ZA GENOCID NAS OPTUŽUJU KOLJAČI I TRGOVCI ORGANA: Kako ŠIPTARI prave od sebe ŽRTVU kroz OPROBAN RECEPT!

“Rat na Kosovu bio je surov, ogorčen, pomaman, ali genocida nije bilo – ovaj naslov i čitav tekst opširne analize Volstrit džornala 31. decembra 1999. godine oštro su se suprotstavili do tada apsolutno dominantnoj ratnoj propagandi u SAD. Bio je to jedan od prvih signala da će se značajan deo javnosti na Zapadu u godinama koje su usledile ipak pomerati ka objektivnijem pristupu uzrocima i posledicama NATO napada na Srbiju“.

Priredio: Miloš Garić

Teza o genocidu koji su Srbi navodno počinili nad Albancima na Kosovu, u zapadnim medijima nemilice trošena tokom zime i proleća 1999, odmah nakon NATO agresije na SRJ po ulasku prvih pripadnika međunarodnih institucija na prostor južne srpske pokrajine u junu iste godine ispostavila se kao potpuno neosnovana, zapravo smišljena laž.

I posle višemesečne istrage na terenu nije pronađeno ono što su mnogi „očekivali“ i najavljivali. Odsustvo dokaza o masovnim zločinima i genocidu je dokumentovano i u zvaničnim izveštajima, ali ta optužba se i danas među albanskim političkim liderima poteže kao „krunski“ argument protiv Srbije.

Aljbin Kurti i Vjosa Osmani to čine vrlo često, a prethodnih dana ponovo su najavili pokretanje tužbe, dok je vlada u Prištini osnovala i Institut za ratne zločine.

„Vlada Kosova je posvećena istini i pravu na pravdu, kao preduslovima za održivi mir. Naše institucionalno opredeljenje za rešavanje svih zločina počinjenih tokom rata se nastavlja, kao i naše angažovanje za procenu napravljene štete”, poručio je Kurti, uz još jedan zahtev da Srbija snosi posledice za genocid.

Da dokaza za “genocid” nema i da famozna tužba ne može da prođe ni po jednom osnovu svesni su, međutim, mnogi među najtvrdokornijim albanskim nacionalistima na Kosovu, jer od te priče odavno su odustali i na Zapadu, čak i neki najvatreniji branioci NATO odluke o brutalnom bombardovanju SRJ, koja je pod firmom „humanitarne intervencije“ doneta bez odobrenja Ujedinjenih nacija u rano proleće 1999.

Šta su ustanovili istražitelji?

U knjizi “Noam Čomski – Jugoslavija, mir, rat i raspad”, ugledni profesor Masačusetskog instituta za tehnologiju i jedan od najznačajnijih svetskih istraživača savremenog društva i političkih sistema detaljno iznosi činjenice koje demantuju tezu o genocidu nad Albancima na Kosovu, a koja je poslužila kao opravdanje tadašnjim liderima SAD, Velike Britanije, Nemačke i ostalih članica NATO za napad na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Čomski, između ostalog, citira i čuvenog američko-izraelskog novinara Danijela Perla, čiji naslov u Volstrit džornalu smo spomenuli na početku ovog teksta. Perl je izveštavao sa najrizičnijih mesta na planeti, a ubijen je na jeziv način nakon pada u zarobljeništvo Al-Kaide u Pakistanu januara 2002.

Uprkos intenzivnim naporima brojnih specijalnih međunarodnih predstavnika, verifikatora, OEBS, UNMIK i ostalih, rezultati opsednutosti masovnim grobnicama na Kosovu bili su razočaravajuće slabašni, navodi Čomski zaključke Danijela Perla. 

“Umesto ogromnih polja smrti, koje su neki istražitelji bili navedeni da očekuju, obrazac govori o raštrkanim ubistvima, formi lakog etničkog čišćenja. Većina ubistava i spaljivanja sela dogodila se u krajevima gde je bila aktivna separatistička Oslobodilačka vojska Kosova”, ističe Čomski.

U tom smislu zanimljiva je i izjava Emilija Pereza Pujola, španskog patologa koji je ekshumirao tela na Kosovu posle okončanja bombardovanja NATO. On je pre toga radio u Ruandi.

„Ruanda je bila pravi genocid. Na Kosovu je bilo lakog etničkog čišćenja“, zaključio je Pujol koji je sa svojim timom u sektoru zapadnog Kosova, posle najava predstavnika Ujedinjenih nacija da tamo očekuju 2.000 žrtava, pronašao 187 leševa, od kojih nijedan nije mogao da potvrdi teze o navodnim sakaćenjima.

Čomski ukazuje na zapadnu dokumentaciju i izveštaje. Po njima, zločine su na prostoru Kosova u vreme neposredno pre NATO napada, “u jednakoj meri činile gerilske jedinice OVK, koje su ulazile iz Albanije, i bezbednosne snage SRJ”.

