OLIČENJE LJUDSKOSTI I HRABROSTI: Šarvaš Karapetijan niko nije mogao da učini ono što je on učinio!

Šavarš Karapetjan bio je plivač Sovjetskog Saveza (Rusije). Do 1976. držao je 11 svetskih rekorda. Osvojio je Svetsko prvenstvo 17 puta, osvojio je Evropsko prvenstvo 13 puta, a prvenstvo Sovjetskog Saveza 7 puta.
Karijera mu je bila na vrhuncu i ništa ga nije moglo zaustaviti. Bio je šampion.

SAMO DOLAZE PO HRANU: U više beogradskih naselja primećeni šakali

Senekine reči „Čovek je čoveku svet” potvrdio je Šavarš Karapetjan, bivši sovjetski svetski rekorder u plivanju perajama. Danas čitamo i slušamo humana dela hrabrosti i velikodušnosti koje je počinio sa istim divljenjem sa kojim smo kao deca slušali bajke o junacima i njihovim avanturama.

Plivanju se posvetio kao petnaestogodišnjak nakon što ga je grupa huligana pretukla i bacila u jezero sa vezanim kamenom oko vrata. Oslobađajući se užeta, u poslednjem trenutku je isplivao na površinu.

Iako su mu neki od prvih trenera govorili da nikada neće postati uspešan plivač, ovaj Jermenin je bio višestruki državni prvak tadašnjeg Sovjetskog Saveza (SSSR) u plivanju perajama do 16. septembra 1976. godine sa 24 godine. svetski, trinaestostruki prvak Evrope i jedanaestostruki rekorder. A onda je tog dana čin nezamislivog herojstva okrenuo tok njegovog života u drugom pravcu.

Plivanje perajama je najbrži način da se čovek kreće kroz vodu i, za razliku od drugih plivačkih disciplina, koristi se za prelazak na veće udaljenosti. Njegov legendarni trener Liparit Almasakjan, poznat kao Lipo, bio je poznat po veoma neobičnim metodama treninga: svaki dan trči tridesetak kilometara sa rancem punim peska na leđima ili čak sa drugom osobom na leđima, penjući se na brdo sa rukama iza leđa. leđa, veslanje do iznemoglosti… Takođe je naučio šampiona kako da veštački hiperventilira koristeći pet dubokih udisaja.

Liči na priču-hrabrosti-sarvaša-karapetskog plivača kako ga je Lipo spremao za najvažnije takmičenje u životu: ono u kojem nije cilj da „pobijedi” vreme na semaforu, već da za kratko vreme spase što više ljudskih života. Šavarš je 16. septembra 1976. trebalo da bude u Hanoveru na Svetskom prvenstvu u plivanju sa reprezentacijom SSSR. Ali ime višestrukog šampiona nije bilo na spisku plivača. U intervjuu, govoreći o tome, rekao je da veruje u višu silu. Možda ga je upravo ona uputila da trenira sa bratom pored Jerevanskog jezera umesto da se takmiči u Hanoveru.

Tog dana, pred očima Šavarša Karapetjana, u jezero se srušio autobus pun ljudi. Ne oklevajući ni sekunde, skočio je u hladnu jezersku vodu, polomio staklo na autobusu i počeo da spasava davljenike jednog po jednog sa deset metara dubine, predajući ih bratu Kamu na površini jezera. Odmarajući se samo dvadesetak sekundi, tek toliko da dođe do daha, uspeo je da izvuče skoro trideset ljudi, od kojih je dvadesetoro preživelo.

Nisam imao izbora. Rekao sam sebi: ako sada ne pobediš, sve tvoje medalje će izgubiti smisao… Voda je bila zamućena i jedva sam mogao nešto da vidim. Jednom sam izronio sa sedištem u autobusu i mogao sam nekome da spasem život. To sedište me i danas proganja u snovima.

Povređen od krhotina stakla, pothlađen i iscrpljen, onesvestio se tokom tridesetog ronjenja. Razvio je upalu oba pluća i sepsu od kontaminirane jezerske vode koja mu je zarazila rane. U bolnici je bez svesti proveo ukupno 46 dana. Bio je to kraj njegove plivačke karijere.

Odakle mu snage da toliko puta zaroni u dubinu hladnog jezera, a zatim ispliva na površinu sa utopljenicima u naručju?
Čovek ne zna za šta je sposoban dok se ne nađe u određenoj situaciji. Svi oni koji su žrtvovali svoje živote spasavajući druge učinili su to iz plemenitog humanog poriva i osećanja dužnosti.

Jednom upitan da li bi to ponovio znajući da ga čeka kraj sportske karijere, on je bez oklevanja odgovorio da.

Zaplet birokratskih grešaka i sklonost SSSR-a da spreči medije da izveštavaju o tragičnim događajima bili su glavni razlozi zašto je priča o ovom podvigu u početku ostala unutar granica Jermenije. Nakon što je prešao granice, Šavarš je postao heroj Sovjetskog Saveza, dobio je preko šezdeset hiljada zahvalnica i zahvalnica, odlikovan je medaljom za hrabrost, znakom časti i nagradom UNESKO-a „Fer plej“, iako je svojim radom nije u direktnoj vezi sa sportskim uspehom . Asteroid 3027 Šavarš je nazvan po njemu, a Rusija održava turnir u plivanju perajama u njegovu čast.

I baš kao u avanturama najpoznatijih junaka iz mitova i bajki, ovo nije jedini takav podvig u njegovom životu. Desetak godina kasnije našao se pored zapaljene zgrade u kojoj su ljudi zatvarani. Bez oklevanja, kao i prvi put, uleteo je u vatru bezrezervno spasavajući ljudske živote. Ponovo je završio u bolnici, prekriven opekotinama, dajući skromne izjave za medije:

Svako se može naći na mestu gde je ljudima potrebna pomoć. Ja nisam izuzetak.

Jedan od Tolkinovih junaka je rekao: Hrabrost se nalazi na neočekivanim mestima. Mogućnosti da to izrazimo postoje svuda oko nas. Dovoljno je zaroniti ispod površine onoga što nas razdvaja da bismo otkrili dubine čovečanstva koje nas povezuju i inspirišu.

Rizikovao sam, ali nisam mogao samo da stojim i gledam. Ljudi treba da se vole, bez toga život nema smisla.