ŽIVOT NAM JE STAO, NEKO IH JE POBIO ZA 2 MINUTA, DAO JE SEBI ZA PRAVO: Potresne reči majki i očeva iz „Ribnikara“! SRCA NAM KRVARE

„Krivično neodgovorno dete izvršilo je najteži zločin u istoriji Srbije“, rekao je Nenad Stefanović, glavni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu prilikom podizanja optužnice protiv oca i majke dečaka ubice, o zločinu i najtežem gubitku za svakog roditelja, gubitku deteta, govorili su roditelji nastradale dece.

Svedočeći u sudu i tražeći pravdu za svoje nedužno ubijene ćerke i sina, oni su istakli da su pre 3. maja živeli u srećnoj bajci sa svojom decom, a posle 3. maja su i oni umrli.

Devetoro nedužne dece ubijeno je tog dana, kao i njihov zaštitnik, čuvar škole Dragan Vlahović (53), koji je srtadao pokušavajući da spreči trinaestogodišnjeg ubicu. Ana Božović (11), Bojana Asović (11), Sofija Negić (13), Ema Kobiljski (13), Mara Anđelković (13), Angelina Aćimović (14), Adriana Dukić (14), Katarina Martinović (12) i Andrija Čikić (14) su ubijeni.

Ana Božović

Ivan Božović, otac devojčice Ane koja je kobnog dana dežurala u školi sa drugaricom, u parničnom postupku je ispričao kako je taj dan izgledao za njega i njegovu porodicu.

– Poljubio sam je tog dana i otišla je u školu. Pozvala me je u 8.33 sati, tada mi je rekla da je dežurna i da njoj i drugarici kupim nešto iz „Meka“ jer je to običaj za dežurne učenike. U međuvremenu zvala me je supruga i uspaničeno rekla da je bila pucnjava u školi. Odmah sam krenuo ka tamo, počeo sam agresivno da vozim – ispričao je Ivan i dodao:

– Dobijamo informaciju da je ubijeno osmoro dece i ispred škole mi kažu da ko ne može da nađe svoje dete ide u policiju. Trčao sam do tamo, ali znao sam, utrčao sam u tu sobu i rekao im: „Recite mi, ja više ne mogu da čekam!“. Tada su mi saopštili da je moje dete ubijeno.

Bojana Asović

Roditelji ubijene Bojane Asović, Marija i Bojan, ispričali su kako su oni preživeli kobni dan.

– Bio sam u Nikšiću toga dana, samo sam znao da je bila pucnjava, suze su mi krenule. Teško mi je bilo što nisam tu, odmah sdam krenuo za Beograd – rekao je on, a njegova supruga nastavila:

– Tog dana sam otišla na posao, taj dan mi je Bojana poslala poruku da je dežurna. Pitala sam je: „Otkud to, pa ti nisi trebala da budeš?“,odgovorila mi je: „Znam mama, nije ni Ana znala“. Koleginica mi je potom rekla za pucnjavu, noge su mi se odsekle. U tom trenutku sam vrisnula. Bila sam nemoćna. Tog dana sam umrla. Nosili su me do kola. To je bio moj kraj, više ništa ne postoji – rekla je ona.

Sofija Negić

Sofija Negić je, kad je tog kobnog dana u školi počela pucnjava, bila u toaletu. Drugarica ju je čekala ispred, ali je utrčala u drugu kabinu kad su se začuli rafali. Međutim, Sofija je istrčala u hodnik i stradala. Njena majka Milanka je u svojoj prvoj ispovesti za Kurir ispričala da joj je najteže što tog dana nije mogla da je zaštiti.

– Meni je u životu bilo potrebno da napravim neki svoj mehur, da ona bude tu… Onda se taj mehur širio i bila sam srećna što sam je donela na svet. Osećala se zaštićeno, ja sam je štitila, jedino u školi nisam mogla da je zaštitim, nisam imala priliku da je zaštitim… Ona je tog dana najverovatnije istrčala jer je čula nešto, istrčala je da vidi šta je to – kaže ona i dodaje da je sada „osnovna škola postala najnebezbednije mesto u Srbiji“.

Ona je tada ispričala i da joj je jedna od prvih reakcija kada je čula da joj je ćerka stradala bila: „Zašto sam ikada vikala na tebe…“

– Da sam znala da će živeti samo 13 godina, još više bih joj ljubavi dala… – ispričala je.

