FOTOGRAF SVETSKOG GLASA EKSKLUZIVNO: Brajan Rašić: Sa Bouvijem je išao i na žurke! Fotkao je Stonse, Madonu, Didija…

ritansko-srpski fotograf Brajan Rašić, rođen kao Branislav, tokom svog radnog veka uspeo je da ispred objektiva naređa prave dragulje najpre rok scene, što naše, tako i van granica Srbije. Prema sopstvenom priznanju u intervjuu – sve što danas ima je stekao sam, a najviše novca je „napravio“ tamo gde se tome najmanje nadao.

DA LI JE NOVA ROMANSA NA POMOLU: Džej Lo i Kevin Kostner zajedno u Aspenu!

Kad je „Europe Music Awards“ publici pružio najveći broj zvezda uživo („Spajs grls“, Kajli Minog, Robi Vilijams, Dženifer Lopez, Madonu, „Guano ejps“, U2, Rikija Martina…), on je bio tamo. Sa „Rolingstonsima“ – išao je Brajan i preko sveta, ako je to trebalo. Sa Dejvidom Bouvijem stigao je i da se provede, pa umalo i završi na jednom omotu njegovog ce-dea, a pozadinu brojnih drugih, svakako nestvarnih momenata do kojih ga je odveo posao saznajte u nastavku.

Mnogi vas znaju kao fotografa svetskog renomea, da li vam to prija, a koliko vam je ta „titula“ možda i teška?

– To je vrlo čudno, ja to ništa ne osećam. To je deo mog života, najveći; mogu da razumem kad mi neko nešto kaže ili me pohvali, kažem: „Hvala“. Da ne zvučim pompezno, ali čini mi se da su ti neki ljudi koji su iz bilo kog razloga malo poznatiji, čiji je rad prepoznatljiv, da su najnormalniji ljudi. Kada sam i ja sa njima, oni sa mnom pričaju normalno. Ne gledam ga ja kao Bajagu, na primer. To je moj drugar. I, sad, to objasniti… Nemam pojma. Nemaš ništa od toga. Čovek lično nema ništa od toga. U isto vreme, ako pričamo o mojoj karijeri, ne o meni lično, ja od toga živim, to je novac koji pravim svojim radom i to je najvažniji deo. Postoji užitak u vezi svega toga, ali u principu nemam taj osećaj u sebi. To mi je potpuno stran osećaj, kao: „Ja sam Brajan Rašić“. Šta je to, o čemu se radi?

Vi niste dobili svoj prvi aparat?

– Nisam. Svi imamo neke različite priče. Kad razmišljam, ne verujem da sam ikad išta dobio. Imali su ljudi benefit od mene, neki, da li od familije, da li… Ma, nećemo o tome. Ali, nisam ništa nasledio od mojih roditelja, neko drugi to koristi i tako dalje. Na neki način sam ponosan. Bilo je, naravno, neke pomoći u celoj toj priči, ne želim da kažem da sam baš sve sam napravio, ali bogami ima jedno 30, 40 godina da to guram sam i sve što imam, od čega živim, sve sam ja. Tu postoji zadovoljstvo.

Za koju vašu fotografiju mislite da je najskuplja?

– Pravio sam pare na nekim ne glupim, nego na fotografijama za koje nisam kapirao da će ih napraviti, pa ne bih to znao da kažem. To je bilo nešto što je tog trenutka radilo posao… Ali fotografija koja je sigurno ostala zapažena je moj Lijam Galager, kad prosipa pivo na mene. Lijam ima bezbroj fotografija i na većini pokazuje dva prsta, međutim, na ovoj… Nije slučajno nastala, sve ima svoje. Nisam znao da će on to da uradi, ali sam nekako bio hrabar pa sam mu prišao i to zahvaljujući telohranitelju kog sam znao; nije da je baš prosuo pivo po meni, ali fotografija je jedan pokazatelj vremena. Pre svega, pivo. Kad krene koncert „Oasis-a“, svi bacaju pivo u vazduh. Ako nisi znao pa si stao ispred, ti si sav u pivu, a to je šećer. Aparat ne podnosi šećer. Znači pivo, „Kangol“ kapa i onaj neki izraz… Ta fotografija predstavlja celu jednu generaciju.

„Nikad ovde nisam naplaćivao svoj rad!“

Imate li top tri saradnje s ovdašnjim zvezdama?

