SRBI NEĆE VIŠE DA PATE

Teško onom ko je Srbe dobrom zadužio, a srpskog je roda i poroda. Strancima se nekako i prašta. Ovih dana je na društvenim mrežama pravi hit podsećanje na tvorca moderne srpske države, kneza Miloša Obrenovića. Radije su protiv njega Srbi dizali bune i ustanke nego protiv Turaka, sve dok ga nisu surovo svrgli s vlasti, pa ga u nevolji vratili. U znak zahvalnosti za sve što je za srpstvo uradio, potamanili su mi i zatrli sve do trećeg kolena, da mu nijedan potomak ne preostane. Miloš se uopšte nije bojao naroda dok ga proklinje i kuje mu zavere, već samo kada se umiri i ćuti. Napravio je crkvu u koju niko nije hteo da uđe jer su se gadili njegovih prljavih para kao Đavo od Hrista. Nagrnuli su u tu istu crkvu tek kada je na njenom ulazu postavio dva žandara da ih sprečavaju da ulaze.

Malo šta se u Srbiji promenilo za poslednja dva veka. Aleksandar Vučić bi bio daleko poštovaniji i omiljeniji da bukvalno ništa nije uradio. Da je zakatančio i zalivadio Srbiju. Da je rušio umesto što je gradio. Šta će nam vala i ti putevi, kao da žurimo negde…Šta će nam i fabrike kad je rad ionako nešto ropsko i ponižavajuće. Kome je bilo do rada odavno se iselio u Švajcarsku ili Nemačku. Tamo se bar ne bruka pred rodbinom i komšijama. Niko ga poznat ne vidi šta radi dok se kući trijumfalno ne vrati u mercedesu. Ili dok na temeljima razrušene roditeljske kuće ne napravi zamak u koji jedva da će ikada i ući. Lakše je postati Nemac nego ostati Srbin. Proći će godine, decenije, možda i vekovi dok Srbi shvate epohalnost Vučićeve ideje da oni nastave da žive u svojim kućama, da sređuju kuće i bašte na svežem vazduhu, a da rade u nemačkim fabrikama u Srbiji. Pošto su Srbi, otkako je počela ova nesreća i pošto se zaverio ceo svet protiv njih, ovde će očigledno raditi neki drugi. Kubanci, Filipinci, ovi iz Bangladeša, bilo ko i bilo odakle. Srbi će, kako im i dolikuje voditi svetsku politiku pod parolom Neka bude što biti ne može.

Srpska im je politika postala ispod časti pa su je uglavnom preuzeli stranci, velike sile, stari srpski neprijatelji, komšije koji su postali zakleti bivši Srbi poturiće gore od Turaka, evrojanjičari, Srbi koji više na Srbe ne liče. Decenijama čekamo da Amerika propadne, a uopšte nismo primetili kako se Srbija urušava spolja i iznutra i kako će je na kraju raskomadati da kamen na kamenu ne ostane od zadužbine naših svetitelja. Posle svega što nas je snašlo, sada se i nekakvom Aljbinu Kurtiju može da digne onu stvar na nas i da nas ponižava kao i toliki drugi, moćniji i slavniji od njega. Kaže da će Srbija tek da pati i da plati za svoja nedela. Kao besnog psa su ga pustili sa lanca da slobodno laje i zavija u ime svetske civilizacije i demokratije, kojima Srbi tobože prkose i ne pokoravaju se. Pošto je Beograd ko zna koliko puta rušen i bombardovan gotovo čitava planeta uključujući i Rusiju zapretila nam je da ćemo biti sravnjeni sa zemljom i postati ravni kao tepsija.

Naravno, pretohodno je izmišljeno opravdanje. Treba zaboraviti nacističke zlocine, Holokaust jer su se pojavili najnoviji nacisti naseg doba… Srbi! Najlakše je od zakletih stradalnika antifašista, napraviti fašiste. Optužiti ih za genocid i proterati sa vekovnih ognjišta. Ništa strašno, srpske kuće su gorele i ranije, u svakom ratu. Ipak je sve više silnih i moćnih koji smatraju da Srbija nije dovoljno kažnjena i da je još treba zgaziti i zdrobiti. Podeliti je na komade. Od kada je Hitler jednom davno odlučio da nepokorne Srbe treba preseliti u Sibir i umesto njih naseliti neki pouzdaniji i pokorniji narod, čak i u Americi nas mešaju sa Sibirom.

Uprkos crnoj legendi i ratnoj propagandi i dalje nas mešaju ko zna s kim, iako nekako prihvatiše da ima i drugačijih Srba, poput Novaka Đokovica…Međutim i on je neprestano sumnjiiv Srbin. Nisu slučajno partizani na ostrvu Visu ozbiljno razmatrali da umesto Srba nasele Kineze, ukoliko ne prihvate komunizam i obriju četnicke brade. Kad se spremao da oslobodi Beograd, Tito je sasvim iskreno poručio da Srbija nema čemu da se nada. Nije da mu sami Srbi nisu u tome pomogli. Najdostojanstvenije su ožalili dva svoja najveca dželata…Krcuna i Rankovića. Nisu opraštali samo svojim dobročiniteljima. Tako je bilo i nažalost ostalo nepromenjeno.

PIŠE: Vesna Radusinović