Ema Kobiljski

Nina i Dragan Kobiljski, roditelji ubijene Eme, neutešni su za govornicom u sudnici ispričali svaku emociju i težak period koji prolaze od smrti njihove ćerke

– Mi decu više ne možemo da vratimo, prihvatili smo tugu i bol kao trajne životne saputnike. Letos sam pala na ulici, polomila zube, ruku, nisam mogla da objasnim lekarima šta se dogodil. Ja mogu ovde pred vama da kažem da se nisam onesvestila, pala sam jer mi srce krvari – ispričala je kako izgleda život posle gubitka deteta i dodala:

– Osećam se kao da sam moje dete slagala, ona nije bila na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, bila je tamo gde je trebalo da bude, u školi – rekla je Nika Kobiljski, a njen suprug nastavio:

– Mi smo do tada imali bajku od života, nikada nam ništa nije falilo, mi smo mislili da nam to pripada. Samo smo živeli veliku sreću – rekao je neutešni Dragan Kobiljski na početku svog izlaganja i dodao da mu je supruga Nina tog dana javila da se u školi dogodila pucnjava – rekao je on i kraju dodao:

– Samo jedno pitanje – Zašto?

Mara Anđelković

Dragana Anđelković, majka devojčice Mare ispričala je da posle 3. maja prošle godine, više nikada neće da bude što je nekada bila.

– Svakog jutra kada ustanem, pitam se da li je ovo stvarnost. Slomljena sam i mislim da se nikada neću sastaviti, niti da ću ikada biti ono što sam bila. Tog 3. maja prošle godine, Mara je ustala, nameštala je kosu jer su toga dana trebali da imaju slikanje u školi. Nisam je ni poljubila – ispričala je ona i dodala:

– Otišla sam ispred škole, kad sam čula govorila sam sebi da nije moguće. Bacila sam telefon što dalje od sebe, jer nisam mogla da podnesem to što čujem – otkrila je nesrećna žena kako se osećala u trenutku kada je primila najstrašnjiju vest koju jedan roditelj može da dobije.

Kako je navela, i posle saznanja da njeno dete nije u školi, iako je pala noć, odbijala je da ode kući.

Angelina Aćimović

Natalija Aćimović, majka pokojne Angeline dok je svedočila u sudnici jedva je izgovarala rečenice.

– Angelina je bila moj Božji poklon, kada sam je uzela u naručje tada sam izgovorila čudno „profesor“ to je bila reč koju sam rekla. Tako je, ona je bila moj životni profesor, najbolji i najveći. Bila je pametna, mudra, zrela za svoje godine. Mi smo se mnogo voleli – rekla je ona potresno i jedva izustila:

– Bila je jedna velika radost i svetlost. Teško nam je zbog starije ćerke jer su jedna drugoj bile veliko oslonac u životu. Svaki dan je sve teže i teže, umrla bi za njom…

Adriana Dukić

Roditelji ubijene devojčice Adriane, koja se u Beograd sa njima doselila iz Francuske, svedočili su u odvojenom parničnom postupku i ispričali potresne detalje kobnog dana i života posle.

– Tog dana me pozvala supruga i rekla da odem po Adrianu u školu i da je bila pucnjava. Vozio sam kao lud, a naša deca su već bila mrtva, samo niko nije smeo da nam kaže- ispričao je Dane Dukić, Adrianin otac:

– Moja Adriana je pronađena je mrtva na stolici. Tog 3. maja nam je život stao. Neko ih je pobio za dva minuta. Dao je sebi za pravo da im oduzme živote. Mi svaki dan idemo na groblje da joj se izvinimo, da joj kažemo da je volimo – neutešno je govorio Dukić i zaključio:

– Sa Adrianom sam imao poseban odnos, govorila mi je „Tata, nemaš mamu i tatu, ali ja sam tu. Ne znam kako živiš bez njih, jer ja bez vas ne mogu“.

Katarina Martinović

Majka Miljana Martinović, Katarinina majke, ispričala je kobnog dana, dok je panično, kao i svi roditelji, dobila poziv iz MUP-a u kojoj je čovek rekao da mora odmah doći u stanicu.

– Tamo sam videla ćerku da leži u nečemu sličnom krevetu. Uspela sam da pitam samo da li je smrt bila trenutna, oni su samo klimnuli glavom – rekla je ona i dodala:

– Usledio je još jedna stres, kako da svojoj srednjoj ćerki koja je ispred škole kažem da joj je sestra mrtva? Došla sam i rekla joj: „Ubio nam je Katu i onda sam čula njen vrisak“- rekla je u suzama i tada se cela sudnica rasplakala.

Andrija Čikić

Miloš Čikić, otac ubijenog Andrije Čikića opisao je kako je tekao njegov i Suzanin dan tog 3. maja i kroz koju agoniju su prolazili.

– Kada nam je saopšteno da nam je Andrija ubijen mi nismo znali gde smo. Osećaj da nema nečega zbog čega živite je strašan – rekao je on i kaže da nije znao ni kako je pogodio stepenice u PS Vračar, ni kako je uopšte došao kući tog dana.

– Kada sam stigao kod škole počeo sam da se tresem, izašao sam iz kola u majici kratkih rukava, kasnije nisam znao od čega se više tresem od te neizvesnosti, panike ili hladnoće – opisao je on agoniju.

Onda je čuo objavu na radiju da su ubijena deca i čuvar…