– Pod broj jedan mora da bude „Električni orgazam“. Prosto je neverovatno da sam imao nekoliko tih ploča, ce-deova sa njima tokom godina, a uvek je bilo nešto slučajno. Odnosno ne slučajno; došao bih ovde, slikamo se i to završi na nekim omotima. Ili kad ja dođem, a Gile kaže: „Mi opet radimo ploču, hajde da se slikamo“. Kažem: „Hajde“ i, to onda bude iskorišćeno. Drugari su mi, volim ih, o tome se radi. Ko bi bio drugi? Ne znam. Teško mi je da izdvajam, pošto su uglavnom moji drugari. Ovde nisam zarađivao pare nikad, osim osamdesetih kad su neki dinari još mogli da se prebace u London, pa sam išao u deset banaka da promenim po koliko je moglo. Ali nisam ovde pravio pare, uopšte. Ima divna priča i nikada je neću zaboraviti, jednom dođem i, Gile me zove telefonom: „Čoveče, imam pare neke da ti dam“. Kažem: „Kakve pare?“ On: „Pa, mi ovo što smo izdali, evo, ima 150 evra za fotografa“. Pazi, nije on morao da mi kaže, nikada ne bih znao, nego je zvao kao čovek, drugar. „Ovi mi rekli, ovo je za fotografa!“. Imam i neke fotke iz osamdesetih godina koje su danas baš legendarne. Bio sam kao došao iz Londona, možeš misliti i, sećam se, urednik „Džuboksa“ mi kaže kako ima ovde tih novih bendova, ako sam u fazonu da ih slikam, a oni su bili „Orgazam“, „Šarlo“ i „Idoli“. I sad ti kad imaš te slike iz ’81. godine… Koga ima, koga nema. To je istorija, sve.

„Nebo se otvorilo!“

Koja vaša fotografija najbolje predstavlja vaš rad i druženje s „Rolingstonsima“?

– Čudno je, ima fotografija koje volim, a i ono što je važnije, fotografija koje oni vole. Recimo, u Torontu, kad vidim preko hale u kojoj sviraju 50 sa 30 metara moju fotografiju koju oni koriste u promotivne svrhe, meni je ona super. Po meni, imam i neke bolje, ali kad Mik kaže: „Ovo je ta“, skidaš kapu. Nismo se dogovarali, oni imaju moje fotke i izaberu ili to možda uradi neko treći, ali imam favorite, moram priznati. Napravio sam neviđenu fotografiju Mika u Hagu, početkom osamdesetih godina, na primer. Ceo dan je visila kiša u vazduhu i, tad nisam radio sa „Stonsima“, već sam dolazio da slikam prve tri pesme. Kako smo došli ispred bine, „Satisfaction“, Kit izlazi da svira, tog trenutka se otvori nebo, a ja imam analogni aparat. Ti sad moraš da napraviš odluku, postoji mogućnost da više nemaš aparat, pogotovo ti mehanički u to vreme… To je bilo opasno. I, ja slikam.

Mik Džeger ima šešir, ljubičasti mantil, kišni, pljušti kiša i to se sve vidi, čak se i odbijaju kapljice od njega, a on peva i osmeh, kao da gleda u mene. Divna je slika, a vreme nenormalno.

Da li ste bili u prilici i da se upoznate s Dejvidom Bouvijem, osim toga što ste ga fotografisali?

– Kako da ne. On je bio harizmatičan čovek. Gde on dođe, jednostavno je druga atmosfera. Imao sam tu čast da malo nekad i popričam sa njim, imam fotke sa njim koje mi je i potpisao. Imam i jednu neviđenu priču; godine 2006. sam radio za njega u BBC teatru gde je na čudesan način fotografija koju je napravio Mark Adams, njegov čovek koji radi socijalne medije i dan-danas, moj drug, slikao je nas dvojicu dok je njegova basistkinja slikala mene. Mi smo pozirali njoj, a Mark je slikao onako. Nije fotograf, ali je voleo da slika i imao je dobre fotke, naravno. I prođe neko vreme, možda i godinu dana i, Mark mi kaže: „E, moram da ti dam jednu fotku što sam tebe i Bouvija slikao“. Kažem: „Pa imam jednu“, ne ono blazirano, nego kažem, znam da mu nikad nisam pozirao. Kaže: „Ne, ali ima priča“ (smeh). I to mi je Bouvi potpisao, ni on čovek nije verovao. Nije bila ploča, samo ce-de, a sad kad je izdata ploča više nije taj omot, nešto su izmenili, na žalost…

