DECI GORELE NOGE DO KOLENA: Jeziva svedočanstva 7.536 Srba o paklu logora u NDH

Veljkova zahvalnica, uvodnik je u jednu od sedam knjiga u kojima je prvi put na jednom mestu sabrano 7.536 potresnih svedočenja izbeglih koji su imali sreću da se iz pakla NDH domognu zagrljaja majčice Srbije.

Reč je o zapisnicima svedočenja srpskih izbeglica koje su 1942-1943. zabeležile komisija kolaboracionističke vlade Narodnog spasa Milana Nedića, Komesarijata za preseljenike i izbeglice i Svetog arhijerejskog sinoda SPC u Srbiji. Cilj je bio da se napravi faktografska baza, da se što više svedoka sasluša i zabeleži što veći broj izveštaja očevidaca kako bi se po okončanju rata mogli pokrenuti pravni procesi i vinovnici za teške ratne zločine dovesti pred lice pravde. U novoformiranoj posleratnoj Jugoslaviji, cilj o pravdi za stradalnike i kazni za počinioce nije ostvaren. Zapisnici su u najvećoj meri ostali u arhivskoj tami.

Zajedničkim poduhvatom, svedočanstva na videlo našem nacionalnom pamćenju iznele su dve institucije od nacionalnog značaja – Arhiv Vojvodine iz Novog Sada i banjalučki Arhiv Republike Srpske.

– U okviru posebne edicije „Svedočenja“, objavljena je naučno-istraživačka studija „Saslušanja srpskih izbeglica“ i šest zbornika dokumenata: „Akcija Rimokatoličke crkve“, „Jasenovački logor“, „Lobor Grad – Hrvatski logor za srpske žene i decu“, „Bosna i Hercegovina“, „Hrvatska-Dalmacija-Slavonija-Srem i Jasenovac II“. Autor uvodne studije i priređivač šest zbornika dokumenata je ugledni istoričar dr Veljko Đurić Mišina. Recenzenti uvodne studije su dr Bojan Dimitrijević, dr Radovan Pilipović i dr Aleksandar Stojanović – navodi dr Bojan Stojnić, direktor Arhiva Republike Srpske.

„NEMAM PRAVA DA MI NE BUDE DOBRO“: POTRESNA priča nastavnice koja je preživela masakr u Ribnikaru

Za dr Nebojšu Kuzmanovića, direktora Arhiva Vojvodine, veoma je važno što su iz mnogih arhiva prikupljena i objedinjena svedočenja izbeglica tokom Drugog svetskog rata.

– Ove knjige nisu poziv na osvetu, one su svojevrsni spomenici stradalim sunarodnicima koje „podižemo“ posle 80 godina, a pomoći će istoričarima da spoznaju razmere stradanja srpskog naroda u NDH. Moramo neumorno da radimo na otkrivanju istine, jer ovi zločini nad našim narodom još su nepotpuno ispričana priča – kaže Kuzmanović i naglašava da tu neispričanu priču značajno upotpunjuju svedočenja izbeglica i prognanika, tim pre što su njihovi iskazi o ustaškim zverstvima zabeleženi neposredno po dolasku u Srbiju.

Svedočanstva potvrđuju da je napadom Nemačke i njenih saveznika na Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. kojom je potom ta zajednička država prekrojena po nemačkom programu, a zatim i proglašenje NDH 10. aprila 1941. predstavljali početak velikog stradanja srpskog naroda i SPC u takvim razmerama da je ugrozilo biološki opstanak Srba na određenim teritorijama.

Srpstvo je zabranjivano nizom uredbi. Prva zabrana odnosila se na ćirilično pismo, zatim na obavezu nošenja traka sa natpisom „Srbin“, kao i „P“ (pravoslavac). Termin „srpska pravoslavna vera“ zamenjen je sa „grčkoistočna vera“, a potom je zabranjena i upotreba julijanskog kalendara… Već 15. aprila uspostavljen je logor u Koprivnici. Prvi zatočenici bili su Srbi iz Grubišnog Polja.

– Čim se uspostavila NDH, nekoji domaći Hrvati formirali su grupu naoružanih ustaša koji su počeli kupiti i ubijati Srbe – svedočili su Đuro i Marija Ilinčić iz Jasenovca kod Novske. – Pokupili su Luru Grujičića, predsednika, kao i lugare Đuricu Đukavca, Milana Pekića i Jovu Rašinca. Odveli su i penzionisanog opštinskog beležnika u penziji. Spasao se jedino Đurica Đukavac. Bio je ranjen, ustaše su mislili da je mrtav i bacili ga u Savu. Pritajio se i pobegao u Bosnu.

