DA LI JE ALEN DELON BIO KRIV ZA UBISTVO STEVANA MARKOVIĆA? Smrt čuvenog glumca podsetila na priče o njegovom telohranitelju

NEDAVNA smrt glumačke zvezde Alena Delona ponovo je u žižu javnosti dovela detalje iz njegove kontroverzne biografije.

Dar univerzuma: Kraj septembra donosi obilje za tri znaka Zodijaka – imaće novca napretek  

Jedan od najintrigantnijih događaja je misteriozna smrt telohranitelja Stevana Stevice Markovića, zbog koje je izbila velika afera i za koju su vezivane razne poznate ličnosti, uključujući i samog Delona.

Kod nas je Dušan Savković, inspirisan tom pričom, napisao roman „Gorila“, a Dragan Bjelogrlić se sprema da snimi filmsko ostvarenje o Markoviću. Međutim, malo je poznato da je nešto pre glumčeve smrti u beogradsku redakciju izdavačke kuće „Redboks“ pristigao zanimljiv scenario za film koji nikada nije snimljen. Reč je o filmu „Akcija“ s podnaslovom „Slučaj Stevica Marković“, koji je napisao poljsko-francuski reditelj i pisac Andžej Žulavski.

On je počeo karijeru kao asistent Andžeja Vajde. Zbog svog drugog filma „Đavo“, koji je u Poljskoj zabranjen i bunkerisan, proteran je iz zemlje i od tada je stvarao na relaciji Francuska – Poljska, mahom sa glumicom Sofi Marso, sa kojom je bio u braku 16 godina.

Britanac Danijel Berd bio je lični asistent Žulavskog i, kako otkriva u predgovoru za „Akciju“, do scenarija je došao tako što ga je u pariskom podrumu producenta Kristijana Ferija pronašla njegova udovica Barbara Baranovska i prosledila Berdu. Scenario se trenutno čuva u Francuskoj kinoteci i do sada nije ugledao svetlost dana. Barbara je, inače, u Parizu godinama bila komšinica Dušana Makavejeva i njegove žene Bojane.

– Feri je 1967. iza „gvozdene zavese“ tragao za lokacijama za film o padu Berlina. Pred put u Varšavu, Anatol Litvak mu je savetovao da kontaktira sa mladim asistentom koji je odlično znao francuski – Andžeja Žulavskog. Iako od snimanja nije bilo ništa, rodilo se prijateljstvo. Naredne godine Feri je pozvao Žulavskog i Baranovsku u Pariz i tamo im je oboma nalazio poslove – navodi Berd.

Iako je naslov tog prvog, nerealizovanog scenarija „Akcija“, na naslovnoj strani je olovkom napisano L affaire Markovitch. Kao datum nastanka navodi se 18. septembar 1970. Iz filmske priče o mladom kriminalcu Davidu, koji dolazi u Francusku na poziv prijatelja, gde biva umešan u ubistva i upoznaje neobičan, morbidan par Kvinsi i Adamsa, u čijoj kući počinje da živi, jasno je da je inspiracija za delo bila skandal koji je potresao Francusku kasnih šezdesetih, kada se govorilo o naručenim ubistvima, trgovini drogom, orgijama i političkim zaverama. Uključeni su bili Alen i Natali Delon, kao i Korzikanac Fransoa Markatoni, Delonov prijatelj koji je imao veze sa podzemljem, ali i Klod Pompidu, žena tadašnjeg premijera, a potonjeg predsednika Žorža Pompidua.

U brojnim filmskim replikama David kao da opisuje Stevicu Markovića, a tipičan primer je: „Još od detinjstva znao sam da ću, jednog dana, kao moj brat, doći u jedan od vaših bogatih gradova. I da ću voditi uzbudljiv život. Vrlo kratak. To će mi biti dovoljno“.

Berd se poziva na činjenice, koje kazuju da je 1. oktobra 1968. Markovićevo telo pronašao trgovac otpadom na deponiji zapadno od Pariza. Telo je bilo zavezano u džak, pa umotano u plastičnu navlaku za dušek. Autopsija je pokazala da ima metak u glavi.

