ŽIVOTNA PRIČA RADETA BOGDANOVIĆA: Bože pomozi, gde sam ovo došao!

Karijeru je počeo u sarajevskom Željezničaru. Godine 1992, nakon početka građanskog rata u Bosni i Hercegovini, napustio je klub. Nakon toga je igrao u Južnoj Koreji i Japanu. Vratio se u evropski fudbal potpisavši za španski Atletiko Madrid. Potom je igrao za holandsku Bredu, nemačke klubove Verder Bremen i Arminiju Bilefeld da bi poslednji angažman imao u El Vahdi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

IMAO SAM MNOGO BOLJIH MEČEVA U KARIJERI: Pobeda nad Novakom mi nije najveća u karijeri

Bogdanović je 1982. godine počeo da trenira u mlađim kategorijama Željezničara iz Sarajeva. Prvom timu Željezničara je priključen u januaru 1988. godine dok je trener bio Blagoje Bratić. Debitovao je za prvi tim 26. marta iste godine, na gostovanju Budućnosti u tadašnjem Titogradu. Prvi meč na Grbavici je odigrao 3. aprila protiv splitskog Hajduka, kada je i postigao jedan gol u pobedi svog tima 3:0. Odigrao je 89 utakmica za Željezničar.

Bogdanović je bio u sastavu Željezničara pred utakmicu sa beogradskim Radom, 5. aprila 1992. na Grbavici, u poslednjoj sezoni Prve lige SFRJ.[3] Oko 14 sati i 30 minuta igrači obe ekipe izašli su na zagrevanje. Ipak, nekoliko minuta kasnije čula se pucnjava, a igrači su pobegli u svlačionice. Susret između Željezničara i Rada nikada nije odigran i tako je sarajevski klub završio svoj nastup u Prvoj ligi SFRJ. S obzirom da je građanski rat u Bosni i Hercegovini postao sve ozbiljniji, Bogdanović je mobilisan u vojsku Republike Srpske, ali se tamo kratko zadržao. Bio je među prvim sportistima koji su napustili Sarajevo. Došao je u Beograd negde između 12. i 14. aprila 1992, vojnim avionom do Batajnice.

Po dolasku u Beograd, Bogdanović je sa još nekolicinom igrača iz Željezničara (Simo Krunić, Gordan Vidović, Suvad Katana, Siniša Nikolić, Srećko Ilić i Jasminko Velić) trenirao sa Partizanom. Tamo ih je dočekao i ugostio tehnički direktor fudbalskog kluba Partizan Nenad Bjeković i generalni sekretar Žarko Zečević. Njih dvojica su brinuli o njima tako što su im našli smeštaj i hranu i mesto za treniranje i održavanje kondicije dok ne nađu angažmane u nekom od klubova.

Bogdanović je u julu 1992. godine potpisao za klub Pohang Atoms iz Južne Koreje. Igranjem u skromnoj ligi koja se sastoji od samo šest timova, brzo je napredovao i postao najbolji igrač u svom timu. Nakon što je proveo četiri i po sezone u klubu, Bogdanović je u oktobru 1996. potpisao ugovor sa japanskim klubom DŽEF Junajted. Dva meseca kasnije dobija ponudu od Luja van Gala, tada menadžera kluba Ajaksa iz Amsterdama, videći to kao priliku da se konačno vrati u Evropu, i potpisuje ugovor sa njima krajem decembra 1996, a da ih ne upozna da je bio pod ugovorom sa DŽEF-om. To je stvorilo probleme, tako da se arbitražni komitet UEFA umešao. On je potpisao preliminarni ugovor sa Ajaksom i otišao na suđenje u januaru 1997. godine. Bogdanović se nadao da će postići neku vrstu kompenzacije sa DŽEF-om i da će moći preći da i zaigra u Ajaksu, međutim bio je primoran da ostane u japanskom klubu pet meseci gde je završio prvi deo sezone.

Tokom leta 1997. godine Bogdanović se vratio u evropski fudbal i potpisao ugovor sa Atletiko Madridom, na čijoj trenerskoj klupi je sedeo Radomir Antić. Debitantski nastup za Atletiko je imao 6. septembra 1997. godine kada je na Visente Kalderonu gostovao Valjadolid. Bogdanović je već na svojoj prvoj utakmici postigao dva gola u pobedi svog tima od 5:0. Kao nagradu za dobar nastup dobio je od Hesusa Hila, tadašnjeg predsednika kluba, BMV iz BMV 3 serije kao nagradu. Bogdanović je u Atletiku imao status rezerviste jer je u napadu bila jaka konkurencija u vidu Kristijana Vijerija, Kika i Hose Marije. Proveo je samo jednu polusezonu u Atletiku, postigavši pritom šest prvenstvenih golova, nakon čega je u zimskom prelaznom roku prosleđen na pozajmicu u holandskog prvoligaša Bredu do kraja sezone.

