ULOGA BERLINA NA KOSOVU: Zašto baš iz Nemačke stiže najveća podrška vlastima u Prištini?

„Kosovo je čedo stare spoljnopolitičke agende Nemačke, koja za cilj ima slabljenje srpskog faktora. U nemačkoj viziji Balkana za Srbiju ima mesta, ali ne južno od Kopaonika, ne na Jadranu i ne zapadno od Drine“

Priredio: Miloš Garić

„Nemačka nikada ne bi podržala nešto što je protiv interesa Kosova i protiv ustava Kosova“, ova rečenica nemačkog ambasadora u Prištini Jerna Rodea, nedavno izgovorena na Univerzitetu „Isa Boljetinac“ u Kosovskoj Mitrovici, uz sve ostale poruke koje često stižu iz Berlina kao kontinuitet izuzetno bliskih nemačko-albanskih veza, direktno ilustruje ono što odavno nije tajna, a to je činjenica da je u Evropi Nemačka glavni pokrovitelj projekta nezavisnosti Kosova i njegovog otcepljenja od Srbije.

Od Bizmarka i Berlinskog kongresa naovamo Nemačka na Balkanu ima posebno interesovanje za status Kosova, uz tvrd politički pravac da Srbiji treba oduzeti mogućnost da na tom prostoru ostvari svoja prava i prisustvo.

Sve ono što se tokom 20. veka događalo, a bila su tri rata sa Nemcima i Srbima na različitim stranama, prelamalo se kroz Kosovo i preko Kosova. Od poslednjeg sukoba, 1999. godine, kada je nemačka vojska prvi put nakon Hitlera i Drugog svetskog rata uzela učešće u napadu na neku državu, i to baš atakujući na Srbiju u znak podrške albanskom separatizmu na Kosovu, srpsko-nemačka politička razilaženja nastavljena su do današnjih dana.

Političko neprijateljstvo Nemačke i Srbije je, doduše, delimično ublaženo jakim ekonomskim vezama koje su u međuvremenu uspostavljene, proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji predstavljao je jedan od onih istorijskih događaja u kome se stvorio prostor za izgradnju novih, boljih odnosa, ali rezolutni stavovi Berlina, da Srbija ne može u EU dok se ne odrekne Kosova, a onda i oko statusa Srba u BiH, prete da još za duži period onemoguće dobre relacije Berlina i Beograda.

Stara strategija na Balkanu

Treba, naravno, naglasiti da Nemačka u ovome nije usamljena, snažne saveznike za aktuelnu politiku prema Srbiji ima u SAD i Velikoj Britaniji, ipak, uloga Berlina zbog svoje dugotrajnosti, motiva i potpune otvorenosti ima specifičnu težinu.

Istoričar i politički analitičar Srđan Graovac objašnjava za Kosovo onlajn da podrška Nemačke velikoalbanskim interesima na Balkanu predstavlja deo sada već tradicionalne i viševekovne politike koja se generiše iz Berlina.

„Tokom 19. stoleća Beč je imao primat u sprovođenju germanske politike na Balkanu i tamošnje političke strukture predstavljale su svojevrsnu prethodnicu nemačkog prodora na Istok. Na nesreću srpskog naroda ta germanska ekspanzija išla je preko njegovog istorijskog i etničkog prostora. Upravo zato, nemački faktor je u Srbima video prepreku ostvarenju svojih imperijalnih ciljeva i prirodno je težio tome da spreči svaku mogućnost stvaranja neke veće države na Balkanu, čije jezgro bi činili Srbi, a koja bi prirodno zatvarala put germanskoj ekspanziji. Samim tim, još od 19. veka Nemci su postali zaštitnici i protagonisti velike Albanije, očekujući da preko tog projekta obezbede desno krilo svoje ekspanzije na Balkanu i sredstvo za sprečavanje jačanja srpskog faktora na tom prostoru“, ukazuje Graovac.

Takva nemačka politika na Balkanu nije se menjala kroz čitav 20. vek, uprkos periodu posle Drugog svetskog rata kada su Nemci doživeli slom i trebalo im je nekoliko decenija da se oporave.

