni i Hercegovini, kada su privremeni međunarodni mandati prošireni, a civilnu kontrolu nad procesom izgradnje mira preuzela su međunarodna lica u februaru 1997. Oholost kasnih 1990-ih dostigla je vrhunac kada su UN dale svoj formalni pečat međunarodnom protektoratu na Kosovu 1999. godine i kada je pod upravom UN, proklamacijom u ime albanske većine, 2008. jednostrano proglašena nezavisnost pokrajine. Proces stvaranja Kosova kao nezavisne države, što se Amerike tiče, najviše sličnosti ima sa američkim stvaranjem Paname s početka 20. veka, ali je Kosovo takođe i veoma daleko od toga da bude savremena Panama.

Gore navedeni razvoj Kosova nam pokazuje da međunarodna zajednica i danas sprovodi u delo jedan od glavnih zaključaka izveštaja koji je pripremila Međunarodna komisija za Balkan aprila 2005. Izveštaj je sugerisao da međunarodna zajednica – a posebno EU – započne proces „izgradnje država članica“, što se odnosilo na Kosovo i Bosnu i Hercegovinu.

O ovom, danas pogrešno zanemarnom dokumentu, Međunarodna komisija, kojoj je na čelu bio italijanski političar, Đulijano Amato, sačinila je „mapu puta“ kosovskog suvereniteta koja je istovremeno značila i „izgradnju države“ u koordinaciji sa ulaskom Kosova u EU. Komisija je predstavila „tranziciju u evoluciji kosovskog suvereniteta“ u četiri faze. Suverenitet Kosova trebalo bi da se razvije od „statusa kvo“ definisanog Rezolucijom 1244 (prva faza) do „nezavisnosti bez punog suvereniteta“ (druga faza), dozvoljavajući rezervisana ovlašćenja za međunarodnu zajednicu u oblastima ljudskih prava i zaštite manjina, do „vođenog suvereniteta“ u trećoj fazi koji bi Kosovo uživalo dok bi pregovaralo sa EU i konačno do „podeljenog suvereniteta“ etapa četiri unutar EU, što bi bila četvrta.

Preporuke ove komisije primenjuju se i u drugim pitanjima, pa i u definisanju položaja Srba. Tako se navodi da su „decentralizacija vlasti na Kosovu i garancije za normalan život kosovskih Srba preduslov za uključivanje Beograda u konstruktivnu debatu o nezavisnosti Kosova“, a preporučeno je da „neke od manjinskih kvota predviđenih Ohridskim sporazumom za Albance u Makedoniji trebalo bi da budu dodeljene i Srbima sa Kosova“. Navedeno je da „decentralizacija treba da pruži srpskim enklavama pravu priliku za samoupravu i razvoj. Neophodno je razumeti kako Srbi veruju da društvene i ekonomske poteškoće koje su iskusili u poslednjih pet godina predstavljaju namernu politiku diskriminacije i etničkog čišćenja, koju su osmislili Albanci, a koju je obezbedila međunarodna zajednica“.

Od tada do danas desile su se veoma važne promene. Danas „izgradnja države“ više nije termin na međunarodnom dnevnom redu. Čak su i Ujedinjene nacije odstupile od upotrebe ove terminologije. Prelazak UN sa „izgradnje države“ na mnogo fleksibilnije i pragmatičnije pristupe proizilazi iz odbacivanja intervencionističkih pristupa razvijenih i popularizovanih 1990-ih i koji se sada smatraju zasnovanim na „šablonima vođenim ponudama i preterano tehnokratskom fokusu na prestonice i elite“ i kontraproduktivno povećava „rizik od nenamernog pogoršanja podela“. U stvari, izveštaj Savetodavne grupe eksperata UN-a za reviziju arhitekture Ujedinjenih nacija za izgradnju mira iz 2015. otišao je toliko daleko da je navedeno da su greške rezultat ni manje, ni više nego „opšteg nerazumevanja prirode same izgradnje mira“. Umesto toga, pragmatizam sve više postaje red dana sa pozivom na „realističnije i kontekstualizovanije političke strategije“.