Tokom leta 1998. godine Bogdanović je prešao u nemački Verder iz Bremena. Debitantski nastup za Verder u Bundesligi je imao 19. septembra 1998. na gostovanju Volfsburgu. Verder je slavio rezultatom 4:2 a Bogdanović je bio strelac trećeg gola za svoj tim. U prvoj sezoni je postigao osam prvenstvenih golova. Konkurencija u Verderovom napadu su mu bili između ostalog Ailton i Klaudio Pizaro. Bogdanović je sa Verderom osvojio Kup Nemačke u sezoni 1998/99. nakon što je u finalu savladan Bajern Minhen. U decembru 2000. godine, dobio je zabranu igranja šest meseci nakon što je pljunuo golmana Martina u lice tokom prvenstvene utakmice u kojoj je njegov Verder izgubio rezultatom 2:5 od Hanze iz Rostoka. Nakon isteka suspenzije nije dobijao priliku da igra za Verder.

U sezoni 2002/03. zaigrao je za Arminiju Bilefeld da bi kasnije otišao u El Vahdu iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Nakon angažmana u tom klubu završava profesionalnu karijeru.

Za seniorsku reprezentaciju SR Jugoslavije je zabeležio tri nastupa, sva tri tokom 1997. godine dok je selektor bio Slobodan Santrač. Postigao je dva gola na svom debitantskom nastupu, 12. juna 1997. u pobedi (3:1) nad Ganom na Koreja kupu. Ušao je na teren na poluvremenu umesto Alberta Nađa i postigao je gol prvo u 68. a zatim i u 90. minutu. Dva dana kasnije je igrao i protiv Egipta (0:0), takođe na Koreja kupu, a poslednji nastup u nacionalnom dresu je imao 16. juna na prijateljskoj utakmici protiv Južne Koreje (1:1).

Njegova fudbalska priča izuzetno je zanimljiva. posebno počeci u rodnom Sarajevu.

Čovek čije izjave danas imaju veliki odjek u javnost, fudbalom je počeo da se bavi pre više od 40 godina i to u mlađim kategorijama Željezničara.

“Ja sam kao i svaki klinac u Sarajevu u to vreme pikao loptu. Bio sam član školskog tima ’Radojka Lakić’. Na nekom turniru 1982. godine, zapazio me je tadašnji prijatelj Duška Bajića, Josipa Bukala, Čike Radovića, Sulejmana Kulovića i svih članova omladinskog stručnog štaba. Otišao sam na probu te daleke 1982. i sećam se kao da je danas bilo. Ona naša crna čuvena šljaka, jul, plavi šorc, bela majica, Borovo plave patike. Igrali smo, nametali se i ja sam primljen u tu selekciju Željezničara, u generaciji Gorana Gutalja, Suada Katane, Dragana Kovača… Jedna veoma dobra generacija pre svega ljudi, a kasnije su neki od njih napravili i fine igračke karijere, ali eto pamtim taj period jako dobro jer su zaista svi bili odlični momci“, rekao je Bogdanović u jednom intervju za Mozzart sport.

Posle svih omladinski kategorija Želje, došlo je vreme za igru u prvom timu slavnog kluba.

“Ja sam relativno mlad debitovao za Želju, sa 17 godina i 10 meseci. Uhvatio sam one igrače iz, po meni, najbolje i čuvene Željine generacije, koja je igrala polufinale Kupa Uefa. Branislava Berjana, Mirsada Baljića, Komšića, Ćurića, Radmila Mihajlovića, Nikolu Nikića. To je bilo 4. jula 1988. godine. Debitovao sam protiv Hajduka iz Splita. Svi stariji su me tada dobro prihvatili, pogotovo Bane Berjan, Radmilo Mihajlović i Fićo Bahtić. To je mnogo bitno. Igrački je na mene najbolji utisak ostavio Radmilo Mihajlović, koji je kasnije napravio i najbolju karijeru. Fočak, jak, znao da se zagradi, da udari, da skoči. To je najljepši period karijere i života, jer kasnije dolaze veliki klubovi, velika lova i veći problemi, nadmetanje, Zapad je čudo. Ja se uvek setim one čuvene krilatice Ivice Osima koji je rekao da je Željezničar jedan od poslednjih brendova bivše Jugoslavije i kada su ga pitali: Kako je na Grbavici?: Rekao je: ’Večito grbavo i večiti kokuzi’, To dovoljno govori koliko je teško uspeti se izboriti za nešto“.