„Sada znamo da se politika Nemačke neće menjati ni u 21. veku. Nemačka spoljna politika se po pitanju Balkana drži konzervativne i tradicionalne geopolitičke strategije u kojoj na Balkanu ne sme biti dominantne regionalne sile. Tačnije mora postojati ravnoteža snaga između više malih i međusobno podeljenih balkanskih država, koje pojedinačno nemaju autoriteta da se odupru uticaju iz Berlina. Tačnije, Nemački faktor je svoje pozicije u svakoj od balkanskih zemalja ponaosob već dobro utvrdio putem ekonomske dominacije, koja predstavlja temelj i za političku kontrolu našeg regiona. Samim tim, lažna država Kosovo je ništa drugo nego čedo Nemačke spoljnopolitičke agende, koja za cilj ima slabljenje srpskog faktora, njegovo potiskivanje preko Kopaonika i ojačavanje albanskog faktora, kao protivteže srpskom uticaju na Balkanu. Nemci su upravo zato, nakon pada Berlinskog zida i ponovnog ujedinjenja, a posebno nakon odluke SAD da im prepuste ključnu ulogu u kreiranju evropske politike, odigrali presudnu ulogu u razbijanju Jugoslavije, države koja je bila dominantna na Balkanu“, napominje Graovac.

Međutim, i osakaćenu „avnojevsku“ Srbiju, nastalu na zgarištu Jugoslavije, stratezi u Berlinu smatrali su prevelikom.

„Nije tajna da su Nemci značajno učestvovali u finansiranju i obučavanju terorističke UČK, kao i generisanju antisrpske propagande u predvečerje NATO agresije na SRJ. Nemačka je takođe igrala značajnu ulogu u mobilisanju drugih evropskih zemalja protiv tadašnje SRJ, kao i kasnije u procesu afirmacije samoproklamovane nezavisnosti privremenih vlasti u Prištini. I nisu političke elite u Berlinu sve to radile samo zbog krvavog novca albanske mafije koji su uzimali nemački lobisti, već upravo zbog realizacije tradicionalnih geopolitičkih interesa“, kaže Srđan Graovac.

BND iza stvaranja OVK

Dugogodišnji vojno-politički komentator i vrsni poznavalac prilika u vezi s Kosovom Milovan Drecun u knjizi „Kosmetska legenda“ detaljno je objasnio vezu Nemačke sa događajima uoči rata na Kosovu, kao i posledicama koje su nastupile.

„Od početka 90-ih godina Nemačka i SAD tesno sarađuju na uspostavljanju jačeg uticaja na Balkanu. Prikrivena podrška kosovskim teroristima bila je zajednička akcija CIA i BND. Osnovni zadatak da se formira i finansira OVK preuzela je Nemačka, koja je bila u prednosti s obzirom da su najveći deo rukovodstva tadašnjeg „Narodnog pokreta za republiku Kosovo“ , a kasnije i „vlada republike Kosovo“ u egzilu, delovali iz te zemlje. Te organizacije okupljale su najekstremnije ilegalne grupe Albanaca. Posle pada Berlinskog zida, obe nemačke obaveštajne službe podstrekivale su sukobe na Kosovu i Metohiji, liferujući veliku količinu vojnog materijala albanskim teroristima. Jezgro OVK se začelo u Nemačkoj, pod patronatom njenih obaveštajnih službi“, ukazuje Drecun za Kosovo onlajn.

Dokument „Operacija potkovica“ prvi je javnosti predstavio tadašnji nemački ministar odbrane Rudolf Šarping, koji je 7. aprila 1999. godine tvrdio da je nalaz obaveštajnih službi krunski dokaz Miloševićevog plana za etničko čišćenje Kosova, koji je NATO dve nedelje ranije krenuo da “spreči” bombama po Srbiji.

Šarping je ovaj dokument izneo javnosti, uprkos jasnim upozorenjima nemačkih obaveštajaca da ne postoje dokazi da je taj dokument autentičan, kao i da dolazi iz krajnje sumnjivih izvora, ali je sjajno poslužio kako bi se marginalizovali svi protivnici intervencije protiv tadašnje SR Jugoslavije.

Naknadna izjava bivše ministarke spoljnih poslova Bugarske Nadežde Nejinski Mihajlov, da je ona taj dokument predala nemačkom kolegi Joški Fišeru, kasnije je bila pokušaj da se Nemačka “opere” od cele afere.