Gorele noge

Po svedočenju Mirjane Popović iz Kraljevčana kod Gline, ustaše su vršili najstrašnija zlostavljanja i mučenja. U selu Šušnjaru uhvatili su 25 dece, povezali im ruke žicom na leđima i postavili ih ispred senika. Poređali su ih tako da su im noge bile u seniku, a ostatak tela napolju, pa su senik zapalili. Deci su izgorele noge do kolena. Ovako izmučenu decu bacili su na cestu. Izdahnuli su u najgorim mukama.

SRCE DA STANE OD TUGE: Sestra (11) devojčice ubijene u Ribnikaru uz crtež poslala SNAŽNU poruku

– Starije ljude ostavljali su u kućama zatvorene, a onda su kuće palili. Žene i decu su ubijali bajonetima. U selu Bunčiću pred očima Dragana Bunčića zaklali su njegovih troje dece, svi mlađi od pet godina, a njegovu ženu tek pošto su je prisilili da gleda njegovu i smrt njihove dece – svedočila je Mirjana.

Idući kroz šumu Radonja, od mesta Vojnić do železničke stanice, Mile Pajić iz obližnjeg mesta Mraceljas sa još nekoliko ljudi ugledao je strašan prizor: u jednom jarku bilo je oko hiljadu leševa poubijanih muškaraca, žena i dece.

Ruke detetove provučene kroz razrezane dojke materine

– Uočili smo leš žene stare oko 25 godina. Ležala je na leđima, nožem zaklana. Obe dojke bile su joj nožem probodene, a na prsima je bio leš muškog deteta ne starijeg od godinu dana.Ruke detetove bile su provučene kroz razrezane dojke materine. U ovom stavu su ih ostavili – ispričao je Pajić.

Kako je mesto Krnjak, oktobra 1941. godine, ostalo bez ijednog odraslog muškarca svedočio je Miloš Bijelić iz Tušilovića kod Vojnića. Ustaše su iz Karlovca u Krnjak došli kamionima i zajedno sa crnokošuljašima iz tog sela kupili sve Srbe starije od 14 godina. Odvezli su ih do pećine „Božića greda“, poubijali i pobacali u jamu. Ubijali su ih puščanim mecima, krampovima, lopatama i sekirama.

Relja Bilanović iz Čipuljića kod Bugojna bio je prvi put svedok masovnog ubijanja logoraša u Logoru br. 2 (Bročice, odnosno Jasenovac II). Rekao je u zapisnik da su logoraši u Jasenovcu retko ubijani iz vatrenog oružja. Češće su to ustaše činili klanjem, noževima, drvenim maljevima, ili sekirama, a neretko i železnim motkama.

-Bio je jedan ustaša, zastavnik. Zvali su ga Mujo a u stvari je Rom iz Bihaća. Dao je da mu se iskuje sablja teška 12 kilograma. Pasija mu je bila da njome jednim udarcem odseca glave – ispričao je Bilanović.

Jedno od najpotresnijih svedočenja doneli su u Srbiju Marija Bogunović iz Livna i Ljubo Crnogorac iz obližnjeg mesta Čelebića. Iz sela Golinjevo na 15 kilometara od Livna, jula 1941. ustaše su, uz pomoć domaćih Hrvata i Muslimana, pokupili svih 50 srpskih porodica pod izgovorom da ih vode na saslušanje. Postrojili su ih na obližnjem polju.

Najpre su ih vezali i opljačkali. Odrasle muškarce zajedno s muškom decom odveli su na brdo Tuišnica i žive ih pobacali u jamu. Tri nedelje kasnije troje preživele dece izašlo je iz jame, a kako su bili slabi, kotarski predstojnik smestio ih je u bolnicu u Livnu. Ustaše su za to saznali, došli u bolnicu i poklali decu na bolničkim krevetima. Ista sudbina zadesila je i sve Srbe koji su se tu zatekli na lečenju.

Malu decu bacali u vazduh, pa dočekivali na bajonet

– Žene, devojke i devojčice iz Golinjeva ustaše su najpre silovali. Pojedinim ženama sekli su ruke, vadili oči, rezali noseve i dojke. Maloj deci rezali su glave i bacali ih materama u krilo. Neku malu decu bacali su u zrak i dočekivali bajonetima – ispričali su Marija i Ljubo.