Izgradnja države je uklonjena sa dnevnog reda na osnovu toga što više ne postoji pretpostavka o jasnoći u pogledu problema ili rešenja, pošto je revizija Nezavisne komisije UN-a za mirovne operacije na visokom nivou izjavila da „ne postoji linearni put do mira“: „kompleksne veze“ i međusobne veze između aktera i agencija koje intervenišu znače da UN treba manje da se fokusira na „šablone mandata i misija“ i umesto toga više naglaska na fluidne i fleksibilne „specifične situacije“ strategije. Ideja da spoljni akteri mogu da razviju rešenja ili da ih sprovedu na terenu potkopana je realnošću da su „sukobi postali složeniji, sve fragmentiraniji i nerešiviji“.

Neposredni učesnici u procesu građenja „kosovske državnosti“ napisali su sasvim drugačija svedočanstva koja ne idu u prilog egzaltiranim pogledima na kosovsku državnost. Andrea Lorenco Kapusela, koji je i sam radio na Kosovu od 2008. do 2011, u svojoj knjizi „Izgradnja države na Kosovu“ predstavio je sasvim drugu, mnogo mračniju analizu kako je Kosovo postalo deo mračne strane moderne istorije Balkana od 1999. naovamo.

Sve ovo povezano je sa aktivnostima Ujedinjenih nacija, a ne nekih regionalnih ili separatnih organizacija. Kosovo nije članica Ujedinjenih nacija. Njegov status u UN definisan je rezolucijom SB UN 1244 prema kojoj je sastavni deo Srbije. Sada se, međutim, pribegava novoj ideji – kosovskoj kvazidržavnosti u okviru « evroatlantskih integracija ». To znači da će NATO države, ukoliko uspeju da slome preostale četiri članice koje ga ne priznaju, prihvatiti da prime Kosovo u članstvo mimo sistema UN. Usled promena koje su u svetu nastale u pogledima prema jednostrano proglašenim nezavisnostima kao i prema promenama suvereniteta koje su nametnute silom, kao što je o Kosovu reč, u svetu više nema podrške ni razumevanja za razbijanje priznatih država vojnim putem. Zaoštravanju tog pitanja, ali i upadanju u kontradiktornosti doprinela je i vojna akcije Rusije u Ukrajini, prema kojoj su se zemlje EU, SAD i NATO odredile u korist očuvanja državnog suvereniteta. Ukoliko bi se, kojim slučajem, Kosovo prijavilo za prijem u UN, sasvim je jasno da ne samo da ne bi dobilo potreban broj glasova, nego je verovatno da bi on bio mnogo niži od očekivanog. Zbog toga se od Srbije traži da „preporuči“ kosovsko članstvo u međunarodnim organizacijama, tako što će se saglasiti s njim svojim ćutanjem i pasivnošću.

Odnos prema rezultatima kosovskog „state building“ doživeo je veliki zaokret u drugoj polovini ove godine. Sada se o njemu govori afirmativno, ali uzmimo, na primer, šta je letos povodom nasilnog zauzimanja opštinskih zgrada na severu Kosova, rekao američki senator Kris Marfi u intervjuu za Atlantski savet. Bilo je i mnogo drugih izjava, ali zadržimo se na onome što je senator rekao jer to predstavlja dobru ilustracije ocene „izgradnje države“ na Kosovu. On je rekao da odluke Prištine „nepotrebno ugrožavaju NATO snage“. Marfi je zaključio da to nešto „što Kongres nikada neće biti zainteresovan da finansira — stavljanje američkih i NATO trupa u nepotrebni rizik. Marfi je ponovio da njegovi birači neće biti toliko voljni da šalju novac u region osim ako ne vide da lideri preduzimaju razumne korake neophodne za održavanje mira“.

Ovde je američki senator upotrebio drugi pojam „izgradnje mira“ (peace building), a ne izgradnje države (state building). Dakle, smenu režima spoljnom intervencijom kao i promenu granica treba razlikovati od izgradnje države. Kada se povlačio iz Avganistana, američki predsednik Bajden rekao je da Amerika nikada nije imala plan „izgradnje države“ (state building).

To ima posebnu važnost, upravo sada kada se od Srbije eksplicitno traži da prizna kosovski „state building“ i odbaci svoj suverenitet na ovoj teritoriji, a da se tako legalizuje da Kosovo postane država, čak i po cenu, kako istorija pokazuje, izvesnih novih balkanskih sukoba u budućnosti. Osim, naravno, ukoliko SAD ne misle da zauvek ostanu na Balkanu i simultano igraju ulogu nestalih Austro – Ugarske i Otomanske imperije i da uvedu svoj protektorat na Balkanu.