„Bio sam sa Bouvijem i na žurkama!“

– To je, da kažem, snimak koncerata koje je on održao tokom godina za BBC i to je bila neka „dupli ce-de“ kompilacija. Jedan je baš tamo održao samo za fanove, pa je to bio treći ce-de kao limitirana edicija koji je išao uz ona dva. Na omotu smo Bouvi i ja, on gleda u tu basistkinju koja nas fotka, ali su mene uklonili Fotošopom i njegovu tu sliku objavili na naslovnici. Meni je Mark napravio fotografiju u originalu i pored omot tog albuma i ti vidiš, to je to. I onda dođem kod Bouvija, kažem: „Evo, da vidiš, ja sam tebi ovde tihi partner, ovde me nema, ali ja sam tu“. On gleda, kao: „Wow, what the f*ck“ (smeh)… Bio sam sa Bouvijem i na žurkama, što bi rekli stajao sam pored njega. To su neki uzbudljivi događaji. Glavna fora je u tome, kad ti stojiš pored Bouvija, toliko su ti vrata otvorena za mnoge stvari. Uvek postoje neke lepe devojke okolo i, ti kad si sa Bouvijem kao ortak, onda je to… Ima lepote.

– Ali, to je rokenrol, detalji koji gotovo i ne postoje, ali eto, seti se čovek. On je bio sjajan, prosto nekad ne znam ni šta da kažem, majke mi. Sećam se njegovog osmeha, načina kako se smejao. Tako mi je ostao u sećanju, neviđen lik. Jedini muzičar koji je, kada je umro, dobio u Velikoj Britaniji bukvalno sve naslovne strane, uključujući i „Financial Times“.

Pored rokenrola, „prošli ste“ svakako i kroz druge žanrove. Jedan ste od onih koji su bili u prilici da fotografišu i repera Didija. Kako to pamtite?

– Ima ta jedna fotka ispred njegovog „rols-rojsa“. On je bio u hotelu jednom, u Park Lejnu. Došao sam za „Bravo“ da radim, to je istinita priča i, sad treba da ga fotkam, gde ćemo, kaže: „Imam ja ideju, kupio sam novi „rols-rojs“, mislim, neviđena fotka. Ali kakav ludak… (smeh) On je prolazio i video „Rols-Rojs“, ušao unutra i, dopao mu se jedan srebrni, ali i crni. I, on ne zna koji će da kupi. I onda kaže: „Ma, dajte mi oba“. Najozbiljnije, to je istinita priča! Sam mi je to pričao… Bio sam i u pitu sa Dženifer Lopez, koja ga je gledala. Ma, nisu oni normalni, ti neki ljudi, evo šta se sad dešava. To čeka sve ove ludake. I ovog muža Bijonse. Neki dan, na engleskoj televiziji gledam, znaš kako reklamiraju to? Kažu, ko je sledeći? Kada se to nešto desi. Nikog ne optužujem i nemam pojma šta su oni radili, ali te neke devojke, žene, samo kažu i, ko živ, ko mrtav, gotovo. Ne znam da li je to normalno više. Ima ljudi koji nisu među nama. Pazi, Al Fajed, tata Dodija što je poginuo sa princezom Dajanom, koliko se žena prijavilo… On je bio vlasnik „Harodsa“. Što bi rekli, znam čoveka, svake godine je imao te rasprodaje… Ozbiljna priča. Naravno, nikad mu nisu dali državljanstvo. Što je neverovatno, mislim, ja imam državljanstvo, nema on. Ne znam šta ni da mislim, ni da kažem. Takvo je vreme došlo… Sve je nešto sada upside-down.

Da li postoji nešto što vam je slava donela, a da na to niste računali?

– Naravno, postoje situacije kada osećaš da si nešto uradio, da se nalaziš na nekom mestu gde nisi mogao da sanjaš da ćeš da budeš, da radiš sa nekim ljudima koje si slušao kao mali, to postoji u glavi, sam sebi da kažeš „wow„, ali moraš da stišaš sve te emocije. U trenutku kada se to dešava, ne smeš da dozvoliš sebi da se pogubiš, nego moraš da budeš koncentrisan upravo na to gde si, s kim radiš. Tako da i to kratko traje. Ne sme ništa da te ponese, moraš da budeš prisutan. Da ne ispadne da sam nešto previše skroman, ali stvarno, tako se osećam.