U jednom izveštaju OEBS-a precizno se rezimira: “Ciklusi sukoba mogu se generalno opisati kao napadi OVK na srpsku policiju i civile, nesrazmerni odgovor vlasti SRJ i onda opet obnavljanje aktivnosti OVK.”

Britanska vlada, najveći jastreb u alijansi, čak većinu zločina u relevantnom periodu pripisuje OVK, koju su SAD na početku 1998. smatrale terorističkom organizacijom.

“Kada je počelo bombardovanje 24. marta, britanski ministar odbrane Džordž Robertson, kasniji generalni sekretar NATO, obavestio je Donji dom britanskog parlamenta da je do sredine januara 1999. OVK bila odgovorna za više nasilnih smrti na Kosovu nego srpske vlasti… Robertson i ministar Robin Kuk govore i o masakru u Račku od 15. januara, u kojem je, kako se navodi u izveštaju, ubijeno 45 osoba, ali Zapadna dokumentacija ne otkriva nikakvu upadljivu promenu obrasca do povlačenja verifikacione misije 19. marta. Čak i ako uračunamo taj masakr i previdimo pitanje šta se zaista tamo desilo, zaključak Robertsona i Kuka ostao je isti do početka bombardovanja”, navodi Čomski, uz napomenu da je rukovodstvo NATO znalo da “bombardovanje nije reakcija na zločine na Kosovu već njihov uzrok”.

U obilju dokaza protiv teze o genocidu na Kosovu, poput detaljne studije Nikolasa Vilera u kojoj se procenjuje da su Srbi mogli biti odgovorni za oko 500 od ukupno 2.000 ubijenih (u godini uoči bombardovanja), ovde ćemo još samo pomenuti navode iz knjige ”Ka sudaru: NATO, Rusija i Kosovo“ Džona Norisa, uglednog američkog diplomate i stručnjaka za Kosovo u Međunarodnoj kriznoj grupi, koji ukazuje da “odupiranje Jugoslavije širim trendovima političkih i privrednih reformi, a ne muke kosovskih Albanaca, najbolje objašnjavaju ulazak NATO u rat”.

Kada sve to imamo u vidu, postavlja se pitanje, zašto i na osnovu čega Kurti i Osmani grade veru u tužbu za genocid protiv Srbije.

Pokušaj inkriminisanja Srbije

“Suočen sa nagoveštajima objektivnije i uravnoteženije politike scenarista balkanskih igrokaza, a u nedostatku originalnih i sprovodivih  ideja, Aljbin Kurti se okreće modelima koji su od početka raspada SFRJ bili delotvorni u okretanju međunarodne zajednice protiv Srbije”, ocenjuje politički filozof Dragoljub Kojčić.

On za Kosovo onlajn navodi da je “zajednički imenitelj ove recepture bilo inkriminisanje Srbije i Srba za najteže ratne zločine”.

“Haški tribunal je, u lancu međunarodne koordinacije antisrpske koalicije, poslužio kao fabrikovana potvrda da je Srbija jedina odgovorna strana u građanskom ratu i, kasnije, u odbrani od secesionističke OVK i terorizma bez presedana po monstruoznosti i, ništa manje morbidno, od bezrezervne podrške političkog zapada za zločine Adema Jašarija, Ramuša Haradinaja ili Hašima Tačija.  Danas Kurti poseže za isluženim i odavno opovrgnutim političkim trikom da su Srbi izvršili genocid nad kosovskim Albancima”, kaže Kojčić.

Strob Talbot, zamenik državnog sekretara SAD od 1994. do 2001. godine, napominje Kojčić, upravo je direktni svedok evolucije političkih ocena njegove zemlje o karakteru sukoba na Kosovu i Metohiji.

“Od početne paušalne, jednostrane i galamdžijske retorike o potencijalnom genocidu koji treba sprečiti međunarodnom vojnom intervencijom protiv Srbije, pri kraju svoga mandata Talbot je preformulisao svoje stavove. Kao izgovor za bombardovanje SR Jugoslavije svetu je predočeno da se mora sprečiti humanitarna katastrofa. Mala li je razlika između pojma genocida i pojma humanitarne katastrofe? A, kad smo već kod kvantifikacija u prizemnom marketingu albanskih partnera i tadašnjih mentora – kolika je tek razlika između činjenica i iluzija koje su prodavane javnosti iz Stejt dipartmenta? Kada je predsednik Odbora za spoljna i evropska pitanja italijanskog parlamenta 2007. godine dolazio u Beograd skrenuta mu je pažnja od italijanskih kolega iz Forca Italija da na Kosovu nije bilo genocida nad Albancima, da nije bilo etničkog čišćenja, a da je finski patolog Helen Ranta dokazala da je slučaj Račak montiran od strane Viljema Vokera. Pokazaće se suprotno: jedino su Srbi etnički očišćeni, a dokazi o zločinima o kojima govore Del Ponteova i Dik Marti brižljivo su uklonjeni iz arhiva Haškog tribunala, uz ponekog likvidiranog nezgodnog svedoka. Pretnje da za svakog Srbina već postoji metak čuli smo u zadnje vreme od člana kabineta Dželjalja Svečlje, ministra u privremenim institucijama vlasti u Prištini”, objašnjava Kojčić.

