NAŠ ČUVENI GLUMAC POBEGAO U PLANINU ZBOG ŠOK RAZLOGA: Evo šta ga je navelo da bude SAM

Petar Božović, velikan jugoslovenskog glumišta, čije se kulte scene iz filmova i danas prepičavaju, slovi za vrlo misterioznog čoveka koji veoma malo priča o svom privatnom životu. Retki su momenti kada otvori dušu i pokaže delić onoga što skriva u njoj. Njegova popularnost je rasla munjevitom brzinom, svakodnevica su me promenila iz korena, a čuveni umentik je onda učinio neverovatnu stvar – nestao je u prirodi i to na duži vremenski period.

Naime, tek nedavno je javnost saznala da je odrasato sa bratom odrastao u sirotištu na Senjaku.

– Živeo sam u Zemunu dok mi majka nije umrla, a to se desilo brzo, tako da se majke skoro i ne sećam. Moj otac, nezadovoljan uslovima u nemačkom logoru, nastavio je da robija i na Golom otoku. Tako brat i ja ostadosmo u domu za ratnu siročad na Senjaku. U posete su mi dolazili baba, tetke i ujaci dok me nisu prihvatili, pa sam neko vreme bio u kolektivnom stanu. Onda su i ujaci otišli na Goli otok, a ja ponovo u dom dok me moja baba, tetka Vida Vlahović nije uzela i odvela u Kolašin. Moj brat je ostao u sirotištu i mislim da mi nikad nije oprostio, kao da sam ja bio kriv što sam izabran“, ispričao je Božović u emisiji „Balkanska ulica“.

Život mu je bio isprepletan brojnim tužnim i teškim momentima, te je i prvu ljuav iz gimnazije – Miru Pešić, koja se nastavila i na fakultetu, tragično izgubio. Priznao je da mu je i danas sećanje na nju bolno.

Potom osvojio i stao na ludi kamen sa jednom od jugoslovenskih najlepših glumica – Marinom Koljubajevom sa kojom je dobio sina Draška. Nije mogao da joj oprosti što je pobacila njihovo drugo dete, te je njihova ljubav ubrzo doživela krah.

Božović je tokom devedesetih godina napravio je pauzu u svojoj karijeri, ali ne samo to – on se potpuno povukao iz svakodnevice, napustio Beograd i otišao u crnogorske planine i to na četiri godine!

O tome kako je izgledao povratak, ali i boravak u „izbeglištvu“, kao i koji su bili razlozi njegovog povlačenja govorio je daleke 1998. godine za časopis TV Novosti.

Delove veoma zanimljivog intervjua, koji je objavljen u „TV Novostima“ 9. decembra 1998. godine, pročitajte u nastavku:

Petar Božović je četiri godine bio izbeglica iz pozorišta i svakodnevice. Učinio je ono o čemu mnogi danas razmišljaju: otići negde što dalje, pobeći od svega, živeti neki drukčiji život. Ono o čemu drugi razmišljaju, Božović je i učinio. Onda se – vratio.

Šta je bio povod za Veče Petra Božovića u Ateljeu?

– Kad sam odlučio da se vratim u pozorište, zimus sam radio predstavu „Na čijoj strani“, a letos u Budvi „Karolinu Nojber“, mislio sam da ću u novoj sezoni krenuti – silovito! Sticajem raznih okolnosti, te predstave se još ne igraju. Osetio sam prazan hod, taman sam se zatrčao, kad: trčim kroz prazan prostor! Pozorište podrazumeva svakodnevni dril i obavezu, film i televizija su nešto drugo. Onda sam odlučio da pokušam sam da uspostavim kontinuitet. Uspelo je pa mi se dopalo: devetog decembra imaću još jedno veče. Gosti će opet biti Anita Mančić i Matija Bećković, a da li će sve biti ponovljeno na isti način kao što je bilo prvi put, zavisi od inspiracije. Publika, očigledno je, voli mozaične večeri.

Imali ste tremu?

– Pa, i jesam. Mislio sam da neću, ali imao sam. Veče je bilo u pozorištu, i ima razlike između estradnog i pozorišnog. Prvih nekoliko minuta je bilo presudno, a posle smo već mogli da razmenjujemo poljupce. Bilo je u svemu tome i nečeg nostalgičnog i sentimentalnog.