Jedna priča iz tog perioda je potpuno legendarna.

“U januaru 1988. smo krenuli na pripreme, na Korčulu. Putovali smo ceo dan i došli smo tamo naveče, mrkla noć. U jednom trenutku vidim gužva na recepciji. Pogledam, kad Slobodan Čobo Janjuš se skida. Pitam šta mu je, kažu opkladio se za lovu da će po noći da skoči sa mola u more, a ništa se ne vidi. Ja reko bože pomozi gde sam došao. I skoči čovek. On je bio čigra. Besprekorno spreman i ludo hrabar. Mi se bojali da ne udari u neku stenu, ali kakvi. Izlazi on iz vode, sav mokar, uzima pare, a pokojni Bratić i Bukal ne mogu čudom da se načude“.

Bogdanović je poznat kao neko ko nema „dlake na jeziku“ kada su u pitanju goruće teme srpskog fudbala.

Govori ono što gledaoci kraj malih ekrana misle, a niko od onih koji se nalaze pred TV kamerama nema petlju javno da izgovori.

Njegova gostovanja prepričavaju se danima.

Evo nekih od njih.

DEMBELE I BARSELONA

Rade je prokomentarisao skupoceni transfer francuskog fudbalera Dembelea u Barselonu.

– Čovek je plaćen 150 miliona evra sa bonusima. Toliko novca treba Kliničkom centru Srbija da se potpuno renovira kako bi mogao kvalitetno da leči sedam miliona stanovnika Srbije. Čak 35 odsto vrednosti Komercijalne banke je iznosio njegov transfer. Barselona mu je prvo angažovala nutricioniste koji su mu objasnili da ne sme da jede brzu hranu. Onda su mu angažovali psihijatra da mu objasni da je profesionalni fudbaler i da ne sme preko noći da gleda porniće i igrati video igre na profesionalnom nivou. Zamislite nekoga ko ima toliku platu i toliko je plaćen da sebi dozvoljava takve stvari u životu.

PORAZ ZVEZDE OD HOFENHAJMA

Nakon velikog pada u drugom poluvremenu i poraza Zvezde od Hofenhajma (0:2), Rade nije štedeo igrače Zvezde.

– Kad mogu na splavu da budu četiri-pet sati, onda mogu još 45 minuta da odigraju.

RADE O BIVŠEM KAPITENU ORLOVA

Rade nije preterano cenio bivšeg kapitena reprezentacije Srbije Aleksandra Kolarova – ošto je govorio o njemu.

– Moraš da probiješ, driblaš, asistiraš… On ima ubitačnu levu nogu, ali može da probije samo kvadraturu svojih građevinskih investicija u Beogradu, što u širinu, što u osnovi, što u spratnosti.

– Na beku može da se sakrije, folira, glumi… Folirao je pet godina. Na centralnom beku ne može. Nisu dali onom čestitom i poštenom Banetu, koji je odigrao tolike utakmice, oteraše ga i dali traku Kolarovu

ORLOVI I VOJSKA

Rade smatra da je najveći problem naših fudbalera to što nisu služili vojsku.

– Srbija ima jednu jako talentovanu i realno dobru generaciju, ali oni nisu odslužili vojni rok, ni jedan od njih.

– Kad odslužiš vojni rok onda znaš da možeš i moraš da izdržiš bez devojke, žene i roditelja najmanje pet, šest meseci ako si dobar vojnik pa te puste na odsustvo dva dana. Oni to nisu prošli, na žalost i zato su malo i razmaženi.

„SILJENJE“ NA HRVATE

Rade nije bio zadovoljan pojedinim sudiskim odlukama u meču za bronzu na Mundijalu u Kataru.

– Profesore, VAR je fenomenalna stvar ali ljudski faktor uvek odlučuje o svemu. Zašiljili su protiv Hrvata i stavili sudiju iz Katara da „šilji“ za njih, šta da se foliramo. Da su hteli pravdu, pravog sudiju bi doveli. Ako ovo nije penal, ja stvarno ne znam šta oni sede u VAR-u?