Kurtijeva ideja da optuži Srbiju za genocid, po njegovom mišljenju, predstavlja pokušaj da se, u nedostatku bilo kakvih rezultata u kosovskoj ekonomiji, izgradnji infrastrukture, sprečavanju kriminala, u zdravstvu ili u kulturi, a sve više i u diplomatiji i podršci za samoproglašenu nezavisnost, pažnja albanske javnosti i međunarodnih sponzora preusmeri na Srbiju i pokuša da osveži podrška secesionističkoj politici, izgonu preostalih Srba i njegovom opstanku na vlasti.  “Druge dimenzije Kurtijev program i nema”, istakao je Kojčić.

Kurti tragom Hrvatske

Direktor Međunarodnog instituta za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) Zijad Bećirović podsetio je da je i Hrvatska pokušala da dokaže genocid pred Međunarodnim sudom pravde (ICJ) i izgubila je, jer niti u jednom međunarodnom dokumentu se ne pominje genocid u Hrvatskoj, uključujući i optužnice Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.

„Tako je i sa zločinima na Kosovu – ne pominje se genocid. Ukoliko bi Kosovo uspelo pokrenuti bilo kakav proces teško da bi uspelo. I Hrvatska je znala da nema skoro nikakve šanse i opet je do kraja ustrajavala i to je urađeno zbog unutrašnjih političkih  odnosa i da ostane zabeleženo da je to bilo pokušano. I Srbija je tužila NATO članice za genocid zbog unutrašnjih odnosa i dan-danas se u Srbiji govori o agresiji NATO. Ovakvi postupci država da pokreću međunarodne sudske postupke protiv drugih država i pojedinaca nije nepoznat. Pobednici uglavnom pišu istoriju i pokreću međunarodno pravo. Na Balkanu nema pobednika“, kaže Bećirović za Kosovo onlajn.

Politički analitičar Srđan Barac najave prištinskih vlasti o podizanju tužbe za genocid protiv Republike Srbije pred Međunarodnim sudom pravde više vidi u domenu političkog nego pravnog poteza.

Politički potez u cilju pritiska

“U ovom trenutku su vrlo upitni načini na koji bi prištinske vlasti zaobišle procesne prepreke da bi uopšte podnele tužbu. Naime, Kosovo nema sve elemente državnosti i najvažnije nije član Ujedinjenih nacija, što su preduslovi da bi mogli da pokrenu jednu takvu tužbu pred MSP. Ukoliko bi i uspeli nategnutim pravnim konstrukcijama da zaobiđu statut MSP i uspeju da podnesu tužbu, čeka ih još teži problem materijalne prirode, odnosno da i zaista dokažu da se dogodio genocid. Uveren sam da je skoro pa nemoguće da uspeju da prevaziđu procesne prepreke, a apsolutno sam ubeđen da je nemoguće da prevaziđu materijalno pravne prepreke i dokažu genocidnu nameru tokom nemira u našoj južnoj pokrajini”, smatra Srđan Barac.

On veruje da je ovo još jedan politički potez koji ima za cilj da ponovo izvrši pritisak na Srbe koji žive na prostoru Kosova i Metohije.

“Ovakvi pritisci nastavljaju niz fizičkog nasilja, pravnog nasilja i privrednog nasilja koji se u kombinaciji sa ovakvim provokacijama sublimira u psihičko nasilje nad Srbima sa jasnim ciljem da se isprovocira reakcija koja bi se posle koristila i protiv Srba sa KiM, ali i protiv Republike Srbije. Ovaj pravni proces je veoma komplikovan i težak i male su šanse da bi prištinske vlasti uspele u istom i to povlači zaključak da možda i ne bi bilo loše da se upuste u tu pravnu avanturu, jer ukoliko bi doživeli debakl, Srbija bi kao i svi nepravedno optuženi imala oreol istine i pravde i jednom za sva vremena raščistila sa njihovim lažima. Da se podsetimo na načelo „Ne bis in idem“ još iz rimskog prava, po kojem se istom licu ne može dva puta suditi za isto delo i da je nekada bolje završiti sa nekim procesima”, zaključio je Barac.

Na kraju valja istaći činjenicu, posle agresije NATO na Srbiju i ulaska međunarodnih snaga zajedno sa pripadnicima OVK na Kosovo u junu 1999, zbog terora i odsustva elementarne bezbednosti svoje kuće i stanove moralo je da napusti skoro 250.000 Srba i pripadnika drugih manjinskih zajednica. Na Kosovo do današnjih dana nije uspelo da se vratil ni dva procenta od tog broja.