Zašto ste napustili Atelje?

– Nisam imao s kim da se svađam kad je otišla Mira Trailović! Hteo sam malo da promenim: biti ceo život u jednom pozorištu je, nekako, odvratno. Pozorište traži da se ide i ovamo i onamo, da se uči, da se gubi i dobija. Iz Narodnog sam otišao iz drugog razloga… Upliv politike na pozorište je odvratna stvar. Pozorište treba da bude nezavisno kao univerzitet. Ono ne sme da se dira. Kad počnu da zabadaju prste i nokte tamo… U Narodnom mi se nešto nije dopadala pozorišna politika.

Onda vam je bilo: dosta?

– Pobegao sam i bio u bekstvu jedno četiri godine. Nisam pa pobegao od pozorišta nego od svega. Od haosa… Moje vijuge opet nisu mogle da primaju te nove misli i ponašanja. Ceo taj haos sa gubitkom ondašnje Jugoslavije koja je bila najlepša zemlja na svetu, koja nam je i onako bila mala i tesna… Mi smo mislili da smo veći nego što jesmo i bili smo i uobraženi, i verovali smo da ćemo normalno ući u Evropu. Nikad nisam verovao da ću u Evropu morati da idem preko Kine i Belorusije. Vidite koliki je naš put: oko cele zemljine kugle mi moramo da idemo u Evropu umesto da odemo preko puta! Izgleda da smo dobili kartu u pogrešnom pravcu. Kao što nam je i obećano, tramvajem idemo u 21. vek, a do Evrope stižemo preko celog sveta!

Rođeni ste u Beogradu?

– U Zemunu, ja sam čuveni Pera Zemunac!

Kako ste se snašli u planini?

– Bio sam po Sinjajevini i Komovima sa starim i umnim ljudima. Sa pokojnim Ilijom Dabetićem, umro mi je skoro, nisam ga mogao prežaliti… Sa Mijatom Mijatovićem koji je još živ, hvala Bogu… To su ljudi koji su uvek živeli sa prirodom i sve podnosili onako kako sve podnose ljudi iz junačkih narodnih pesama. Takvih više nema… Nama je za sve neko kriv, a oni nikoga ne okrivljuju nego se bore. Oni su prvo nalazili slabosti u sebi i time postajali jači. Nisam ja tamo bio dođoš: detinjstvo sam proveo u selu kod Kolašina, sve je to meni bilo blisko. Za te godine ja sam doživeo ponovo detinjstvo, što je veliki luksuz u ovom vremenu – govorio je tada glumac u dahu i dodao:

– Bilo bi suludo da sam taj deo života straćio ni u šta. Tamo sam naučio stvari za kojima sam tragao po svetu: putujući, studirajući, čitajući… Čovek nikada nije siguran da je sve pod rukom i da su stvari jednostavne: uvek misli da su negde daleko. Mora se otići i uveriti, proveriti. Ako se ne ode uvek ostaje pitanje zašto nije. Taj svet koji živi sa ovcama, kravama, kozama, šumom i prirodom i ima sasvim konkretne dnevne probleme, onda je to novo saznanje. Kad dođe rat, odu u rat, vrate se, bace pušku, žene se, piju, kose, kad dođe rat opet odu… Oni su tu na zemlji duboko ukopani. To su pravi ljudi koji ostavljaju trag svojom decom… Planina – tu je čovek najbliži Bogu.

Šerbedžije su vas vratili…

– Lenka i Rade… Bez pozorišta sam se dosta loše osećao. Jednom me je Nada Blam pitala: Kako ti je bez pozorišta? Kao bez voljene žene! Morao sam da se vratim. Komad „Na čijoj strani“ je bio stvarno izazov. Za mene, uz sve druge okolnosti, i to što sam prvi put igrao sa LJubom Tadićem. „Kuloarski sladokusci“ su očekivali neki naš sukob, a mi smo se glumački zaljubili na prvi pogled. Na sceni smo ljuti protivnici, a van scene smo rekao bih, laskajući sebi, prijatelji.