STO DESET GODINA OD SMRTI NADEŽDE PETROVIĆ: Srpska slikarka i ratna heroina

Nadežda Petrović, srpska slikarka i ratna heroina, osnivač Kola srpskih sestara, umrla je 3. aprila 1915. pre 110 godina, kao bolničaraka u Valjevskoj bolnici od tifusa.

Bilo je to vreme kada su, u jeku Prvog svetskog rata, Srbijom harale zarazne bolesti i teška epidemija tifusa.

Nije bilo dovoljno ni medicinskog osoblja ni lekara, a slikarka Nadežda Petrović bila je dobrovoljna bolničarka. Međutim, epidemiju protiv koje se nesebično borila nije preživela.

Bila je dobrovoljna bolničarka i u balkanskim ratovima 1912/13, kada se takođe teško razbolela. Odlikovana je medaljom za hrabrost.

Nadežda Petrović rođena je u Čačku oktobra 1873. Otac je bio umetnički opredeljen, učio je slikarstvo kod Steve Todorovića i bio predavač crtanja i krasnopisa. Docnije se posvetio praktičnijim temama, finansijama. Dospeo je i do rukovodioca poreske službe. Autor je kapitalnog trotomnog dela „Finansije i ustanove u obnovljenoj Srbiji„. Bio je i narodni poslanik. Njegov otac, Nadeždin deda, bio je uspešan beogradski trgovac. Majka, inače učiteljica, bila bliska rođaka Svetozara Miletića.

Bila je to porodica koja je izrodila niz zaslužnih ličnosti. Dve njene rođene sestre bile su takođe slikarke, jedna muzičar, a najmlađi brat Rastko Petrović poznati pisac.

Završila je Višu žensku školu u Beogradu, gde se porodica preselila, odnosno vratila, sredinom osamdesetih. Učila je slikarstvo u ateljeu Đorđa Krstića, a potom i u Umetničkoj školi Cirila Kutljika, tada vodećoj instituciji te vrste u Beogradu, odnosno Srbiji.

Radila je kao nastavnica crtanja u Višoj ženskoj školi, Ženskoj učiteljskoj školi, Ženskoj gimnaziji u Beogradu.

Godine 1898. slikarstvo usavršava u Minhenu, ondašnjem vodećem centru za obrazovanje u oblasti umetnosti.

Prvu samostalnu izložbu imala je 1900. u Beogradu, u Sali Velike škole, današnje zgrade Rektorata. Nije međutim prvobitno naišla na pozitivne kritike. Negodovao je i Vladislav Petrović Dis. Petar Odavić, književnik, njeno slikarstvo je čak nazvao bolesnim. Bilo je to moderno slikarstvo koje je odstupalo od onog na šta je naša javnost prethodno navikla.

Naredne godine nastavila je umetničko obrazovanje u Minhenu, kod Julijusa Ekstera.

Pročitajte: RAZDVOJILI SE DVA MESECA NAKON VENČANJA: Na Instagramu sve vreme cvetala ljubav!

Bila je učesnica Prve jugoslovenske umetničke izložbe 1904. godine. Osnivač je umetničkog društva Lada, koje je imalo izuzetnu ulogu u umetničkom i društvenom životu Srbije. Društvo je utemeljeno uoči Prve jugoslovenske umetničke izložbe u Beogradu, 1904. kao gest obeležavanja stogodišnjice Prvog srpskog ustanka.

Bilo je to prvo umetničko društvo u Srbiji. Osnivači su bili Uroš Predić, Đorđe Jovanović, Marko Murat, koji je bio autor i karakterističnog znaka društva, Rista i Beta Vukanović, Petar Ubavkić, Sima Roksandić, Nadežda Petrović.

S ciljem umetničkog usavršavanja boravila je takođe u Italiji i Francuskoj. Izlagala je u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, u Parizu na Jesenjem salonu.

Godine, 1912. osnovala je slikarsku školu u Beogradu, gde je bila predavač.

Najveća srpska slikarka svog vremena, autor je približno tri stotine ulja, nešto akvarela, niza crteža.

Najviše je slikala portrete, ponekad aktove, često pejzaže, njih neretko s nacionalnom tematikom. To su dela jakog kolorita, sa originalanim izrazom i izvanrednim bogatstvom boja, najbliža ekspresionizmu. Ona je sebe  smatrala za impresionistu. Danas je najviše poistovećuju sa fovizmom. Portretisala je najrazličitije tipove iz naroda, ali i više važnih ličnosti njenog vremena, kao Jovana Skerlića, Jašu Tomića, Kseniju Atanasijević. Serija njenih dela imala je motive Kosova i Metohije.

Sačuvano je oko 200 njenih dela, od kojih su pojedina u vrhu srpskog likovnog stvaralaštva, poput slika „Resnik“, „Notr Dam“, „Autoportret“, „Bulonjska šuma“.

Postavila je temelje modernog slikarstva u Srba, najbližeg ekspresionizmu, sa elementima simbolizma, secesije, impresionizma. Iako je tematski bila posvećena nacionalnim temama njen likovni izraz je bio nešto novo u tadašnjoj srpskoj sredini.

Bavila se takođe likovnom kritikom, među prvima kod nas. Prvu je objavila na temu izložbe Marka Murata u Letopisu Matice srpske. Autor je i dva dramska teksta, s tematikom borbe za oslobođenje u Staroj Srbiji, kako se izrazila sa „živim slikama iz Makedonije i Srbije„.

Naglašeni patriota, pomagala je nacionalni rad na više nivoa. Posećivala je neoslobođenu Staru i Južnu Srbiju, tada pod vlašću Turske, odnoseći pomoć. Bila je lični prijatelj Voje Tankosića i Dragutina Dimitrijevića Apisa. Među prvim je članicama patriotske organizacije Narodna odbrana.

Avgusta 1903. zajedno sa Delfom Ivanić i Savkom Subotić osniva Kolo srpskih sestara, koje je prevashodno imalo za cilj da organizuje pomoć Srbima neoslobođene Stare Srbije. Kancelarija Kola nalazila se na uglu Vasine i Dobračine na Dorćolu. Nadežda je bila prvi sekretar društva.

Učestvovala je 1914. u borbama na Mačkovom kamenu, bila bolničarka Dunavske divizije.

Početkom te 1915. posle kratkotrajnog boravka u Skoplju gde se tada u izbeglištvu nalazila njena porodica, februara se vratila u vojnu bolnicu u Valjevo kao dobrovoljna bolničarka, tada središte epidemije, gde je negovala ranjene odnosno obolele srpske vojnike, uprkos činjenici da je Vrhovna komanda insistirala da se zaputi u Rim. Nije inače ni tada prestajala da slika. Razbolela se krajem marta od tifusa. Po svedočenju bliskog prijatelja Branka Popovića, slikara i potonjeg univerzitetskog profesora, koji je tada posetio „I sama smrt zatekla  je u razdraganosti„.

Umrla je trećeg dana aprila 1915. Imala je tada 41 godinu.

Srpske novine, tada objavljivane u Nišu, ratnom središtu Vlade, štampale su osvrt povodom njene smrti završen rečima: „Ona je bila oduševljena Srpkinja i jedna od osnivačica Kola Srpskih sestara, Slava joj!„.