Kad god zazvoni telefon, pomislim da je poziv za transplantaciju: A deca stalno pitaju: Tata, kada ćeš ozdraviti?

Analizama krvi na koje je tada upućen, kako bi mu bila određena terapija za visok krvni pritisak, utvrđeno je da Nedeljko ima problem sa bubrezima jer su vrednosti kreatinina i uree bili visoki.

– U maju 2019. su se javili prvi problemi. Pre toga sam imao malih problema sa povišenim pritiskom. Dvadeset godina igrao sam fudbal, bavio sam se sportom i nikada nisam imao problema sa pritiskom. Tada, u maju 2019. otišao sam do lekara i uradio analize krvi. Parametri nisu bilo dobri. Kreatinin je bio 270, urea 15. Imao sam i povišen holesterol i doktori su zaključili da postoji neki problem sa bubrezima i od tada sam počeo da se lečim od hronične bolesti bubrega tj. bubrežne insuficijencije – priča Nedeljko.

Bio sam zdrav i problemi su samo krenuli

U početku je uzimao manje doze lekova za regulaciju visokog krvnog pritiska.

– Pritisak je bio malo povišen, 150 a 90 recimo. Dakle, pritisak nije bio drastično povišen. Tada sam imao samo bolove u predelu leđa, ali sam mislio da je to više od umora, takav bol je bio. Svakako, problema i bolova u predelu bubrega, problema sa odlaskom u toalet, urinarne infekcije, nisam imao. Sve je takoreći odjednom počelo. Bio sam zdrav i odjednom kreću problemi.

Nedeljko je sa dijalizama krenuo početkom januara 2021. Doktorka kod koje se lečio, na samom početku predočila mu je da će do dizalize u nekom trenutku doći.

– Niko nije mogao da zna kada će to tačno da se desi, da li za par meseci ili godinu dana. Ja sam krenuo sa dijalizama godinu ipo dana nakon dijagnoze. Samim tim sam se i prihički malo premio za to, jer sam znao da će to da me održava u životu, da mi pomogne da živim i budem uz svoju decu i porodicu.

Dijalize tri puta nedeljno

U početku Nedeljku su dijalize teško padale. Trajale su po dva ipo do tri sata dok se organizam nije navikao.

– Imao sam velikih problema sa bolom u glavi. U prvih šest meseci posle dijalize do pet, šest sati popodne nisam imao snage da ustanem, samo sam ležao i ništa nisam mogao da radim. Nakon toga organizam se malo navikao. U početku je bilo i malo problema sa pritiskom jer posle dijalize može da padne, neko može čak i da se onesvesti pri kraju dijalize. Malo po malo sam se navikavao na to. Sada ídem tri puta nedeljno na dijalizu i one sada traju tri do četiri sata.

I sada nije lako na dijalizama, jer kada imate porodicu i troje dece, od osam, sedam i pet godina, onda morate da se borite i za sebe ali i za porodicu.

Tata, kada ćeš ozdraviti?

Nedeljko je u invalidskoj penziji jer zbog problema sa bubrezima nije u mogućnosti da radi. Najveća podrška su mu svakako supruga i deca, koja, iako mala, polako počinju da razumeju zdravstveni problem koji njihov tata ima.

– Deca već znaju šta su dijalize, znaju zbog čega na levoj ruci imam fistulu, gde se od uboda igala stvorila. Oni uvek pitaju: „Kada će to tata proći? Kada ćeš ozdraviti?“ Znam da mi je jedini spas transplantacija jer drugog leka nema. Svi se nadamo da će do transplantacije da dođe uskoro, kako bih se vratio normalnom životu, da bih mogao da radim, da obezbedim bolji život deci i porodici.

Uvek kada zazvoni telefon i vidim nepoznat broj, pomislim da je to sada taj poziv za transplantaciju. Nikad nisam klonuo duhom, i nadam se da neću.

Problemi sa bubrezima prepreka su čak i za neke male porodične radosti i putovanja.

– Ja sam takođe ograničen sa putovanjima pa sa decom možemo samo na produženi vikend da odemo negde. Obično petkom posle moje dijalize, ali se moramo vratiti već u nedelju da bih ja u ponedeljak mogao opet na dijalizu.

I dalje čekam najvažniji poziv

Nedeljko je već dve godine na listi kandidata za transplantaciju u Novom Sadu ali do sada nije bilo poziva.

– Prošlo je već dve godine, ali nisam dobio ni jedan poziv. Znam da je jedna gospođa koja je sa mnom išla na dijalizu nedavno dobila poziv i urađena joj je transplantacija. U Novom Sadu najviše transplantacija urađeno je prošle godine tako da se nadam da će i mene pozvati. Što se tiče inostranstva, razmišljao sam o transplantaciji u Belorusiji, i razmišljam da možda krenem u tu priču, u organizaciju Budi human, i da krenem sa prikupljanjem sredstava da bih mogao da konačno rešim svoj problem – kaže Nedeljko i dodaje:

– Meni bi transplantacija značila sve. Rešio bih se na prvom mestu dijalize i odlazaka u bolnicu svakog drugog dana. Vratio bih se u normalan tok života, mogao bih da radim, putujem sa porodicom i da pružim što više svojoj deci. To mi je najveća želja, da ponovo budem zdrav!

Dnevno pijem i do 13 lekova

Najveći problem kod osoba koje imaju bubrežna oboljenja i idu na dijalizu svakako je unos tečnosti na koji moraju da obrate posebnu pažnju.

– Pridržavam se naravno i saveta za ishranu i saveta za unos tečnosti što je jako važno, jer bubrezi nemaju normalnu funkciju. Mašina na dijalizi vas skroz iscrpi pa je tu potreban poseban oprez. Ja sam i ranije imao zdrave navike, nisam ni u čemu preterivao, i zaista ne znam zbog čega se ovo desilo, doktori su to najviše povezali sa visokim krvnim pritiskom – kaže Nedeljko.

I dalje uzimam terapiju za povišen pritisak. Dnevno je to oko četiri do pet lekova kada idem na dijalizu, a kada ne idem, to je i do 12-13 lekova dnevno.

Nikada nisam klonuo duhom

Nedeljko ima samo jednu poruku svojim saborcima, ljudima na dijalizi koji čekaju na transplantaciju.

– Moja poruka ljudima je da se bore. Uvek se moramo boriti i razmišljati u pozitivnom pravcu. Tako i ja razmišjam i uvek kada zazvoni telefon i vidim nepoznat broj, pomislim da je to sada taj poziv. Nikad nisam klonuo duhom, i nadam se da neću. Nadam se da će, uz Božiju pomoć, do tog poziva uskoro i doći. Ljudi moraju verovati u sebe. Ne treba se mnogo nervirati jer sve to dolazi malo i iz glave. Uvek treba biti speman da se neki problemi mogu javiti – kaže on.

Nedeljko takođe ističe i važnost podizanja svesti o doniranju organa koji nekome mogu da produže život.

– Moja poruka bi bila da se ljudi što više odlučuju da doniraju organe. Kada dođe do moždane smti i kada njihov član porodice ne može nastaviti život, on može produžiti čak i do osam života doniranjem organa. Kada neko gubi svoj voljenog člana porodice to je jako teško, ali uvek u treba imati u mislima i tada da nekome možemo produžiti život i da ta osoba može živeti kroz nekog. Važno je ostaviti trag, kako i glasi poruka našeg udruženja pacijenata.