Koordinator Nacionalnog konventa o EU za poglavlje 35 Dragiša Mijačić slaže se da, „gledano iz ugla albanske zajednice, postoji veliko razumevanje Nemačke“ za sve ono što se dešavalo na Kosovu.

Jasni zahtevi Berlina za Srbiju

„Možemo posmatrati nemačku politiku prilično aktivnom naročito od vremena predsedavanja Baraka Obame kada se Amerika povukla sa ovih prostora, ostavila da se Kosovom uglavnom bavi EU i Nemačka kao vodeća zemlja Unije i od 2008, 2009. godine nemačka diplomatija je zaista preuzela primat i glavni pritisak vezano za zaokruživanje kosovske nezavisnosti. Od samih početaka 2008, 2009. godine stalno vidimo prisustvo nemačke diplomatije po ovom pitanju, koja uključuje i pritiske i zahteve da se rešavaju određena pitanja tako da do današnjih dana nemačka diplomatija je zainteresovana za rešavanje pitanja i kosovske nezavisnosti, ali i normalizacije odnosa između Beograda i Prištine“, istakao je Mijačić za Kosovo onlajn.

Mijačić, međutim, ne misli da od strane Nemačke stiže glavna politička pomoć Prištini, ali kaže da svakako Nemačka ima velikog razumevanja za kosovsku nezavisnost i radi na zaokruživanju kosovske nezavisnosti već toliko godina.

„Ispred EU, Nemačka svih ovih godina je vodeća zemlja koja sprovodi politiku podrške kosovskoj nezavisnosti, to smo videli svih ovih godina, tako da možemo reći da Nemačka jasno i jako podržava kosovsku nezavisnost, ali svakako nije jedina zemlja na Zapadu. Svaka zemlja ima svoje spoljnopolitičke interese tako da spoljnopolitički interesi Nemačke na ovom prostoru su jasni i Nemačka je 2009. godine donela skupštinsku deklaraciju u kojoj se traži da Srbija ako hoće da se učlani u EU mora da prizna Kosovo, to je jasan uslov Srbiji“, objašnjava Mijačić.

Napominje da je svih ovih godina Nemačka bila protivna svakoj mogućnosti promena granica na ovim prostorima, odnosno traženju teritorijalnog rešenja u smislu normalizacije odnosa Beograda i Prištine.

„Nemački uslovi su prilično jasni, oni vide Kosovo kao jednu nezavisnu, suverenu državu i traže od Srbije da nađe način kako će priznati punu nezavisnost Kosova.

To je jasan cilj Nemačke, neke stvari se rešavaju u detaljima i postoje ponekad razumevanja za realizaciju nekih aktivnosti, ali što se tiče spoljnopolitičkog cilja Nemačke, on je potpuno jasan i više puta iskazan u javnim nastupima nemačkih zvaničnika“, smatra Mijačić.

Pokušaj destabilizacije Srbije

Ono što je trenutno na dnevnom redu, to je pokušaj Berlina da maksimalno ubrza i intenzivira pritiske na Srbiju.

„Uzmemo li u obzir trenutna globalna geopolitička previranja, možemo zaključiti da Berlin žuri kako bi konačno i trajno, pre nekih još većih međunarodnih zapleta, potvrdio i verifikovao trenutnu političku situaciju na Balkanu. Tačnije, kako bi zaštitio tekovine svoje politike u ovom delu Evrope, a što trenutna karta Balkana i oslikava. Srpski faktor i država Srbija su im tu glavna prepreka, kako zbog ne pristajanja na otimanje svoje južne pokrajine, tako i zbog odbijanje da se saglase sa unitarizacijom BiH. Upravo zato smo svedoci pokušaja destabilizacije Srbije nakon poslednjih izbora u šta su uključene različite fondacije i druge nevladine organizacije podržane iz Nemačke. U kreiranju političkog haosa u Beogradu, a posebno u slabljenju političkog autoriteta predsednika Vučića, oni vide šansu za konačno slamanje Srbije i njeno uklapanje u nemačku viziju Balkana. Viziju u kojoj za Srbiju ima mesta, ali ne južno od Kopaonika, ne na Jadranu i ne zapadno od Drine“, zaključuje istoričar Srđan Graovac.