„MOJ OŽILJAK NA MESTU GDE JE NEKADA BILA DOJKA NIJE SRAMOTA!“ Violeta Bihorac o borbi sa RAKOM: „On je dokaz da sam POBEDNIK!“

– Svako od nas ima svoje životne ožiljke samo ih neko vešto skriva, moji ožiljci su vidljivi i deo su mene, deo su borbe s rakom dojke, deo mog života i nešto što treba da nas podseti da vredimo. I da smo bez obzira na sve naše fizičke nedostatke važni i vredni življenja. Vredni smo života i svih malih sitnica koje mogu da nam ulepšaju dan i život. Ožiljak mi ne biramo, ali biramo kako ćemo ga nositi! Verujem da imati ožiljak nije sramota već samo dokaz da smo uspeli, i da svako ko ima sličan ožiljak treba da bude ponosan za svaki novi udah. Zato budimo snaga jedni drugima i oslonac. Nismo sami i niko ne treba da bude sam – priča ova hrabra žena dok nam pokazuje fotografije na kojima se vidi ožiljak koji je ostao nakon što joj je zbog karcinoma uklonjena dojka.

Na tim fotografijama, koje su delo fotografa Jovane Marinković, za koje je ova mlada umetnica nagrađena na najprestižnijem internacionalnom takmičenju, čija izložba će biti u Njujorku, Violeta pozira sama i sa suprugom Dušanom koji joj je u svemu najveća podrška, i koji je bio uz nju u svim najtežim trenucima u životu. Iz ovih fotografija isijava ljubav, lepota, podrška, bliskost i životna radost.

– Fotografije su nastale sasvim spontano, bez nekog plana za porukama. Jovana je želela da nam pokloni svoje vreme, umetnost i energiju koju smo osetili već pri prvom susretu. Mislim da je definitivno ona zaslužna za naš osećaj da poželimo da napravimo uspomene na još jednu životnu borbu u nizu. Nemam čega da se stidim, nisam kriva, moj ožiljak su videli moj suprug, moj sin – kaže Violeta i dodaje da sina Filipa uči da mora da prihvati različitost, i sve one koji su drugačiji od njega.

Kada sam ostala bez kose nisam nosila periku

Zato ni nakon što je izgubila kosu u procesu lečenja nije želela da nosi periku. Rekla je: „Ako ja sada stavim tu periku, ja ne prihvatam svoju različitost već se krijem iz nje“.

– Kao dete sam odrasla s ožiljkom na nozi koji nikome nisam smela da pokažem, a to nije u redu. Naša destogodišnja ćerka Una je dete koje ima zdravstveni problem. U pitanju je redak sindrom artrogripoza, i ona ima ožiljke po telu. Pored toga naša Una ima još 10 propratnih dijagnoza poput oštećenja sluha, srčanu manu, kašnjenje u psihomotornom razvoju…Drugačija je, ali naša porodica je naučila da živi s tim najbolje što može.

Suprug mi je pomogao da prihvatim svoj ožiljak

Senka Violetinim licem prođe samo kad se seti bolnog suočavanja s gubitkom dojke. Na mestu gde je bila dojka ni bradavica nije ostala. Samo ožiljak koji u prvi mah nije mogla ni da pogleda…Suprug joj je tada rekao: „Želim da ti pomognem da prihvatiš svoj ožiljak, hoću da ti previjem ranu“. Istu želju izrazio je i njen sin, sada učenik medicinske škole, koji je tokom Violetinog lečenja non stop bio uz nju iako je u tom trenutku imao samo 13 godina.

– Sin mi je držao glavu dok sam povraćala, spavao je pored mene. Njemu je tako bilo lakše da prođe kroz sve to.

Danas, dok čeka sledeću kontrolu, Violeta se trudi da svoj život, koliko je to moguće, drži u svojim rukama. Da na sve gleda s lepše strane. Ponekad, kad ostane sama, seti se trenutka kada je saznala da ima rak dojke.

– I tada sam osećala zahvalnost što se to nije desilo nekome koga volim već meni. Pre moje dijagnoze naša porodica se pored ćerkine bolesti suočila i s bolešću petogodišnje ćerke suprugove sestre – što je bilo jako bolno za sve, a možda i okidač za ovo što se meni desilo. Zato sam u prvom trenutku kada sam saznala za svoju bolest pomislila: „Ja to mogu da izguram, ne shvatajući da će sve to boleti i ljude oko mene“.

Zaplakala sam tek kada je moje telo počelo da gubi snagu

Prvi put Violeta se isplakala na pola hemoterapija, u trenutku kada je osetila da njeno telo polako ostaje bez snage.

– Boleo me svaki delić tela, ali i pogled na moju decu koja se grle. Bila je sekunda dovoljna da pomislim da li ću uspeti, da li će me bog sačuvati za njih. Otišla sam tada u sobu sa suprugom, zagrlili smo se i jecali zajedno te noći. Ali znali smo da nema predaje.

I tokom njenog lečenja suprug i Violeta su imali svoje male šale. Nekako su osećali da će im uz smeh sve biti lakše, pa i neizvesna borba s podmuklom bolešću.

– Zvao me je Smigl iz filma „Gospodari Prstenova“, zatim sam bila Mič Bjukenon iz „Čuvara plaže“ kada je krenula kosa da mi raste, zatim Mardž iz Simsonova. Sve su to bile interne šale, ali kad bih se probudila sa podočnjacima, ili otekla od hemoterapija i bez kose, znao je samo da me poljubi i izgovori: „Lepa si“. I sada kada to čujem ja se pogledam da li imam podočnjake, ali Dušan uporno govori da je ozbiljan, i da sam njemu lepa samim svojim prisustvom.

Grlila sam uplakanog sina, a srce mi se kidalo

Sutra je već bio novi dan, novi pregledi, terapije i borbe.

– Kada sam krenula da izlazim sa privatne klinike nakon uspostavljanja dijagnoze pomisao da kažem suprugu me pokosila, i mislila sam da je to najteži deo, ali onda je usledio trenutak kada smo sinu morali da kažemo da imam rak. I to mi je definitivno najteže palo. Grlila sam ga uplakanog dok mi se srce slamalo na milion delova. Moj sin, uvek osećajan i nesebična podrška. Znala sam koliko je nama bilo previše svega, a njemu još više jer on je samo dete. Ni slutila nisam tada da će on biti moj oslonac i moja najveća snaga.