Marković je drugi telohranitelj srpskog porekla koji je u kratkom roku nađen mrtav. Dve godine ranije pronađeno je telo Miloša Miloševića, u kući glumca Mikija Runija, uz telo Runijeve žene Barbare. Miloš je bio Markovićev prijatelj iz Beograda i on ga je upoznao sa Delonom. Mnogi su vukli paralele između ova dva ubistva. Spekulisalo se da je Barbara sa Milošem varala Runija, i da su bili pred razvodom. Prema zvaničnoj verziji, Miloš je ubio Barbaru, pa sebe. Prijatelji su, međutim, tvrdili da je na telu bilo tragova nasilja i da je ubijen.

Berd se poziva i na Markovićevog brata Aleksandra, koji je tvrdio kako je Stevan u jednom pismu poručio da, ako mu se išta desi, krivicu za to snose Delon i Markatoni.

– Onda je stigla vest da je, tokom razgovora u policiji, Klod Pompidu, koja je navodno bila Markovićeva prijateljica, ispitivana povodom nekih orgija, a pominjala se i ucena i glasine o montiranim pornografskim fotografijama – navodi Berd.

Žulavski je kasnije snimio film o ljubavnom trouglu koji se odigrava u svetu kinematografije, sa kriminalnim i političkim posledicama – „Javna žena“ (1984). Još jedno njegovo ostvarenje čak i više se oslanja na „slučaj Marković“ – „Važno je voleti“ (1975). Film govori o fotografu koji pozajmljuje novac od gangstera da bi finansirao postavku „Ričarda Trećeg“, u kojoj bi glavnu ulogu igrala porno-glumica u koju je zaljubljen. Gangsteri fotografa unajmljuju da iza špijun-ogledala fotografiše učesnike orgija, što će mu poslužiti za ucenu.

Žulavski je, inače, tvrdio da je poznavao Markovića, a pominje i njega i skandal u svom autobiografskom romanu iz 1992. godine „U očima tigra“.

U moru nepoznanica, sa sigurnošću se zna da je Marković rođen 1937. u Beogradu, da je živeo u Savamali, odnosno Sremskoj ulici, da je trenirao rvanje u „Radničkom“ i važio za mangupa, kao i da je prebegao preko Italije za Francusku. Izvesno je i da mu život nije bio lagodan sve dok 1965. nije upoznao Delona preko Miloševića, koji je glumca znao još sa snimanja „Marka Pola“ u Beogradu. Zanimljiva je verzija prema kojoj je upravo Milošević prvi upoznao lepu Francuskinju marokanskog porekla Fransin Kanovas, potonju gospođu Natali Delon, i sa njom imao aferu.

Stevan Marković je neko vreme živeo u prizemlju kuće Delonovih, čak je ovaj pokušao i da ga angažuje u nekim filmovima, ali bezuspešno. Novac koji je zaradio trošio je na kocku, konjske trke i provod. Bio je skandal-majstor, pa je zbog ispada završavao na naslovnicama štampe.

Recimo, kada je u kafeu išamarao Žan-Pola Sartra ili na bini Džonija Holideja, terajući ga da peva srpske pesme. Stevica je, navodno, imao aferu sa Natali Delon, što ga je koštalo glave. Prema drugoj verziji, bio je rizičan svedok mnogih tajni, kog je trebalo ukloniti. Prema trećoj, bio je akter orgija francuskog džet-seta, u kojima je učestvovala supruga Žorža Pompidua.

Tokom prvog svedočenja, Alen Delon je negirao da je poznavao ubijenog, ali su postojala pisma koja je Stevan slao bratu u Jugoslaviju. Dokaza da je on ubica ipak nije bilo, a jedini koji je zbog te smrti bio u zatvoru bio je Markantoni, ali je i on pušten nešto kasnije.

Dva čoveka koja su poslednji videla Markovića živog su taksista i prijatelj Uroš Milićević. Uroš je pobegao iz Pariza u strahu za život. Povezivao je javno Delona i Markantonija sa Stevičinom smrću, pa menjao iskaze, a pričalo se i da je bio neposredni svedok ubistva. Pronađen je mrtav u Briselu 1976. Istina nikad nije izašla na videlo.