Ustaše su se, po rečima Vojislava Prnjatovića iz Sarajeva, držale principa da u logoru ne sme da bude više od 1.000 zatočenika jer se samo toliki broj mogao uposliti. „Kako je priliv zatočenika bio znatno veći, pristupalo se povremenoj likvidaciji. Ubijani su mahom pred zgradom uprave logora odmah po dolasku. Najpre su ih vezali međusobno žicom, a zatim ih oterali na groblje. Morali su da legnu potrbuške u već ranije iskopane jame duge sto do dvesta metara, široke dva metra a duboke oko 50 centimetara. Zatim bi krvnici uzeli maljeve, sekire i bodeže i krenuli redom“.

Kad su sve poubijali slali su grobare da zemljom zatrpaju leševe. To se događalo svakog dana od 25. decembra do kraja januara. Prema prikazu grobara ubijeno je između 3.000 i 4.000 ljudi.

Posebnu karakteristiku svih izjava, kako je uočio priređivač Đurić Mišina, predstavlja odnos prema zločincima – žrtve ne izgovaraju ni jednu jedinu reč mržnje uperene prema zločincima.

– Moguće je da je službenik koji je zapisivao svedočenja unapred bio upozoren da ne beleži emotivne reakcije ljudi, a nije isključeno ni da su svedoci radije iznosili samo podatke kako bi se što manje prisećali preživljenih trauma – navodi istoričar Đurić Mišina.

SPC i pismo uvek trn u oku

PRVE velike demonstracije protiv Srba u Zagrebu zabeležene su 1895. godine tokom posete austrougarskog cara Franje Josifa. Povod za protest bila je zastava na srpskoj crkvi i crkvenoj opštini. Rulji je tom prilikom zasmetao i ćirilični natpis na zdanju Srpske banke. Četiri godine docnije novi povod za antisrpski protest bila je svečanost povodom pola veka književnog rada Jovana Jovanovića Zmaja koji je u to vreme već šest godina bio stanovnik Zagreba. Novi rušilački protesti protiv Srba usledili su septembra 1902. kada su stradala crkvena imovina kao i zgrade bogatijih Srba.

Pisma Stepincu i Ujčiću

Knjiga broj 3 „Akcija Rimokatoličke crkve“ (Saslušanja srpskih izbeglica) sadrži i dva pisma, upućena zagrebačkom nadbiskupu Alojziju Stepincu a drugo na adresu beogradskog nadbiskupa dr Josipa Ujčića. U oba dopisa ukazuje se na strašne zločine ustaša nad srpskim stanovništvom i sveštenstvom SPC.

„Punih je deset meseci kako se po Hrvatskoj na najzverskiji način Srbi ubijaju i uništavaju se milijarde njihovog imetka a crvenilo stida i gneva oblijeva lice svakog poštenog Hrvata. Srbe su nabijali na kolja, ložili im vatru na golim prsima, pekli ih žive na vatri, kopali živima oči, rezali uši, nos, jezik, spaljivali ih u kućama i crkvama… Svećenicima su rezali brade skupa sa mesom. Hiljade i hiljade srpskih leševa nosili su Sava, Drava, i Dunav – napisao je Stepincu „jedan Hrvat“ u želji da „spase svoju dušu a njemu ostavlja da nađe put za spasenje svoje“.

Na monstruoznost ustaša ukazali su nadbiskupu Ujčiću Slovenci koji žive u Srbiji u pismu (1. mart 1942.): „Još verujemo da će Sveta stolica, čim bude temeljno i iscrpno obaveštena, progovoriti o srpskoj tragediji i time spasti ugled jugoslovenskog katolicizma“.

Dečaci i starci

Priređivač dr Veljko Đurić Mišina navodi da su iskazi izbeglica i prognanika zabeleženi neposredno po dolasku u Srbiju bila sveža sećanja puna detalja o torturi koju su lično preživeli, zločinima koje su čuli i videli ili za njih saznali od rođaka ili komšija, uz navođenje preciznih imena žrtava i zločinaca. Među izbeglima bilo je pojedinaca koji su zašli u devetu deceniju i na desetine dečaka mlađih od 16 godina. Gotovo svi stradalnici bili su pismeni. Dolazili su iz svih krajeva NDH, čak i sa pojedinih ostrva. Osim nekoliko njih, većina su svoje iskaze potpisali ćirilicom. Sačinjeno je 5.900 zapisnika koji se čuvaju u Državnom arhivu Srbije, Arhivu Jugoslavije, Vojnom arhivu, kao i jednom privatnom arhivu.